Za štoriju u današnjem Kamarinu ‘kriva’ je teta Vinka. Vinka je pristojno zagazila u osmo desetljeće, no duplo je žveltija od polovice onih koji su upola mlađi od nje i čitaju današnju kolumnu. Osim što još gazja čvrstim nogama i vuče sakete spize, čvrsta je i u možđanima. Vjerna je pratiteljica Kamarina, podjednako sklona i kritici i pohvali. Posebno je uzrujava što omiljeno štivo ne može pročitati u tiskanom obliku, već mora čekati unuka da joj sadržaj isprinta s računala. Nekidan je fermala autora redaka i počela s recenzijom -Slušaj mali, sve si lipo napisa o prvošnjim vinčanjima, a nisi spomenio Žarku Matičarku i njezin slučaj. A bez nje se nije moglo ni prid oltar ni u Matični ured! Sad ću ti ja sve ispripovidit, pa ti lipo zabiluži! Potpisnik kolumne bio je osuđen na tri kvarta stajanja nasred makarske pijace, na gnjiloj južini i uz prijeteću provalu oblaka da bi memorirao priče o rečenoj Žarki. Je li se isplatilo provjerite u nastavku…
Žarka zvana Matičarka nije imala ništa sa zvanjem matičara. Sav je radni vijek provela kao čistačica, no nadimak nije zaradila zaludu. Količina informacija o rodbinskim vezama prelazila je granice omeđene Zaostrogom na jednoj i Brelima na drugoj bandi. Raspon saznanja o srodstvima sezao je i preko mora do Brača i Hvara, te preko brda do Imotskog i Vrgorca. Odakle tolika masa podataka u ćiverici jedne čistačice? Odgovor ne leži u obrazovanju ni u prelistavanju crkvenih libara, već u pamćenju onoga što joj je cijelu mladost tuvila u glavu baba Jurka. Ta nije znala ni konac u iglu uditi, ali je s genealogijom stala bolje od matičnih ureda. Baba je svoje znanje praktično unovčavala. Uža specijalizacija su joj bile zemlje i mejaši, vlasništvo nad maslinama i vinogradima.
-Traži od Nikole Pulastrića onaj laz s maslinama podno Porića, savjetovala je zbunjenog Juru -Taj laz pripada tebi, jer ti se prababa Mare šta je bila sestra od Nikolinog dida, odrekla te maslinade u zaminu za zemju Pobrđe, a Nikolin je dide posli privaron zapasa obe zemje! Karta s njenin križon za tu zaminu čuva se u sudu. Trči tamo! Vrati svoje buzdo! Jure je bio zahvalan za spasonosnu informaciju koja će mu pomoći u pravnoj bitci za otetu maslinadu -Koliko san ti dužan za ovo?, kavalirski je posegnuo u kesu. -Daj da ti ne fali za duvan, a da meni dotekne za pršutić!, furbasto je predložila Jurka. Jure je dao za pršutić, pa je shodno omjeru vrijednosti ostao bez duhana narednih par mjeseci. Baba Jurka je zbog svog angažmana dobila nadimak Štimadurka.
Žarka je naslijedila dar babe Štimadurke, ali se zemljišno-pravnim odnosima nije htjela baviti. Prikupljeno znanje radije je duperala u ljubavničko-bračnim relacijama. Natalitetna situacija u gradu i okolici potaknuta što ratovima, što kurbalukom, a posebno smjeranim vjenčanjima među srodnicima ‘da se stanje ne bi rasteklo’, poprimila je ozbiljne posljedice za degeneraciju novih naraštaja.
Nitko od Žarke Matičarke nije znao više o zaboravljenim i hotimično prikrivenim krvnim vezama. Stoga joj se pružila prilika od afiniteta stvoriti profit. Da se rodila kasnije, danas bi vjerojatno bila vlasnica konzalting agencije s promidžbenim sloganom: ‘Dalje od mene svoga, mater mi je rodica ćaće tvoga’, no i bez agencije mušterija joj nije manjkalo.
