Zdenka je bila svjesna da je učinila kobnu grešku. Nije na vrijeme reagirala, i sada je već trećeg dana od fatalnog 20. nadnevka tekućeg mjeseca osjećala posljedice. Stan udovice čistunice više nije mirisao na lavandu razastrtu po armerunima. Nestao je i miomiris iz koltrina natopljenih osvježivačem s aromom jorgovana. Gdje je prije lebdio dah parfumerije, zavladao je u par dana neugodan zadah. Da je neki obožavatelj krimića banuo Zdenki na vrata, mogao bi pomisliti kako je ispod kreveta sakrila leš. No Zdenka nije bila zločinac.
Da je i htjela, nije imala koga ubiti. Život je dijelila samo s grdelinom Čičom koji je zamantan iz kajbe veršavao jutarnju kanconu. -A moj Čičo šta san doživila!, obratila se Zdenka ljubimcu -Sve smrdi, a danas mi ima doć rodica Luce. Svudi će razglasit da mi u kući vonja ko u fonji! Čičo je zabrinut paničnim tonom u gazdaričinom glasu prestao cvrkutati, a ona je krenula rastvarati ponistre ne bi li arija popravila situaciju. -Da nisam bar prije tri dana frigala ribu i kuvala kaul, vrag mu vonj odnio!
Udovičina drama uz prateći vonj škovaca, počela je u uredu Komunalca pri preuzimanju korisničke kartice za modernizirano duperavanje podzemnih kontejnera. Mlada službenica Ana strpljivo joj je objasnila način upotrebe noviteta i ljubazno zaključila -Eto, vidite da je jednostavno. Jeste li me sve razumili teta Zdenka? -Znači ja ga stavin na oti kampunjer, a on se otvori i primi u sebe moje škovace koje nesmu pizat više od 30 litara. Onda mi to naplati i stavi rešto priko paušala na račun.
Ana je shvatila da će joj objašnjavanje ukrasti vrijeme za marendu, pa se samo nasmiješila i kazala -Bravo! Vidite kako ste odma shvatili! Zdenka se nije dala nego je nastavila -Onda još tute imamo kampunjer samo za kartu koji je boje zelene i pokrivala crvenoga, a za plastiku koji je boje kafene i poklopca rozoga i to ne smimo pomišat! Ana je kolutala očima i očajno gledala na sat sa sve manjom nadom da će uspjeti izaći na pauzu. -A saketići su u više kolura i u njih mećemo tetropak od mlika i boce od Zvizda uja? Službenica je shvatila da takvu zbrku oko boja vrećica i kontejnera, te pripadajućeg smeća ne bi raspetljao niti inspektor Poirot, pa je žurno kazala -Nijedan penzioner nije ukopča brzo ko vi! Bila je ponosna -Nego kako! Nisam ja primitivka ko oni! S karticom se uputila doma.
Usput je na rivi kupila moliće ne primijetivši da su im riblje oči problematično mutne. Uzela je na pijaci i kaul s izdajničkim sivim pjegama. Inače vrsna poznavateljica namirnica, ništa sumnjivog nije primijetila, jer su joj mozak okupirale kartice, boje ‘kampunjera’ i sistem odvajanja tetropaka od kartušine, te plastičnih Zvizda boca od caklenih boteja. Nakon ručka je išla ubit oko, ali je popodnevni pižolet nije okrijepio. U košmarnom snu proganjali su je živi tetropaki i hodajuće boce. Za njom su još trčali i naoružani komunalni redari, a kartice zujale nad glavom. Ostatak dana je zbog konzumiranih molića s mutnim očima i kaula sa sivim pjegama, provela na kondotu. U pauzama litajice odšetala bi do prozora izvidjeti situaciju oko kontejnera. Imala je što i vidjeti.
U panici od novog škovaca-režima, građani su se masovno rješavali smeća i izbacivali iz kuća što je trebalo i što nije. Pred kontejnerima su rasle hrpe crnih kesa stalno nadopunjavanje novim primjercima. Zdenka je između trčanja od sanitarnog čvora do ponistre očajno zaključila kako će propustiti idealnu priliku da se delibera ostataka gnjilog kaula, usmrđenih molića i tri velike kese prethodno sakupljenih otpadaka spremnih za škovacinski finale, dan pred revoluciju u sustavu čistoće.
