Srećom da je šjora Vinkina kumpanija manje ili više solidno ovladala upotrebom mobilnih uređaja. Da nije, današnjeg Kamarina ne bi bilo. Unatoč (pre)zrelim godinama naša je ekipa žveltija od unučadi. Ne zure u ekrane osim u vremensku prognozu, Dnevnik i pokoju tursku sapunicu. Nisu ovisni o Tik -Toku, Play-stationu i društvenim mrežama. Ako ne pušu velike bure i ne grmi, svakoga iz ekipe može se zateći vani. Anku oko šimatorja, Vinku po butigama, Meru na pješačkim turama, Martu pri detektiranju plastične ambalaže, Pašku u kontroli koča i kaića privezanih na Plišćevcu.
Od Svisvetih do danas, autor ih nigdje nije intrao. Sve je vonjalo na friško nastale komplikacije i dežgracije. Zabrinuti pozivi na brojeve naših junaka to su i potvrdili. Počelo je s Vinkom.
-Teta Vinka, pa di ste? Nikoga ni čut ni vidit! Najprije se čuo žestoki kašalj, a onda jedva razgovijetan odgovor iz grla kojeg kao da je obradila četa maranguna najgrubljim turpijama -Evo me u Anke! U karanteni smo! Zahebala je sa cjepivon! Deponisala je ga povr’ špahera u mapu namisto u frižider!
Svakom drugome ovakvo bi objašnjenje zvučalo kao poruka vojnog šifranta, no naviknut na izričaj kumpanije pisac redaka je naslutio o čemu je riječ. Precizniju formulaciju na mobitel je cmizdravo referirala Anka. -Kriva san!, čuli su se tupi udarci iz čega se moglo zaključiti da se zbog grizodušja tuče u prsa. -Donila san od doktora dvi doze za pelcovanje. Usput svratila u butigu. Bočicu od Vegete i papra šta san kupila greškon stavila u fridižder, a cjepivo na škanciju povr’ mape od špakera. Kad san vidila bilo je kasno. Prošlo je tri dana. Cjepivo je uzavrilo od pustog kuvanja sa plina.
-Pa zašto ste se cijepili s takvim cjepivom? -Jer nam ga je došla dat Gordana Medicina. -Ona je u penziji? -38 godina je otkad ne radi ko bolničarka. Ćorava i rebmbivena! Kazala nan je da je još boje kad cjepivo prokuva, jer da to pojačava dejstvovanje i badnila nas. Mi je darovale sa bombonjeron Bajaderon i sa kilo kave u zrnu -I šta sad? -Sad smo dobile gripu gore nego da smo ležale s infetanima u posteji. 40 gradi temperature nan kaživa provin. Mokre ko voda, svaka žunta boli. Moji pobigli u nevistine sestre, a Vinka se priselila meni da gripa ne priđe na njezine. Evo te ona oće!
-Mali!, javila se promuklo šefica -Ne dolazi k nama da se ne infetaš i ti. Samo nan donesi isprid Ankinih vrata Argo kokošje juve iz kesice i kilo češnjaka i biž’ ča da i ti ne ćapaš influencu.
Narudžba je isporučena po uputama i odložena na prag vrata. Iz stana se čulo kako Anka moli otajstva žalosna, a Vinka kune sva cjepiva od Luja Pastera do današnjih dana.
Valjalo je doznati što je s ostalima. Veza s Merom je jedva uspostavljena. Nakon par prekida poziva konačno se javila. -Jesi ti mali?, preplašeno je prošaptala inače najbučnija članica ekipe. -Teta Mere, zašto šapćete, ali je i vas uvatila gripa? -Boje bilo da me gripa umete nego da me Dane Patriot lekvidira! -Zašto bi vas likvidira?! Krenula je prepričavati nemili tijek događaja.