Žarki bi se već na prvu procjenu aktivirale svićice u glavi, kratko bi produmala i pred očima bi joj se prizentalo obiteljsko stablo. Kao u slučaju trojice braće, rođene jedno za drugim u par ratnih godina, od majke koja nije bila škrta za potrebe muških u uniformama. Našu je Matičarku iz popodnevnog ljetnog pižoleta probudila mulačka graja, pa je s poniste oplela.
-Antiša, Lukiša, ne mlatite brata, nenadinja vas umela! Di na svoga brata ruku dizat, vile vas priko Biokova vijale!, klela je Žarka dvoje oprdaste braće, koji su žestoko udarili na trećega. –Kakvi je to način da se dva udruže kontra jednoga i to brata svoga Barišu najslabijega!, korila ih je pedagoški. –Nije zato šta je najslabiji nego zato šta je narodni neprijatej!, prkosno joj je proturječio plavokosi Antiša. –Misusovo, kakvi neprijatej?, začudila se tobože Žarka, makar je znala za pravu istinu.
–Eto tako kako je mater mene napravila sa onim ingleškin padobrancen, Antišu s partizanon, a Barišu sa neprijatejon Njemcon!, objašnjavao je Lukiša savezničko-partizansko-okupatorsko očinstvo. -To onda znači da sam ja saveznička sila, Antiša narodna oslobodilačka vojska, a Bariša je nacista i triba ga do kraja potaracat! –Nije tako!, zakuvala je Žarka stanje na fronti. –Ti Lukiša jesi ingleški. Vidi ti se po pigavoj ćunki kakva je i bila u Đona prodobanca. Ali Bariša nije od Njemca nego od druga Jove, šta je učinio posal i nesta. Znači da je Antiša njemački! Pa vidiš da je bjondo, isti oni Fric šta je kuva u kasarmu!
Lukiša se odmah privolta, odgurnuo brata Antišu, pa dajući ruku pomirenja Bariši, svečano rekao –Oprosti druže brate Bariša, zajeba nas je brat nacista Antiša, udri po njemu!, borbeno je kliknuo, pa su svom forcom navalili na prikrivenog bratskog okupatora Antišu.
To je samo primjer proistekao iz izvan borbene djelatnosti jedne Makarke koja je cijenila natalitetnu politiku i usred krvavog rata. Naravno, Žarka je znala s kim je koji od mulaca začet, možda bolje i od same im matere.
Sličnih zavrzlama bilo je i inače, te je valjalo pokrivati kompliciranu informativnu mrežu da bi se naslutio dio istine o ‘mulačkim tajnama’. Uz znanje naslijeđeno od babe Jurke Štimadurke, najvrsniji meštar ovog faha, bila je naravno Žarka Matičarka.
Tajne je vižite primala u improviziranom uredu, u prostoru odijeljenom od kužinice s jednom, a od kondota s drugom koltirnom.
Na konzultacije joj je dolazila šarolika svita. Sve odgovore nije odmah znala, pa bi dumala, prisjećala se babinog nauka dok ne bi došla do rješenja. Rijetko bi zatražila pomoć od profesionalnih matičarki Ljube i Mirjane. Uostalom znalo se dogoditi da i one uz sve dostupne matične knjige zatraže nigdje zapisane informacije iz arhive pohranjene u Žarkinoj tešti.
Ponekad su rezultati istrage bili toliko delikatni da ih je morala pažljivo priopćiti i zamotati u celofan s velikim fjokom. Tada bi u dobroj vjeri malo i lagala, samo da smiri klijenta. Primjerice kakvu siroticu kojoj mater nije htjela odati oca, te je cijeloga života patila od krize identiteta.–Ajde reć ću ti!, smilovala se staroj curi Bari. -Tebi je pape oni đentilasti pokojni šjor Vicenco, plemenita roda! Ti si onda po njegovoj krvi prava konteša!, priportala je istinu misleći u sebi. –A ko bi joj od muke kaza da joj je ćaća meštar Mile. Oni grezun šta je uz faturetu obavio i faturetu na onoj stvari njezinoj vrtiguzici materi. Neka bidna misli da je konteša. Vako će umrit misleć da je plave krvi, u šta je uvik bila infišana pa neka joj bude!, pravdala je pred sobom Žarka plemenitu laž.