Situacija s proljevom je bila urgentna i stopirala joj izlazak iz stana. Nije joj bilo druge nego oslonjenoj o prozor promatrati sretnike koji su do kasne noći pristizali s novim isporukama otpada. -Eno Mare!, obavještavala je Čiču u kajbi. -Blago joj se eno tira prid sobon karijolu škovaca!, zavidno je komentirala.
Marin unjkavi sopran odjekivao je do Makra. -Nenće oni mene zanhebat! Heben njinh i kartice!, prijetila se ‘urbi et orbi’ stivavajući oko prepunog kontejnera napuknute vreće. Prisutna Lide s elegantnom vrećicom omiljenog trgovačkog lanca zločesto je komentirala. -Ti bi i muža bacila za ne potrošit na karticu! -I njega, ali nije još sazorio! Tek su mu 94 godine. Eno ga doma reda bevande. Dok mu bekina dođe na red prominit će se i kartice i ove kapunjere, kantunjere…, redala je inačice naziva za kontejnere koje većina zrelijih građana nije znala izgovoriti kako treba. -A ti? Štan ti je stanlo u ti sanketić!, upirala prstom u Lidinu fijenu vrećicu. -Škrntičino! Ninsi na spizu ni za lemonzinu pontrošila! Nenmaš šta ni za u škovance bacint! -Ja držim do sebe i ranim se zdravo! A vidi sebe! Šira si od Velikih vrata!, kontrirala joj je Lide hvaleći se linijom. -I svjesna sam ekološki! Sve odvajan, kartu, plastiku, a ne ko ti! Pliso nesvjesna!
Zdenki je bilo priša otići opet na zahod, ali znajući što će se upravo odigrati, riskirala je katastrofu u donjem rublju. Dogodilo se upravo što je predviđala. Mare je braneći svoje kile, status i škovace, uhvatila najtežu kesu sa smećem i zalopatila je Lidi preko kostiju. Napadnuta je zarlaukala -Judi upomoć, ubit će me! Zdenka je zavikala s ponistre -Bravo! Tribala si je i boje smirit. Garo, crna pseća lutalica, upravo u potrazi za plijenom, zaletio se put razasutog smeća. Uz ulov kokošjeg butića, skupio je iz sadržaja saketa i stare okrpljene Marine mudante. Mudante su mu se zavile oko glave, pa je obnevidio u panici odlajao u nepoznato.
-Vidite svitu kakve je mudante nosila!, imala je sad adut u ruci naglo oporavljenja Lide. Mare se postiđeno povukla, a Zdenka očekivala novu barufu. Nije dugo čekala.
Dolazio je Vice s Vrpoja u pratnji zapuhane matere Mandine -Majko siti se di si bacila?, zapeškeren i vidno uzrujan borio se Vice da ne skresa materi sveca pred kojim je redovito klečala. -Evo tute u kanpunjeru! Bacila san je prvo svih prije jutrošnje mise da nan sutra ne dignu šolde sa tih nesritnih kartica!, jedva dišući izgovorila je stara. -Jel ti majko znaš da je u toj vričici bio inkas od dva apartmana i tvoj testamenat!, očajnički je zavapio Vice. -Šta san ja znala? Kojega si đavla tu vričicu stavio u konobu iza drva! Ja san mislila da je to za bacit!, pravdala se Mandina. -Sakrio san da brat ne nađe i ne privolta oporuku i da mi stariji mali ne lampne šolde i kupi motor, objašnjavao je Vice, spreman i mater ubaciti u kontejner.
-Psssst!, dala im je signal Zdenka s ponistre. -Kogo će vas čut i sve vam dignit! Evo ću vam bacit jednu moletu, pa š njome zavatite u kampunjer.
Moletom su vadili kesu po kesu ko da love špare u portu. Sve su vreće bile jednako crne i valjalo ih je otvarati i provjeriti sadržaj. Vice je otvarao, Mandina razgledala, a Zdenka ih pri svakom novom uronu u more smeća navodila -Livo, sad malo moletom desno i sad potegni!
Ispostavilo se kako Mandina ima začuđujuću sposobnost detektiranja vlasnika škovaca pri uvidu sadržaja vreće. -To nije naše, ne triba ti daje brjat. Vidin one šporke revije di čine one stvari! To skupja stari Lovre, pa mu je žena našla priliku za eliminisat! S ekspertizom je nastavljala dalje. Tako je prepoznala smeće Anke Bračke po setovima kombineta koje joj ih je svekrva poklanjala, a ona itala u smeće čim bi stara otišla preko praga. Nisu joj promakle ni higijenske gumice iz kese konobarice, podstanarke u susjede Lenke. -To je od one male šta prima po dvojicu, trojicu noću u sobicu!, delikatno je komentirala. Konačno su došli do traženog objekta.
