Mala švera na satu bila je na 8, velika na 12, a mobitel još nije zazvonio. Odrebatilo je i 9, a šjora Vinka se nije javljala. Nije zvao ni Paško, ni Anka, ni Mere. Od Marte se nije moglo očekivati da troši impulse na razgovore. Da je kojim slučajem osjetila predznake ‘infrakta’, sigurno bi dolizla na noge do bolnice. Nikad nije povjerovala da su brojevi za hitne intervencije besplatni. Mobitel je i dalje mirovao. Kumpanija se do 10 nije oglasila. Stvar je bila sumnjiva, dapače alarmantna. Nešto je valjalo poduzeti.
Autor je pritisnuo Vinkin broj. Iz mikrofona se začula vika, beštima, rebumbavanje i na koncu prepoznatljiv Ankin sopranski krik. Sve je vonjalo na opasnu situaciju s kriminalnom pozadinom. -Šjora Vinkaaa! Nije se odazivala. Mobitel je očito otvorene linije stajao negdje sa strane i svjedočio barufi. Pisac redaka je unatoč predznacima išijalgije hitro otrčao do mjesta radnje. Na fronti pred Vinkinom zgradom situacija je bila slijedeća…
Anka se naslonjena na zidić u polu-afanu cungala s raskrvavljenom ranom na nozi, a Vinka šijala šakama pred nosom susjeda Milana. Mere je pak pokazujući mot prstom preko grkljana davala do znanja susjedi Ružici da će u dogledno vrijeme past krv. Scena kao iz filma o obračunu uličnih bandi. Marta i Paško nisu bili u kadru.
-Mali, pomogni!, zavapila je Anka. ‘Mali’ se uputio pomoći ranjenici, no fermala ga je Vinka. -Pusti Anku! Đava će joj bit! Daj meni ruke da pribijemo Milana! Milan visine 2 metra i rešto, nije ništa komentirao nego uputio ubojiti pogled. U to se raskrivila i Mere -Pusti Milana, uzmi bokun konopa i zaveži ostraga Ružici ruke da je privedemo na miliciju! Ružica se na vas glas razderala -Policijaaaa! U pomoooć! Vrše silu nad menom! -Da su nad tobom silu vršili kogo bi te oženio ima pedeset godina!, zločesto je komentirala Mere i usput je ofrižala noktom po obrazu. Nakon Ankine krvave epizode na bojišnici je tako pala i druga krv. Da s ponistre nije intervenirao Tomo, umirovljeni časnik iz Domovinskog rata, domalo bi krv tekla u potocima.
-Ajte doma blekovi stari! Zvat ču da vas pohapse, ako se ne pokupite u roku od 5 minuta. Anka se naglo rekuperala, skočila sa zidića i apelirala na nazočne. -Ajmo ča! S njime se nije zahebavat! To je uniformisano lice! Svi su žvelto krenuli put svoijh vrata.
Nakon što je Vinka ištrukala dva limuna, zamutila ih s po kila cukra, pa ulivši limunadu u Ankine pešnje zaprijetila -Ako opet afanaš nahebat ćeš ko žuti!, slijedilo je objašnjenje začetka, razvoja i krešenda krvave fronte pred portunom. -Šta se dogodilo da ste se onako pobili na dvoru?, nestrpljivo je čekao objašnjenje autor.
-Poljska!, kazala je Anka. -Šupe!, rekla je Mere. -Anatomsko sklonište!, finalizirala je Vinka.
Spominjanjem Poljske stvari su se mutno počele nazirati. Onda su tri gracije iz kužine uz mumanje posluženih napolitanki krenule s detaljima.
-Ti kuda živiš na Zavetorju, pa ne znaš šta se u svitu događa?! Jesu li pali tronovi-bombe na Poljsku? Jesu! Jesmo li mi sila saveznička evropska? Jesmo! I kad je tako, šta misliš da domalo neće i na nas slat tronove i potaracat sve šta smo stekli i tako salamaštrat da će nas kupit od Macela do Marinete! -Ma neće bit baš tako! Neće u nas dronovi! Smirit će se situacija! -Smirit će ti se urcu u Beč! Tako je i moja baba govorila za onoga rata, da neće na nas Ingleži, pa su nan kasnije šperngovali cilu rivu! -Ja isto mislin da neće Rusi! Oni su Slaveni ko i mi!, usudila se komentirati Mere. -Ti čini kuco!, odmah je napala Vinka. -Kad je u zadnji rat prolazio oni brod od JNA moren, ti si stavila na ponistru bandiru s petokrakon!, optužila je domaću izdajicu Meru Općinsku.
