Petak, 19 travnja, 2024
NaslovnicaKOLUMNEKamarin Marina SrzićaKAMARIN MARINA SRZIĆA Na Cvitnu nedilju

KAMARIN MARINA SRZIĆA Na Cvitnu nedilju

Višestoljetna pastoralna praksa makarske katedrale iznjedrila je mnoštvo vrsnih propovjednika i govornika. Biskupi i župnici, kapelani i kanonici, redovnici i gostujući misionari, propovijedali su domaćem puku nadahnuto i ekumenski. Klerici su glasno i jasno predikali, no što je od toga stado Božje zaista čulo i koliko ih je homilija potakla na promišljanje o evanđelju, drugi je par postola. Blagoglagoljivi don Andrija bi na svetog Lovru dramatično opisivao njegovo mučeništvo gromko grmeći s propovjedaonice -Staviše sluge Sotonine Lovru na goruće gradele, ter ga okretaše na žaru kao da skušu peku, no on uz sve muke Krista zatajio nije! Na misi prisutna kuma Antica, netom je čula usporedbu o skuši s gradela, misli su joj odlutale daleko od Lovrinog mučeništva i usmjerile se isključivo na skuše. -Mmm da je sad jedna vruća skuša s gradela pečena na lozovini, pa posli zalit sa žmulom bevande!, oblizivala se potajice i poluglasno uzdisala opsjednuta gastronomskom vizijom.

-Šta stenješ i privrćeš očima, došapnula joj je kolegica iz klupe -Al’ ti je slabo? -Nije nego mi je došlo teško pri srcu kako su našega Lovru antikrsti mučili!, brzo se snašla. Skuše do kraja mise nije zaboravila. Već su joj se sutra našle na pijatu. -Bože mi prosti, ispekla sam ih boje nego šta su Lovru broštulali na vatri. Grizodušje zbog tako svetogrdne usporedbe nije joj pokvarilo apetit.

Slično je bilo i pri predikama u drugim prilikama. Dok je don Niko u homiliji ponoćke spominjao ‘životinje koje dahom u štalici grijaše Novorođenog Ditića’, šjor Brankova pobožna mašta nije producirala ni vola ni magarčića iz betlehemske prispodobe, već jednu posve drugu beštiju; tuku! -Ko zna je li Mare šopala tuku kako san joj naredio? Misec dana puron, a onda nediju dana prid smaknuće oravima da izađe iz loštere debela i masna, a ne debulana! Viziju pečenke prekinulo je gromko ‘U sve vrime godišća’, pa je zakantao i on. Tuka pristigla na božićnu trpezu bila je zadovoljavajuće masna.

Duge propovijedi znaju potrošiti pažnju vjernika. Jedan je stari domaći župnik znao reći: ‘Propovid do 20 minuta je za ljude, za više od po ure je za banke, a za više od toga nije ni za ljude ni za banke’ Mudro je zborio!

U vremenu smo crkvene godine kada vjernici s posebnom pažnjom prate sve misne funkcije. I oni koji ne pohađaju mise s rešpektom promatraju blagoslov maslinovih grančica na šimatorju Svetog Marka, s poštovanjem zastajkuju pri prolazu procesije Velikog Petka, bivaju ganuti osluškujući Muku Gorku koja se u rano jutro petka pred Uskrs razliježe s otvorenih vrata katedrale.

Običajno i tradicionalno, profano, a ne sveto, po krutim mišljenjima učenih teologa mogu opasno zasjeniti važnost i pravi smisao Uskrsa. Premda teološki neobrazovani vjernici nisu znali raspravljati o misteriju uskrsnuća učenim jezikom teologa, srcem i osjećajima su Uskrs itekako snažno proživljavali. Živu vjeru poticali su stoljećima čuvani običaji, užance i navade, koje ruku na srce s tumačenjem teologa i nemaju baš nekih poveznica.

Pletenje palmi i maslina, velete, faculeti i ‘baraban’, crno vino i slane srdele, fritule, bakalari i sirnice, pituravanje jaja i mlada janjetina… Ništa od nabrojanog nema uporišta u crkveno-službenom obilježavanju Velikog tjedna finaliziranog Uskrsom. No upravo ovo nabrojano, tradicionalnim vjernicima važi za elemente bez kojeg ‘pravog’ Uskrsa nema.