-Eno! Eno na vrvu koguma od moje pokojne matere, šta san je morala bacit jer je puščala vodu! To je naše smeće! Ispod hrpe otpada izronila je vrećica sa šoldima od ljetnog afitavanja i s Mandininom oporukom. -Fala ti moja Zdenka na pomoći!, pozdravili su je i zadovoljno krenuli put doma.
Zdenka je u međuvremenu nazvala doktora koji joj je preporučio ostanak kući i dijetu bar još dva dana. Slučaj s zatrovanim molićima trefio je izgleda i druge kupce s iste koče. Konačno su se prorijedili odlasci na kondot i nestali bolovi u donjem dijelu trata. Škovace nisu nestale, nego se još i umnožile.
Četvrtog dana joj je oko 5 sati ujutro na vrata zaklapala rodica Luce. -Luce moja oprosti na ovakvi smrad…, krenula se odmah pravdati, no Luce je imala isti problem. -Ne govori mi ništa! Eno u portunu san ostavila četri saketa svojih škovaca. Smrde gore od pešte kužne! Zaspala san onu noć kad se italo smeće prije kartica, a kasnije me bilo sram vukjat kese, a ne znan ni s otin karticama. Ajmo zajdeno, pa šta Bog da! Rečeno učinjeno.
Koliko god uranile nisu bile prve. Kraj kontejnera je već bio Mate Bukva, tupih možđana što mu je i nadimak svjedočio. Odmah se počeo tužiti pokazujući na tri demežane od po 10 litara -Evo natirala me muka ko i vas! Kažu 30 litara smeća! Ajde ti utraj sve smeće u grlo od demežane. Sve san komad po komad kida, tribio i utrava unutra pune dvi ure. I točno je 30 litara, pa neka mi ko sad štogo kaže! Kako će meni doteć toliko demežana za ubuduće? Zdenka i Luce su ipak bile bistrije. Nisu ga htjele uvrijediti pa su samo utješno kazale -A šta ćeš? Kad je naređeno, moramo!
Petljali su s karticama, poklopac bi se otvorio pa zatvorio. Usput je pričepio Mati šaku, a Lucu žestoko opaučio po ćiverici. Onda se prezentala gospođa Ljerka, meštrovica u mirovini. Govorilo sa da je postala dementna. -Ajte vi šjora Ljerka probajte s karticama vi ste obrazovaniji, zamolila je Zdenka. Uzela im je kartice, bez problema otvorila poklopce, te se ekipa konačno riješila smeća. -A zašto niste ništa digli i pogledali stanje?, upitala je začuđeno Ljerka. -Šta digli, kakvo stanje?, išempjala se Zdenka. -Pa zašto niste podigli novac od mirovine i pogledali stanje na računu? Vi isto dižete na ovom bankomatu penziju? Kad se rasplakala jer joj ‘bankomat-kampunjer’ nije htio dati nijednog eura, shvatili su da je stvarno otišla na kvasinu.
-Kako ćemo mi ovako unaprid Luce? Di ćemo sa smećem, kako ćemo upamtit di šta triba bacit? Kako ćemo s karticama?, požalila se Zdenka. Jednoj je onda palo napamet da će sve palit na teraci, a drugoj kako će nosit u maslinadu ispod Kotišine i kopat u zemlju. Da je Zdenka odustala od paljevine smeća, autor redaka je siguran jer ju je vidio ovih dana kako vješto koristi ‘kampunjer’. Luce pak dežura pred kontejnerima i nudi svima pomoć pri manipuliranju, uživajući pri tome strašću ovisnika.
Da su nam preci znali kako će im nasljednike zbog smeća boljeti glava, u čudu bi se prekrstili i rekli -Dico moja nisu vama sve ovce na broju! Je li to za Bogu plakat da se oko škovaca mislite! Ali nemate pametnijeg posla? Smeće je postao pametan posao, pa bi im bilo teško odgovoriti.
U svakom slučaju ako netko u budućnosti bude istraživao metode zbrinjavanja otpada u lokalnoj prošlosti, ovaj će mu đir Kamarina možda pomoći s novim saznanjima o ekološkoj svijesti predaka. Ako ne ni to, barem će ih nasmijati kada doznaju koliko smo bili ‘kampunjersko-blekasti’
Piše Marino Srzić/ foto: privatni album
