Bistro more, iznajmljivačka tradicija, organizirano ljetovanje radnih ljudi po odmaralištima, te povoljne cijene za strane furešte, bili su temelji za zamah masovnog turizma u socijalističkoj domovini. Bitan je bio i dotok inozemnih moneta potreban za punjenje gladne državne kase, pa su se granice pokojne Jugoslavije širom otvorile iščekujući turističke divizije s devizama. Sve je to bilo važno, ali ništa tako kao Dragica i Vinko. Ne bi falili ni kada bi ih imentovali s Antica i Mate ili Mare i Branko. U svakom slučaju riječ je o privatnim iznajmljivačima iz zlatnog doba ‘pašteta + pomidor turizma’ kada je vrijedio slogan ‘Osim plavog mora i neba, za dobar odmor što ti više treba?’ Nije da nije trebalo.
To su znali i Dragica i drug joj supružnik. Do velike trešnje 1962. godine, ona je iz svog malog sela nosila mlijeko po kućama i usput prodala i po koju grudicu sira. Vinko je maslinario i vinogradario, a u godinama mižerne intrade s magaretom bi teglio led po makarskim gostionama, te rijetkim pansionima. Uz malu boračku penziju matere Luce, preživljavali su i usput na zanate dali sinove da ih riješe motike i zemlje. Jedina im je smetnja bila neudana teta Drine, koja osim čišćenja fažola i guljenja kumpira nije ničim doprinosila domaćinstvu. Ne daj Bože da su nad njom vršili obiteljsko nasilje, osim što ju je jednom Luce opaućila tečom po ćiverici nakon što je našla spuža u raštiki, koji je Drini promakao pri čišćenju. Nisu je ni verbalno maltretirali, ali bi joj često štogod usput skresali ili vragu poslali kada bi im se našla na putu.
Onda je trešnja cijelu situaciju iz temelje potresla i Drine je preko noći postala cijenjena i čašćena. -Nemoj ti teta čistit kumpir, mogla bi se porizat a krv ti je vodna! Ja ću!, brižno bi se nudila Dragica. -Nema meni do moje Drine! Kad ona isfrega pode moga bi makaruna sa njih jist! Nećemo ti više dat da se mučiš, ja ću! Tebi bi mogle stradat škine!, nježno ju je žalila nevjesta Luce. Čemu takav nagli obrat u tretiranju Luce pokrenut upravo po velikoj trešnji? Odgovor se nalazio u maloj potleušici u prvoj kali s rive. Potleušica mala, s klakom premazanim pločama umjesto kupa, ali s velikom okućnicom. Drine je kao ‘mulački dio’ ovu nekretninu naslijedila od tete Krište, usput se odričući svih maslinada i vinograda pod Biokovom u korist brata Vinka. Tako je na ‘ostavinskoj tombuli’ izvukla samo jedan mižerni numer, a brat joj dobio i cinkvine i cilu tombulu. Sada poslije potresa, kartela sa svim izvučenim brojevima iznenada je prešla u Drinine ruke.
Svit se skala na more, koze i ovce su likvidirane, na masline se malo računalo, loze je ostalo samo za napuniti bačve koje bi do slijedeće jematve ispraznili ukućani. Od prodaje ništa. Na velika vrata ušao je u život pučanstva sveti Turizam.
I dok su drugi hvatali što povoljnije lokacije na tuđim nacionaliziranim zemljištima, junaci naše štorije već su imali sve servirano na gvantijeri koju im je ponudila novonastala situacija. Na potleušicu do tada nitko nije računao. Htjeli su je i prodati, no tko bi kupio tu zapuštenu ‘rpu stina s bokunom bezvrijedne zemlje na kojoj je obilno uspijevala samo drača i kupina. Vinko bi katkad u kućicu dovukao šišarica i drva za potpalu, pa bi ih Dragica uz mlijeko prodavala po kućama. Par su puta tu i noćili kada ih je u gradu zatekla nevera i to je bila cijela korist od odjednom zlata vrijednog objekta.
Za pegulu ostatka familije, glava kuće je preko noći postala Drine. -Teta draga, ajmo dignit jedan zajam, pa prošitit ovo jada i počet afitavat ne bi li se i mi malo refali! Sve šta tribaš je otić sa mnom na banku i potpisat!, vrtio se Vinko kao mačak oko vruće kaše. Pristala je.
