Ako se osjećate izdajicom i štrajkbreherom, jer ste na dan bojkota sagriješili i krenuli do prve butige kupiti mljeveni đumbir, bez kojeg nikako ne možete preživjeti, onda je ovaj Kamarin namijenjen vama. No, namijenjen je i onima koji su se rigorozno pridržavali bojkot- pravila i odbili staroj majci otići do apoteke po tablete za povišeni tlak.
Istina da majka od petka malo zanaša pri hodu i vratne žile joj pulsiraju žešće od kampanela kad zazvoni, ali što je to spram uzvišenog cilja. Uostalom i sama se dramatično izjasnila- Kad već ginem, neka znam da ginem za radnička prava! Doduše nadodala je i -Za našu Komunističku partiju, ali joj ne treba zamjeriti, jer je već duže vremena hvataju valovi demencije, pa tada ne zna ni u kojoj se državi nalazi ni koja je partija na vlasti.
Danas o bojkotu trgovina koji je polučio uspjeh. Na razini države uspješan odaziv, a u slučaju naše šjore Vinke uspješan nervni slom. Krenimo redom…
Čin prvi, četvrtak, dan pred bojkot…
-Alooo!, zavikao je netko pod prozorom knjižnice, radnog mjesta autora. Onda mala stanka pa jedno -Maliii!, dovoljno glasno da dosegne visoki ton Ce. Sad je već bilo za pretpostaviti tko arlauče, ali je dozivani činio fintu da ne čuje. Na slijedeći zov sve da je i htio nije se mogao ne odazvati -Ooo mali pokojnoga maranguna šta mu je mater Tučepka, šta mu je dide činio grobove… Nastavilo bi se tako do sedmog koljena da prozvani nije izletio na balkon i prekinuo zavijanje slično mačjem pri intimnim radnjama u veljači. -Šjora Vinka ne vičite! Ja sam na radnom mistu! Primjedbu je zanemarila i nastavila. -Ajde nađi koga da mi ovo ponese doma!, pokazala je na tri borše pred eksploziju od tereta spize -Moji nisu kući, neman koga zvat da me pribaci!
-Ja vam ne mogu pomoć. Radim! -K vragu i rađa, ajde u pemziju!, opalila je dišperano -Pošalji kojega mulca, dobro ću platit! ‘Mulci’ rečena muška mladež već odavno nije voljna pomoći starijima, te rješenje nije bilo na vidiku. Na vidiku se srećom pojavio Zoran, pristojan momak i ponudio -Dajte teta Vinka to ću van ja odnit do kuće! Uz cijeli koloplet blagoslova i obećanje da će za ženidbu dobit -Najlišpi krokanat koji je Makarska vidila! Mahnula je i hitajući raškavidanim gnjatima žveltije od Zorana natovarenog boršama, nadometnula. -Zvat ću te reč, šta je bilo!
Šta je bilo redar Kamarina morao je silom ili milom doznati baš u trenutku kad je prvi pinjur s pijata bio spreman za konzumiranje. Telefon je uporno zvonio -Šjora Vinka taman ručam, pa ako bi mogli… -Nema posli, moran ti odma ispripovidit! Šta imaš za ručak? -Manistru sa šalšom i frigane mole. -Ako se oladi, manistru zgrij na banja marija nikako na suvo u teči da ne zagori, a moli su lipi i ladni, kani ih s dvi kapi limuna. Kad je dala upute za pravilnu reanimaciju ohlađene spize, krenula je -Ja san uvik bila za narod i kontra liferanata i krešimenata!, kliknula je revolucionarnim žarom. -Sutra bojkotujen sve butige, ali hebi ga! I sutra su nečin moraš napunit bekinu, pa san morala učinit oveću provištu u spizi.
-Ali vukli ste ko da kreće atomski napad, a radi se o jednom danu. -Nikad ne znaš! Može i atomski. Vidiš kako oni manitaš Puntin orja po Ukrajni, a nije za virovat ni Trunpu. Sujmnjiv mi je jer naliči na pokojnoga Andriju Granatu šta bi porazbiva sve po kući kad bi mu došla trenta-una! Nakon što je završila s vojno-političkom analizom, vratila se aktualnostima. -Ne bi ja toliko kupovala. Ali ostala san bez kondot-karte. Čime ćemo se otrat? Nema više lista od smokve. Onda nisan više imala ni jedan saketić kikirikija, a on mi puno dobro dođe kad me uvati stuga u štumku! Nastavila je nabrajati nabavljeni provijant; tegle pamidora, na kile manistre, važe biži, sakete riži… Dovoljno za bogatiju donaciju gladnoj Africi.