Druge nije lagala. Bilo bi preopasno. –Biži čerce od njega, prvi ti je rođak!, kazala bi Žarka panično -Nemoj da se zlo desi!, savjetovala je mladicu u koju se zagledao rođak, ne znajući ništa o srodstvu s curom koju je korteđavao, a sve zbog licemjernog običaja sakrivanja obiteljskih šporkarija.
Našao bi se i pokoji razvratnik, koji je samo vrebao na friško meso, poput Bere Hebenda. Taj je, čim bi namirisao kakvu priliku, doletio do Žarke na provjeru genealoškog stanja. –Slušaj Žarka, nemoj mi samo reč da mi je ona mala Danica štogo u rodu! Bilo bi grijota, jer sam je naumio i oženit! Ako i znaš ne govori! Revanširat ću se!, počeo je prebirat bankote po takujinu. –Hebeni gudinu u paklu ćeš gorit! Šta misliš da bi ja rizikovala svoj ugled, jer se tebi oće zakalumat svakoj kotuli u gradu! Tu ženskicu ne smiš ni krenit. Veliki je riziko. Evo vidin, pratila je prstom linije po zraku, kao vračara kad gata u fundač od kave –Da ti je Danica, druga rodica! Po mulačkoj krvi su van dide i baba, brat i sestra! Ni moleton, a kamoli čime drugim je ne smiš taknit! –Ma ajde ko će to znat nego ti! Glavno da mi nije sestra, a za rodicu je lako! Znaš kako se kaže –Rodica najboja zgodica!
Žarki je pao mrak na oči. –Biži ča od mene prašče da li prašče! Kreneš li se u nju, heba si ježa! Kad je izvadio novčanicu na stol, uhvatila je ruzinavu kacijolu i zalopatila ga po slipočnici, da je vidio sve zvizde i zvizdice, a apožito zvizdu Danicu. Pravu Danicu se više nije ufao ni pogledat, bojeći se skandala kakvog je samo Žarka bila kadra napraviti.
Bilo je i pitanja na koje Žarka nije imala što reći –Slušaj momak, pažljivo je informirala mladića koji se zagledao u jednu šesnicu. –Velika je opasnost ako misliš štogo š njome. Teško mi je reč, ali lako bi ti mogla bit sestra! –Ma nije šjora Žarka! Ćaća mi je prizna da joj je zgrišio s materon, ali da mi nije ona sestra, nego njena blizanka! Blijedo ga je pogledala, sjetivši se one; ‘Blago ubogima duhom’, pa kazala–Uzmi sinko kartu za Australiju i lipo lovi klokane! Možda upoznaš i koju zgodnu, kako ih ono zovu, Elebrđanku, misleći na domorotkinje Aboriđanke –Ne daj Bože, skočio je tupi momak -Nikako Vrlobrđanku, mater mi je iz Velikog Brda.
Žarka je noćima dumala o svojoj praksi detektiranja eventualnog srodstva parova, koji su se u neznanju o bliskom podrijetlu bez brige i pameti korteđavali. –Vele ti san ih škapulala da se ne dogodi dižgracija, pa da rađaju makanu dicu! Vele ti san ih rastavila i sastavila, a ja ostala sama ko suva grana!, tugovala je nad vlastitom sudbinom.
-I onda ti je našoj Žarki Matičarki dalo u glavu da se i ona oće udat makar pod stare dane. Da ne bude sama i da ima barem kome mudante oprat!, završavala je dugu pištulu nasred pijace teta Vinka s početka današnje priče. -I dala se mislit ko joj nije u rodu, da se ne bi sramota dogodila! -Pa da i je u rodu, neće rađat pod stare dane!, ispalo je nepromišljeno autoru redaka. -Bože sačuvaj, nikad se ne zna!, zapečatila je Vinka. -Ali vinčala se, pa u drugi Kamarin piši kako je bilo kad su joj nosili darove! I ja san bila tamo, pa ću ti ispripovidit! -Oću!, iscrpljeno je obećao redar Kamarina i tako vam najavio slijedeći đir.
Fotografije nemaju izravne veze s tekstom, tu su da obogate Kamarin notom nostalgije…
Piše Marino Srzić/ foto privatni album