Krenimo redom. A i s čim bi drugim krenuli danas na Cvjetnicu nego Cvjetnicom…

Zaboravljeni običaj prevrtanja i miješanja pitara u noći pred Cvitnu nedilju, nekad je izazivao skandale, buku i larmu, smijeh i ljutnju. Jedna je stara Makarka običaj opisala ovako: -Prvo je bila užanca da momci dođu isprid kuće divojaka koje su korteđavali zapivat po noći užežin Cvitnice. Pivali bi svake pisme, a apožito onu ‘Spomeni se ti divice da dolazi dan Cvitnice’. Onda bi isprivrtali važe sa cvićen po dvorima i solarima i vadili đirane iz pitara. To je bio jedan maniti običaj koji bi učinio veliku štetu, ali curama ne bi bilo mrsko kad bi čule iz sobe larmu. Računalo se da isprid koje se kuće napravi veći nered, divojka je na bojoj cini. Svi bi znali šta će se dogodit, ali niko nikad ne bi sklonio cviće u kuću da se običaj ne prikine. Takvi ti je bio prije svit, a ne ko danas!, ispričala je naša pokojna sugrađanka i preko Kamarina spasila običaj od zaborava.

Pletenje maslinovih grančica običaj je koji se održao, a u zadnje vrijeme i popularizirao. Uz golubice izrađene iz srčike smokve, na cijeni su posebno bile grane palmi vješto spletene u grančice za blagoslov. Evo što je o palmama ispričala naša davno intervjuirana, gore spomenuta Makarka. -Masline bi bile puno lipe za vidit, ali palme su bile na većoj cini, jer su bile fijenije. Ne restu palme ispod Biokova ko masline. Nekad ih je bilo malo, a ne ko danas. Jedna je berekinica služila u stare bogate udovice, šta je zada kuće u đardinu imala tri lipe palme. Sitila se kako zaradit i prodavala je da gospodarica ne zna, grane palmi za velike šolde. Svit je kupova ko manit. Dobro se nakesala šoldi, pa je promislila kako će je Bog pokarat za takvu rabotu. Onda je na Cvitnicu odnila don Niki na poklon najveću granu za u procesiju.

On je nije tio primit, a u propovidi je vako kaza -Židovska su dica granama palminim došla u susret Gospodinu, kaže psalam. A ja vam kažem da su ta ista dica židovska vikala do koji dan prid Pilatom -Raspni ga, raspni! Ima ovde i neko među vama ko je danas nudio palme za u procesiju! A ja vam kažem da je taj gori od dice židovske, jer se na palminim granama obogatio i viru Božju pogazio. Rađe bi u procesiju ošebjad nosio nego takvu palmu izdajničku! Bog sudi! Eto tako je župnik prid svima ofrega, a ona pobigla iz crkve plačuć! -Pa je li dogodine opet prodavala palme?, upitao je autor redaka. –Nije više palme, nego špecijalnu pituru za tangat jaja. Dopremila je švercon iz Trsta. Ota je pitura u sebi imala ništo otrovno šta je priko kore ušlo u jaja, pa je puno svita dobilo krvavi proliv-litajicu. Onda su je zatvorili u pržun!, završila je još jednu štoriju od Cvjetnice intervjuirana.

Nastavila je s ‘kvarantaorama’. Talijanizirani je to naziv za četrdesetosatno klanjanje pred izloženim Svetim Otajstvom. U Makarskoj se do običaja dostojno držalo. Dopisnik za splitski dnevnik piše: ‘Ima li bogougodnije slike doli onog svečanog čina klanjanja u makarskoj katedrali? Klupe su tijesne za silni narod što dolazi otvoriti srce Spasitelju. Prednjače ženske, gospođe i težačice. Zaogrnute su rupcima, uzdišu i taru suze ushitnice.’ -Do kvarantaora se puno držalo. Uvik su više na ure klanjanja dolazile ženske od muških. Bože mi prosti, ja bi ko divojčica više gledala u velete na glavama žena nego u Presveto, pa bi me mater ispod banka čipnila da ne zvirkan okolo po crkvi, nego naprid na oltar.