-I najbojega pršuta i sira nasjkupjega parmiđana i Đono Folkmen goldo labelo 18 godina star, nadodala je -Šta to?, nije se dalo razumjeti. -Viskoga! -Aha, pa to je skuplji viski! Ali ga pijete? -Ko da san manita! Ja pijen oravače! Nego sutra iman jednu priliku važnu, pa se moran pokazat. Prigode beru jagode! -Ko vam to dolazi da ste se tako pokesali? -Dolazi Iko! Naš čovik iz Štucgarada, inače iz Medova Doca. Pošten! Bio mi je sa sinon u vojsku. Išli u planinu na izlet ovo lito kad je svratio i on mu pokaza jedan dolac bliže Vošcu šta je na me zapisan od pokojne babe. -I šta s tin dolcen? -Čovik odma reka da će ga kupit. Jer da mu je dosta buke i šporke arije u Njemačku, a ne voli ni na more. Da će sebi sagradit jednu kućicu za doć odmorit kad ode u pemziju.
Onda je otkrila ponuđenu cifru i valja priznati da je ponuda miritala i cijelu gajbu Dom Perignona, a ne samo bolji viski.
-A šta će te mu spremit za ručak? -Ja san tila pašticadu, makarune na vreteno i zvat onu malu Tučepku šta se udala u Makarsku isto za Tučepjana da mi učini koji rafijol, ali sin ne bi to! -Nego šta? -Sitio se da je Iko proba prvi put u životu regarije na venecijano kad je bio š njime na marendu i da je reka da bi to jio do sudnjega dana! -A za slatko? -Pogačice-privrtače! Sirotinjski! Ali kad oće-oće! Šta se tiče rafijola mala mi ih je već dostavila. Sakrila san ih u kantunal pa ću ja to po noći izist kad niko ne vidi! Eto, zato san se navukla spize, jer neću sutra! Ja ću bojkotovat butige ko svi savisni građani! Su tin sna ti sve rekla! -Jeste šjora Vinka!, kazao je autor i stavio pothlađenu manistru ugrijati na preporučeni banja-marija sistem.
Čin drugi, petak, dan bojkota
U trenutku kad je zazvonilo, na ekranu mobitela pokazalo se 6 i 20. Nije se aktivirao krivo naštiman alarm za buđenje, nego se aktivirala dobro naštimana Vinka. -Jutroo! Ajde mrvu je ranije, ali bolje ti se budit! Šta ćeš noćas činit!, opravdala je rani poziv -Imaš li doma kokakole? -Misusovo! Šta će vam? -Ništa mi ne govori! Probala san je nazad 20 godina i promutilo me! To je otrov! Rekla san više to nikad ne okusit! Rađe bi svoga mesa jila. Ali hebi ga! Sinoć vidila na televiziju jednu lipu reklamu s kokakolon. Sanjala je cilu noć! Dalo mi u glavu! Sad bi rađe popila bocunić kokakole su ledon nego da mi dođe s onoga svita moj pokojni! Imaš li kokakole?!, opetovala je panično poput ovisnika o težoj drogi. -Nemam! Zavladala je stanka, pa se energično oglasila. -Neka nema! U butigu neću! Za viši cilj triba patit! Je li tako? -Tako je šjora Vinka!
Zvala je opet oko 8 i 30. -Alo! Anka ne da je guda, nego je guda i prasica! -Opet je ogovarate! -Kako neću! Fermala san je u skalama. Pune joj ruke spize! Ja joj kažen- Di si to bila izdajico! Pošteni svit bojkotuje, a ti udri kupovat. A ona će ti meni -Baš za dišpet. Kad san ti prije 30 godina govorila ne glasaj za njih, jer su to juti kapitalisti, onda si kazala da neka slobodnog tržišta! Eto ti sad i slobode i tržišta kad si bila kontra samoupravnog socijalizma!