Onda su jedan po jedan slijedili povoljni turistički krediti, a potleušica bila kat po kat sve bliža kampanelu makarskoga Svetoga Marka. -Sad kad smo sve ovako lipo zbigecali, tribalo bi kuću i krstit!, sjetila se jednog ljetnog popodneva Dragica dok su uz kavu na verandi nadzirali furešte koji su ulazili i izlazili iz kuće. -Vajalo bi počastit tetu Krištu, od nje smo kuću naslidili!, predložilo je Vinko. -Ja sam je naslidilia, a ti zemju dobio!, prilipetala mu je svakodnevnu mantru Drine, čisto da se zna tko je gazda. -Je istina, ali Krište pari grezo. Ajmo je zvat Vila Kristova, pa će nas Svevišnji nagradit i produžit sezonu!, pobožno je rastumačila klerikalna Drine.
Aktivna sudionica NOB-a Luce se zapeškerila žešće od zastave Saveza komunista. -Jesi manita, šta bi drugovi iz Komiteta rekli! Odma će nam zatvorit kuću! Ajmo je nazvat po tebi Vila Drina! Sad je skočila Dragica -Nikako! Doć će publika iz Beograda i udrit tamburat Marš na Drinu, pa smo nahebali po nacionalističkoj osnovi! -I to ne svojoj, nego njihovoj, smantano je skontao Vinko. Drine je iz nekog razloga posebno preferirala goste iz Srbije, ali je shvatila da bi takvo imenovanje izrodilo komplikacije, te se složila da Vila Drina ne bi bilo pametno rješenje. -A čime se teta bavila, čime je zarađivala za život kad nije imala muža da je rani? Ja je ne pamtim. Mogli bi je nazvat po njenoj struci! Jeste vidili kako su oni malo povr’ nas kuću nazvali Vila Gariful, jer in je baba prodavala cviće i činila krune za grebe, sjetila se Dragica, nedovoljno informirana o povijesti obitelji.
Prisutni srodnici tete Krište su se zacrvenili i uzmucali. Luce je pokušala objasniti. -Pa vako ona bi ti dala ruke mornarima!, petljala je. -E da je samo ruke, razbila je dilemu Drine -I ruke, a i noge, a digo i… -Dobro! Razumila sam! Onda nećemo po teti Krišti!, pretekla je Dragica da ne nastavi. -Ajmo vako!, palo je nešto napamet Vinku. -Najlipše je imentovat nekako prirodno, oću reć po nećemu šta je reslo ovde u vrtlu prvo nego smo se proširili s kućom. -Onda Vila Ošebjad, rekla je Dragica. -Ne vaja, bilo je i drače, ali nije lipo ni Vila Drača!, odmah je demantirala vlastitu ideju Luce. -A bile su i dvi murve!, sjetio se Vinko. -Jesi manit! Murve bi odma od zahebancije priportali u kurve. I kad bi se zvala Vila kod dvi murve, šta bi ti mislili od ženi i materi, skočila se Dragica.
-A di san tu ja? Ja sam gazdarica onda neka se zove Vila kod tri kurve, Bože mi prosti oću reć murve!, na brzinu se prekrstila Drina. -Ne vaja! S obziron čime nam se teta Krište bavila, mogli smo nazvat i po njoj!, zaključio je Vinko. -Resle su i kupine, sinula je solomunska ideja Luci. -Na kupinu se više ne gleda ko prije. Sad je vrlo cinjena i od nje čine i marmelatu i oni sok za mutit. Neka bude Vila Kupina! I bi tako. Bar službeno. No, da ste bilo koga upitali gdje se nalazi kuća s tim imenom, nitko ne bi imao pojma. Ali da se na istom mjestu nalazi Vila Turšija, znali su i furešti i domaći. E sad, zašto Turšija? Evo ovako…
Već spomenuto Drinino preferiranje gostiju iz SR Srbije, nije imalo ni političkih ni ideoloških motiva. Razlog je ležao u spizi točnije u luku crvenom, luku crnom, šargarepi, paradajzu, siru kačkavalju, kajmaku, dunjama rankama i kruškama karavankama… -Đava ga odnio ko da u nas nema pamidora, kapule, luka česmitoga, a oti sir kavčakaljka se može sakrit iza našeg sira iz uja!, ljutila se Dragica na takvu infišaciju u proizvode iz Šumadije. Pri svakom ljetovanju dopremali su ih Bora i Stana gosti iz Aranđelovca. Vadili bi ih pretrpanog Stojadina, novoizašlog ponosa fabrike Zastava-Kragujevac, dok bi ih uzbuđena Drine dočekivala s ladnom travaricom i vrilim fritualama. -Hebi ti to moja Dragice! Nema nakve mrkve ko šta je šargarepa ni sira iz mišine ko šta je kavčakaljak, priportala je ime sira, baš kao što bi svaki novi termin Makarani prevrnuli kako bi ih komodalo, sve dok se iskrivljeni naziv ne bi udomaćio.