Mi siromašniji nismo imali velete nego obične crne faculete. Ja san puno želila veletu i kad san ko cura zaštedila šolde, kupila san je u jednu butigu di su se prodavali i kapelini, a držala je od načelnika Šilve Matulića sestra. Bila je puno lipa i jedva san čekala kad će ure klanjanja da je mogu pokazat. Večer prije san je stavila vitrit na ponistru. Učinilo je jugo, otpuvalo je veletu i ubacilo u kapunjeru u kantun dvora di smo držali kokoši. Nesritne su je kokošice išporkale. Morala san je oprat, a kako san je puno prala požmarila je i ostala nike šporke boje. Nije više bila crna. Rasplakala san se ko juta godina. Onda mi se baba sitila kako spasit stvar. Ona je znala puno oko robe.

Tangavala je susidama fuštane i faculete kad bi požmarili. To bi radila s travama, a za piturat u crno s rogačen. Uzavrila je u kotlu rogač, ubacila veletu, prokuvala je i opet je bila crna ko i prije. Otišla san ponosno u crkvu, prikrila veletom glavu i bila cila sritna. Ali nisan mogla učinit cilu uru! -Zašto?, upitao je autor redaka. -Zato šta mi se glava opotila, znoj je natopio veletu i počela mi je puštat crno po ćunki. Nisan ni primijetila dok jedna malešna nije uprla prston u me i kazala materi -Vidi majko ona teta ima crno lice ko da je špacakomin šta čisti fumare. Brzo san utekla da ne vide i drugi. Eto tako nikako nisan imala sriće s veletama, pa san se pribacila opet na faculete. A znan ti ja i jednu o onin knjižicama šta se zovu Ure klanjanja i štampale bi se da narod ne pribire samo krunice i uzdiše na kvarantaorama, nego i da čita štogo pobožno. Bilo ti je ovako….

Počela je štoriju o prigodnoj nabožnoj literaturi naša repoterka iz prošlosti. -Nije to ko danas da se libri i molitvenici štampaju leva-leva. Ja još iman svoj molitvenik šta san ga dobila od krštene kume za prvu svetu pričest!, pohvalila se. -U niko vrime počele su se dobivat te male knjižice za ure klanjanja. Jedna se fina žena, šta joj je sin bio študent, ponudila da će o svon trošku dat u štampadura štampat tu knjižicu u priko sto komada da bude za cilu crkvu. Poslala je sinu u Zabreg, on je da štampat i posla materi pošton. Na prvu stranu je bila slika dva anđela kako na krilima drže Sveto Otajstvo. Je bila lipa slika izvanka, ali kad otvoriš jadna ti ga majka. Svit se počeo komešat. Na prvu stranicu je pisalo… Evo iman još sačuvano!, popela se na bančić i iz šaktule s armeruna izvadila knjižicu. -Na čitaj!

Iza naslovnice s anđelima počinjao je tekst: ‘Radnička klasa nikada neće popraviti svoj položaj, ako ostane vjerna crkvi najvećoj sluzi kapitalističkih izrabljivača.’ -Pa šta je ovo komunistička propaganda u koricama s anđelima?, začudio se potpisnik Kamarina. -Eto baš tako, odgovorila je naša svjedokinja nemilog događaja -Kasnije se doznalo da su se u štampadura greškon umetnule stranice od komunista u Ure klanjanja, a stranice od Ura klanjanja u komunističke korice. Neko je prijavio pa su došli inšpektori i žandari. Naš je župnik reka vako -Bog je tako tio! Nijedna moja vjernica neće ući u Komunističku partiju, a kad komunisti po Zagrebu dobiju pobožni tekst u crvenim koricama, možda se neko opet vrati svetoj viri katoličkoj! Ne kaže se zaludu da Bog krivim crtama piše pravo!

Napisan pravo ili krivo, današnji Kamarin darovao vam je priču o makarskim Cvjetnicama iz lokalne prošlosti. Štorijice svakako nisu teološki utemeljene, no živo progovaraju o pučkom doživljaju Cvitne nedilje. Za ostatak Velikog tjedna nije ostalo mjesta, no o tome ćemo na sam Uskrs.

Piše: Marino Srzić / foto: privatni album

- Oglas -