-Šta ste je joj odgovorili?, zainteresirao se sugovornik. -Nisan joj ogovorila ništa, nego san joj sa vrva borše uzela škatulu kekasa Domaćica i opaučila je š njome po ćiverici! Onda san utekla doma! Jesan dobro postupila? Je li da joj ne valja šta ne bojkotuje? -Niste baš dobro postupili šta ste je ranili s Domaćicom, ali joj ne valja šta ne bojkotuje! Bila je zadovoljna s mišljenjem i prekinula vezu.
Nade kako će to biti zadnji Vinkin izvještaj s terena brzo su se izjalovile. Zazvonilo je oko 9.30. -Jadna ti san kad i jesan! Iko dolazi u podne na užinu, šta ću mu dat? -Pa jeste li rekli da mu spremate venecijano? -Spremala bi ja venecijano za cilu Veneciju kad bi imala čime? -Kako? -Eto tako šta su regarije ostale zarobljene bojkoton! -Šta? -Jučer mi mali mesar u oni supromarket obeća ostavit friških regarija. Sve najboje za venecijano, jetru, đigericu, srca, slizenu i da dođen pridvečer. Ja zaboravila! -I šta ćete sad? -Prvo san se vrtila oko samoposluge da mi je vidit koga poznatoga da iđe u spizu! Niko! Svi u bojkot! Onda molila unuku da ode priuzet i da ću joj platit za dvi godine teretanu, a ona meni -Baba ja ne prodajen svoje ideale!
Onda stavila na glavu faculet crni, očale još crnje, ogrnila se pleton, mislin neće me niko pripoznat. Malo morgen. Taman šta ću uć u butigu, evo ti Ivke Hvarke i pita me -Jesi to u koroti, kad si faculet stavila? Ja biž doma! Kasnije san nekako stisla srce ušla u radnju i odma blagajnici rekla -Nisan došla kupovat, nego vidit jesu mi jučer ovde ispali kjuči?, a ona će -Baš ste me razočarali, to ste sigurno došli nešto kupit! Ja se pravdala -Nisan ćerce, nego radi kjuča i sve tražin očima mesara, a njega nigdi! I šta ću sad? Moran stavit kuvat, Iko će domalo doć, neće mi dolac kupit ako ga ne počastin!
-Kako ću vam ja pomoć? Imala je spreman odgovor -Tako da ćeš nazvat Anku i nagovorit je da ode ona! Molin te! Uvjeravanje je trajalo dugo. Najprije su se izredale Ankine uvrede na Vinkin račun; falsunica, nasilnica, gleda samo sebe… Onda je fermala s objedama i kazala -A šta ću s njome? Je nagla, ali mi je draga! Javi joj da ću joj ostavit isprid vrata regarije za 15 minuta, ali neka me ne pozdravja prije nego šta ne traži oprost šta me smirila Domaćicon!
U popodnevnim satima dramatičnog dana bojkota pristigla je informacija kako je venecijano bio za prste polizat i kako će prva rata za dolac biti uplaćena oko Uskrsa. Svjedoku događaja obećan je beštek za 12 osoba kad se bude oženio.
Čin treći, subota, dan nakon bojkota
Zvala je šjora Vinka. Autor je već znao što će mu priopćiti. -Jesi čuo? Partila je Tilda Anke Jurkine! Koja dobra mala! Uvik kad bi me vidila lipo bi se javila!, izrekla je najveći kompliment kojim bi stari Makarani darivali nečiju ljubaznost. Rasplakala se. Rasplakao se i autor. Partila je draga prijateljica Matilda Vuletić.
Je li neukusno Kamarin s ovakvim ala manito sadržajem posvetiti nekome tko je partio? Nije! Poslije svakog novog đira Tilda bi se javila, komentirala, a u neke od redaka bile su uključene njene ideje i upamćene fjabe iz prošlosti rodnog grada kojeg je neizmjerno voljela.
Zato je draga Tilda ovaj Kamarin posvećen tebi. Umjesto in memoriama, jedan škercani Kamarin. Autor zna da bi ti bilo drago. Mi nastavljamo s našim Kamarinom, a ti baci pogled na nas iz onog boljeg, vječnog kamarina.
Piše Marino Srzić / foto: privatni album
