Kad kreneš pisat kolumnu postoje dvi vrste ljudi sa zanimljivo oprečnom reakcijom, posebno ako pitaš za prijedloge i komentare. Prva su zanesenjaci koji ti krenu sipat listu problema ko da si u najmanju ruku šef Komunalca i još na način ko da očekuju od tebe da sve to riješiš riječima… Ovaki su mi ljudi dragi, ako ništa drugo, motiviraju na tipkanje. Drugi su štakavci, odnosno ekipa koja na svaki problem reternira sa “Šta te briga?”
Stvarno, šta me uopće briga, zašto živin u gradu di na dnevnoj bazi popizdin na neki detalj a na svako drugome kutu iman preemotivnu reakciju na zatečeno stanje. Amo malo primotat i provat skontat… nać jedno zato za iIjadu zašto.
Ima nekih osam godina san krenio sa Knežije prema Kvatriću, pješke ko inače jer je Zagreb iznenađujuće mali grad kad ga upoznate. Nešto me puklo da ne iden najkraćon dijagonalon nego san počeo jedan slalom kroz svaku stranputicu. Korak po korak, kvart po kvart, baš nako filmski, počele su mi se vrtit slike u glavi. Zgrade, stanovi, haustori, perivoji, podvožnjaci… kutak po kutak tobožnjeg velegrada mi je budio sjećanja na neki kuriozitet iz dva duga desetljeća.
Lagano se krenila formirat misao da je taj Zagreb izgleda postao moj drugi grad, krcat mojih sjećanja, šta gluparija šta pametovanja, kamen po kamen. Ali nešto me kopkalo, jer… nekako san osjeća da Zagreb mene ne doživljava svojim. Istini za volju, tamo me ništa nije živciralo, ni kriva klupa, ni napuštena zgrada, ni ružni balkon ili fasada ili faking kanta. Od te puste kvadrature, jedini metar kvadratni za koji san vezan je onaj di raste Vojo.
“Kakav sad Vojo?” pitate se, “Nije valjda Srbin?” – dodaju neki… e pa, ima nekih sedam godina, Vojo je bio božićni borić kojega su moje prijateljice nabavile za svoju malu firmu. Taman prid to proliće su me nazvale i zamolile da posadin Voju negdi u njihovome dvoru, di mislin da bi mu bilo najbolje. Doša san u vižitu i naša jedno lipo misto na padini (jer gori nema bure a meni instinktivno bor mora rast ukoso) di će mali Vojo imat dovoljno zaštite od elemenata u mladosti i najbolju šansu za doživi plodovit život i duboku starost uz dovoljno vode i sunca. Ipak je kršten po Voji Šiljku, pa se dugovječnost i produktivnost očekivala! Uostalom, kažu da je ime kletva, al’ nije kletva uvik negativnog predznaka.
Summa sumarum, iman ljudi koje jako volin u Zagrebu i koji mi fale, ali apsolutno me nije briga za išta šta se gori događa oko tramvaja, ljudskog ili doslovnog smeća, gradnje i razgradnje… Samo nek puste Voju da raste, on je moj jedini istinski doprinos povijesti toga velebnoga grada.
I evo nas nazad na štakavcima. Šta san izabra živit u gradu di mi sve diže tlak, di se iznerviran ko na pokretnoj traci nakon osrednje šetnje… e, pa, neke stvari ne biramo jer stvar je baš u tome da je Makarska moj grad i ja njen. Nije džabe moj moto da bi minimalni tehnički uvjet da misto bude grad tribalo bit rodilište. Nije svejedno di si rođen, tio ne tio, obilježen si (najmanje) za život. U ovome gradu iman sjećanja starija od mene… Živciran se kad mi crne muve ostavljaju jaja na limunu i uporno ih peren i one se vraćaju, sisaju sok iz mladoga lišća… pa kako se nebi živcira kad krupniji paraziti cucaju život iz ciloga grada. Kap po kap, kantu po kantu, nikad dosta…
Eto, to je moje ZATO, manje više za bilo koje ZAŠTO. Briga me jer… moran. Kako san uvik reka svakome ko bi planira negdi odselit i nać “bolju državu ili plodnije njive” – “Nemoš pobić od sebe.” Tako da sad kad san riješio ove štakavce, moran skontat kako da za one zanesenjake tipkanjen riješin sve tekuće i krute probleme našega grada. Tribat će mi bar dva subjekta, tri predikata i jedna priložna oznaka za vrijeme… al’ o tom potom, duga je zima.
Piše Josip Vujčić