Šumadinka Stana je za ljetnih kursova srbijanske kuhinje, podučila Drinu mnogim receptima. -Evo škembića!, skuhala bi Drine izvan sezone ukućanima ručak, a oni morali činit kuco ne spominjući da ne jedu ništa drugo doli domaćih tripica. No jednim je bila posebno oduševljena. Turšijom! Ukiseljenim povrćem spremanim za zimnicu, ostatak familije nije bio oduševljen, ali ajde ti ne jedi kad je gazdarica Drine naredila. -Evo lipe turšije uz lešadu! Stavila bi na stol ukiseljene zelene pomidore, krastavce, paprike, šargarepu i ostalu konzerviranu verduru. Dragica, Luce i Vinko su bez pogovora gutali, sanjajući jutiku i kapulicu iz kvasine. Ubrzo je počela servirati turšiju i uz frigana jaja i manistru u suvo, a kad je na rubu živaca Dragica upitala bili bilo dobro da je servira i uz štrudel, sasvim je ozbiljno odgovorila -Nije mi palo napamet, ali ću pitat Stanu pa ćemo vidit! Za toliku opsjednutost turšijom se pročulo, te je kuća za afitavanje postala Vilom Turšijom.
-Drine, upitala je oprezno jednog ljeta Dragica -Ti si gospodarica, ali šteta je da Stane i Bora stoje usrid sezone više od misec dana bez platit, a kuću bi mogli napunit Nijemcima i štramce dojč-markama. -Niti čut! Ja dona, ja madona! Ja stekla, ja rastekla! Neka stoje koliko oće mukte! Ja častim!, očitala joj je bukvicu.
Luci je pak nešto drugo udrilo u glavu. Bila je sigurna da Boru odnekud pozna. -Jeste vi šjor Bora prvo rata dolazili u Makarsku? -Ma gde bre pre rata. Odakle mi onda para! Pre je dolazila na letovanje buržoazija, a ne ko sada radnici, seljaci i poštena inteligencija!, spremno joj je odgovorio. Luce je i bila uvjerena da je Branu već negdje vidjela. Ubrzo se istinitom pokazala ona narodna -Zaklela se zemja raju, da se sve tajne doznaju!
-Iđen vanka, jel vam triba štogod upitala je Boru za doručkom. -Imam pismo jedno da pošaljem drugaru, pa samo da ubacite u sanduče, sjetio se Bora. -Bit će odma impoštano!, kazala je Luce, a u sebi promislila -Ali prvo ću ga pročitat! Zaključala se u konobu, pažljivo odlijepila kovertu, a onda je mučeći se po ure s pisanom ćirilicom konačno riješila zagonetku. ‘Ovde smo kod jedne mnogo dobre gazdarice Drine. Besplatan nam je smeštaj dala koliko smo joj se svideli. Ali avaj! Nešto se sve bojim da me stara majka Luca ne prepozna. Ne verujem, jer beše davno kad sam bio šest meseci dana ovde žandarskim narednikom. Uz to i 40 kila laganiji, s kosom ko gavran crnom, a sad sed. Onda s brkom dugim, a sad ćosav. Ipak ću da nagovorim Stanu da odemo pre septembra, da se ne bi situacija komplikovala.’ -A tu smo žandarčino!, bila je za minut pred Borom mašući mu pismom pred nosom. -Sabjama si tira žandare da iđu na golruke žene kad smo činili protest da se puste naši drugovi iz pržuna! Tukli ste jude volovskim žilama i provalili Crvenu pomoć! Pu, pu…da ti turšiju tvoju! Vanka iz poštene kuće! I odoše dok si rekao turšija.
Drine više nikada nije spomenula ime omiljenog ukiseljenog povrća. Vratili su na stol kapulicu i ljutiku. Ostalo je samo ime Vile Turšije kao fjaba iz vremena ‘pašteta-turizma’.
Koje će fjabe ostati zabilježene iz vremena ovog našeg ‘beton-bazen-apartman turizma’ tek je za vidjeti. Sigurno će se naći neki novi čuvar kamarina s voljom da iz naizgled redikuloznih situacija iščita neke neredikulozne činjenice. Usred svake fjabe krije se potencijalna drama.
Piše Marino Srzić / foto: privatni album