-Ja uzela kilo kiseloga kupusa da ću šufigat uz dva suva rebra i malo šjuka. Kupus vaja na tijo kuvat da bude kako triba. Usput našla na kanal makso-teve oni stari film sa Kekecon. To mi je puno drago gledat. Sila na kauč dok kupus progogoja i dok san slušala kako Kekec piva onu pismu ‘Dobra voja je najboja’, zadrimala. Probudilo me lupanje na vrata i smrad zagorenog kupusa. Uz to i neki sa televizije viču ko maniti. Nisan obadala šta. Brzo san ugasila plin da sve ne ode u lagum i otrčala vidit ko lupa. Isprid vrata Dane i žena mu Stanka. -Šta oćete?, pitan ih ja. -Sve ćeš nas užgat! Gori ti teča, kaživa mi Stanka, a Dane će -Lako za teču, nego šta to puštaš na televiziju!
Kad tamo s ekrana orjaju na vas glas -Ovo je Srbija! Pustili potla Kekeca neki dokumentovani film o onim neredima na Kosovu prije 30 godina. Dane me napa -U ovakvon delikanon političkom momentu ti izazivaš i uznemiravaš pučanstvo s neprijatejskin parolama! Ja ću ti prisudit! Zalupnila san in vratima prid nosom i stavila oni lanac kontra provale, pa onda rekla -Hebeni dušmanine kome ćeš ti sudit, a proganja si me 1971. kad si mi naša u sandučić od pošte Hrvastki tjednik, šta mi je rodica slala iz Argentine i špija me da priko radnog vrimena iđen činit ure klanjanja u Svetoga Marka! Eto sinko moj tako ti je bilo. Sad san se zakapijala u kuću od straja da me Dane ne uvati u portunu i izvrši mjere prisile nad menom. Straj me! Ne bilo ti po zapovidi, ajde mi molin učini spizu da ne izlazin!
Spiza je učinjena. Provijant izručen u kofu spuštenu preko ponistre, pa je Mere namirnice špagom povukla prema egzilu.
A što je s Martom? Gdje je ona? Eno i nje u izolaciji. -Teta Marta, šta je s vama? Nema vas vidit, a isprid samoposluge su vam ostavili punu mažu boca! Ni tako bogat ulov je nije mogao pokolebati. -Da je cila fabrika pokojne Amfore, sa svin bocama, ne bi me izvukle vanka!, čulo se s druge strane mobilne veze. -Zašto? Počela je s pričom o nevolji koja je prisilila na izolaciju. -Prikosinoć išla vidit do onog jedinoga starog kampunjera šta je osta posli nego šta su stavili ove nove na karticu. Tamo se blizu nešto gradi i radnici bacaju u njega boce a niko ne prazni. Bio je stopro pa mrak i uvatila momenat san da me niko ne gleda. Pribacila se priko ruba za povirit i vidin na dnu boca za pun saket. Uspela se na jednu gredu šta su je radnici ostavili, pribacila nekako nogon priko ruba i uskočila u kampunjer.
Taman napunila saket bocama, kad čujen dva građevinara kako govore -Ajmo malo odmorit i popit pivo pa ćemo doma! Zasili oni i udri po jednoj pivi pa drugoj. Pitaj Boga koliko su ih satrali, a nikako fermat. -A vi u kontejneru? -Je! Ja bidna u kampunjeru, i ne mogu se od stida javit da mi pomognu izač. Reć će da san luda i poslat na psikijatriju. Stali više od uru, a ja se unutra smrzajen i još smrde škovace između boca ko kuga i kolera. Mislin da san u jedan momenat i afanala. Kad san došla sebi više ih nije bilo čut. Nekako se uspentrala i taman zajašila na kantun da ću skočit vanka, kad eto ti one Branke, šta je prvo držala kiosk, a velika je laća.