-Hebi ga! Unda je i rvastka bandira imala petokraku, a meni je ostala jugoslavenska zastava od unda kad su nam dilli iz Komiteta da ih stavimo na ponistre di prolazi Titova štafeta. Ja san je okrenila naopako da bude crveno-bilo-plavo, a petokraku nisan stigla oparat, opravdala se Mere. I Anka je imala rješenje za spašavanje bekine. -Ja mislin da bi bilo najboje da platimo pitura da nan priko cile terace nacrta crveni križ, da se zna da u ovu zgradu živi sve starija čejad, pa nas neće imat duše okrpit su tronon, iznijela je protuzračnu obrambenu taktiku. -Boje ti je da mučiš!, priprijetila joj je Vinka -Zna se od čije si race. Tako ti je i teta File metnila sušit lancune u moje kume Tone, jer da na njenon tiramolu nema mista. I to stopro prid ingleško bombardovanje. Vidio je i sveti Petar s nebesa kako se bile, a kamoli neće bombarderi. I tako su naciljali drito u kume Tone šufit zafaljujuć tvojoj manitoj teti Fili. -Šta je mogla bidna? Morala je negdi osušit robu, slegla je Anka ramenima.
-A šta ste spomenuli šupu? I atomsko sklonište? I šta sa svime imaju Milan i Ružica?, bio je nestrpljiv autor. Dosadilo mu je slušati o teti Fili, lancunima i obrnutim bandirama s petokrakom.
-Evo vako, počela je iscrpno Vinka -Kad smo se ja i Anka uselile u ovu zgradu, bilo je vrime ladnoga rata. Kruščov i Kenedi su kidisali jedan na drugoga i pritili da će cili svit otić u lagum kad bace bombe. -Kenedija su bidnoga ubili, jer je bio katolik ko i mi!, pustila je suzu Anka. Vinka je nastavila – Šupe smo morali priportat u anatomska skloništa ako počne rat. Svi smo dobili i gas-maske i lampadine i škatule od prve pomoći. E unda je fermala opasnost i počeli smo šupe duperat ko konobe. Mene je Ružica molila da joj dan moju šupu, jer da nema di sa stvarima. Ubacila se Anka -A mene je morio Milan da mu ustupin svoju, jer da ima motor, a ne smi ga ostavit vanka da mu ga ne ruvinja priko noći Mate sa drugoga kata, jer mu je mutio sa ženon.
-I tako su oni ostali u našin šupama odonda, objasnila je Vinka -A vrimenom su počeli govorit da su šupe njihove, jer imaju pravo dugogodišnjeg plodonosnog uživanja, protumačila je poput pravnice iz Stambenog fonda. -Milan je u moju šupu učino bizmis! Nose mu iz Vlaškoga rođaci pancetu i kaštradinu i kiseli kupus i svit dolazi kupovat. Pritvorio mi je šupu u sukomesnatu butigu, požalila se Anka. -A Ružica je na moju šupu straga otvorila ponistru i učinila apartman. Primila je nekoga Nepalca šta je doša radit u nas, jer je u njih još veća mižerija. -Ja mislin da ona š njime ašikuje, javila se Mere. -Je sigurno!, potvrdila je Anka -Vidila san ih kako se drže za ruke. I ne iđe više u crkvu. Pribacila se na njiovu viru! Nikidan mi je na skalama davala neku knjigu o kinduizmu. Još mi je i kad sam polila vodon priko balkona mačku šta je mijaukala, kazala -Nemoj to radit! Polila si možda svoju pokojnu mater. Svaki se čovik potla smrti rekreira u neku beštiju!, prekrstila se brzinski Anka. -Mislite reinkarnira, a ne rekreira! -Đava isti! Pogani!
-A zašto ste se pobili? Vinka je dala objašnjenje -Zato šta san ja rumbala vrata i rekla Nepalcu da iđe spavat u Ružice u kamaru kad mu je već tako na srcu, a iz Ankine smo šupe izbacile sve pancete, suva lebra i pršute i rekle Milanu da iđe prodavat na pijacu! -Zašto ste to učinile? -Jer moramo organizovat anatomsko sklonište prvo nego napadnu Rusi!, kliknule su u glas.