Dobro je srce nije izdalo kad me vidila da skaćen iz kampunjera sa saketon priko kostiju! -Misusovo Marta, šta ti se dogodilo?, pita ona mene -Triba li ti pomoć? -Ma ne triba!, odgovara joj ja-Ovo san išla bacit škovace, pa san greškon zaitila i kjuče od kuće! Hebi ga nije nasila na tu priču. Odma je razglasila po pijaci i sad cila Makarska bruji kako san počela spavat po kampunjerima!, rasplakala se Marta. -Nego bili mi učinio jedu uslugu? -Oću, recite? -Ajde mi donesti ote boce šta si ih spomenio da ih ima prid samoposlugom, pa mi ostavi prid vratima. Grijota da propadnu! Autor je vukući saket s bocama do stana kraljice ambalaže izvršio i treću isporuku.
Još je valjalo provjeriti što je s Paškom. On je najkonkretnije izložio svoj razlog izostanka na rivi i Plišćevcu. -Halo barba Paško, šta je s vama? Poručuju kočari da van ostavjaju ribe, a vas nigdi! -Sinko moj da mi ostave i tri pajera najboje oborite i jastoga i hlapa, zaludu in! Jedva se dovukjan do kondota a kamoli bi do rive. -Ukočilo vas je? -Ukočen san ja ima 50 godina i sa svon išijatikon i lumbatikon san nekako liza po svitu. A sad kad me ovako satra i deškvarga, izbada i zamanta oni nesritni Angelito, ne mogu se ni maknit!
-Koji sad Angelito? -Prijatej od našega Filipinca Rodriga, isto Filipinac! Otvorio je salon za masažiranje u nas. Ja se požalio Rodrigu kako san bolan i nevojan, a on se ponudio da će me Angelito tako sredit da ću moć trčat kros i to ko meni sve mutke. Ja se poveselio i otišli u njega. -I kako je bilo? -Najprvo me lega na niki stol i udri me stiskat i lupat po škini šakama ko da san mu mater ubio! -To je malo agresivnija masaža! -To je najžešća dušmanska agresija koju ne bi ni Rusija na Ukrajnu činila! Leđa su mi modra ko sukno! Onda me uvatio badat! Igle velike, iste one kojima je Mile Štramacera inbotilje zašivala. Izbada me juto i nemilo, rupe mi po tilu učinio. Da je salit u me bačvu vina kroz rupe bi procurilo.
-Pa kako ste izdurali? -Nije to još ništa! Onda mi je pustio neku njiovu muziku da se opustin. Di ću se opustit kad to zavija i mrmori ko da štringe nad menon letaju. Na kraju je zapalio štapiće ko one velike fulmine za potpalit peć. Oslobodio se neki vonj, ne bi nako smrdilo ni da si se pokvarenih jaja nabuba pa opalio hitac iz presvitle. -Je li vas relaksiralo? -Šta’š govorit! Ne da me nije relaksovalo, nego me bacilo u komu ko da su mi posljednje ure. Jedva san doša do kuće. Sad ležin i jedva mičen sa sobon! En ti Rodriga i Angelita i ota njova čaranja filipinska! Jadan ti san šta san doživio!
-Jel’ vam triba šta donit? -Fala ti ne triba! Donila mi je ona mučenica Mizera rakije i tigrove masti. Rakije po boteje na sebe, po u sebe, pa će bit boje. A u tigrovu mast virujen. Uvik san je nosio pokojnoj materi iz Šangaja kad san navigava i puno joj je dobro činila. Čim bi se namazala skakala bi po kali ko antilopa! -Ajde čuvajte se! -Oću! Nego kako one moje nesritnice Anka, Vinka, Marta i Mere. –Zakompliciralo se i njima, ali da vam sad ne pričam, isprintat ću vam novi Kamarin sa Makarske danas, pa ćete pročitat.
I tako ćete vi, vjerni pratitelji kolumne, doznati prije od Paške Cime kakve su mu sve muke prošle kolegice. Zahvaljujući mobitelnim izviješćima ispunjen je i ovaj Kamarin. Do slijedećeg puta naša će se kumpanija sigurno refat, a kad se refaju sve su opcije za nove arlekinade otvorene.
Piše Marino Srzić/ foto: privatni album