-Onda je nastala velika borba. Rič po rič i eto ti skandala. Svak je počeo skakat na svakoga. Ja san tute bila i prikjučila se u obrani kontra dušmana. Milan je udrio suvon panceton Anku u nogu, a Ružica začupala Vinku za kosu. Drugo si vidio i sam!, posvjedočila je Mere.
-A di su Paško i Marta? -Njih san poslala u provištu!, odgovorila je šefica -Da nabave sve šta triba ako napad duže potraje.
Spomenuti su taman ulazili na vrata s punim boršama. -Da vidimo jeste nabavili sve šta je potribito za anatomski rat?, počela je Vinka s inventurom.
Paško je krenuo nabrajati -Lampadine, beterije, fulmine, petroj, špiritjeru iman ja doma. U apoteku pilule kontra proliva, onda aspirini za bolove, jod, infaše, cerote… Vadio je iz borše i ostale dekote za špecijalne situacije. Jednu je škatulu preskočio. -Šta ti je to?, primijetila je Mere -Ma to za mene kontra visokoga tlaka, zapeškerio se pokušavajući sakriti kutiju u džep. Vinka mu je uspjela oteti škatulu. -A tu smo ga! Ovo su tablete za one stvari da ti da force! -Pa šta će ti to u skloništu? Koju bi prvo?, zacerekala se Anka i koketno zadigla kotulu. Paško je čnio kuco.
-A di je spiza? Jesi li reka da ćeš uzest srdela za posolit. -Ne govori mi ništa! Posvađa san se sa onon Natašon Ruskinjom šta se udala u primorje, a muž joj je ribar -Ja jon kažen, ajde daj mi taj pajer srdela cinije, ratno će bit stanje, pa da ih posolin u mujaču. Ona meni da ako san kontra Rusije da mi neće dat taman joj po zlato platio. Tio san je uvatit za vrat, ali je nisan moga dovatit. Dobro da me jedan momak pridrža, skoro nisan odletio priko parapeta u more.
Onda je krenula Marta -Evo iman tute mesnih doručaka, važe s konšervon, baškotina, kekasa čajni kolutići… -Jesi uzela kave? -Pet kila i prošla mutke! -Kako? -Jedna cura Ukrajinka mi je učnila mot na kasi da dođen š njome do auta, da ne uziman kavu u butigu. Tamo u auto veliki saketi. Ja se rasplakala -Dušo moja ovo uziman za sirotu starost da se imamo napit u skloništu kad dođe do ruske agresije. Daj još mrvu jeftinije, Bog će ti platit! -Ona pustila suzu i rekla -Slava Ukrajini!, i darovala mi! Vidila san po autu da nije sirotinja! -Bog joj da zdravje!, bila je zadovoljna Vinka.
Anki je zazvonio mobitel. -Nu broja! Da nisu oni šta varaju? Ajde mali ti vidi! ‘Mali’ je provjerio broj preko blaženog Google-a -To vam je pozivni iz Poljske! -Agnješka! Spavala je u mene više puta kad je išla Gospi Sinjskoj, u Međugorje i u Vepric! Gospe moja sigurno joj je kogo iz familje strada od tronova ruskih! Preuzela je poziv. -Anješka? Ko je strada?, ronila je suze Anka. – Čulo se kako Poljakinja nešto nabada na improviziranom hrvatskom. Anka se smirila i rekla -A to! Zvat ću te kasnije! -Ima li žrtava? -Ma nema! Nije ni spomenila, nego da joj je unuku rođendan pa da bi činila rafijole. Jila ih je u mene i puno su joj se svidli i da joj pošajen ricetu! -I ja bi sad nešto slatka!, probudio se apetit u Paške. -Iman ja sladoled od štrcatele, malo mu je proša rok, ali neća nam bit ništa, kazala je Vinka -Triba se čeličit za ratne uvjete! I autor se osladio stračatelom- ‘štrcatelom’. Crijevnih posljedica do sada nije bilo.
Tako su prošle pripreme naše kumpanije za ne daj Bože ‘anatomski’ rat. U nadi da ga nećemo nikad doživjeti, ipak provjerite stanje ‘anatomskih skloništa’. Crne misli otjerajte uz današnji Kamarin.
Piše Marino Srzić / foto: privatni album
