Prije nego što današnji Kamarin ne zatanca u ritmu šjore Vinkine kumpanije, sjetimo se kamo će danas i sutra pohrliti Makarani, ali ne samo oni već i brojni namjernici. Naravno, u Vepric. Tamo će se pomoliti, izvršiti zavjete, paliti svijeće, sudjelovati na misama i procesiji u čast Rođenja Blažene Djevice Marije, Male Gospe.
Činjenice o Svetištu Gospe Lurdske su slijedeće… Po povratku s hodočašća, makarski biskup Juraj Carić u blizini grada prepoznaje lokalitet neobično sličan Lurdskom svetištu, te inicira uređenje novog hodočasničkog utočišta. Špilja posve nalik onoj u Lurdu pripremljena je za bogoslužje i blagoslovljena na dan Gospe Lurdske, 11. veljače, 1909. godine.
O povijesti svetišta, te svim prilikama i neprilikama koje su pratile Vepric tijekom dugih 116 godina, u Kamarinu je do sada prigodno objavljivano. Tko se želi podsjetiti ili doznati neke manje poznate podatke, neka potraži u arhivi portala.
Sada se opet vraćamo našoj ekipi. Već po ustaljenom redoslijedu mobitel se oglasio u subotu ujutro. Na ekranu se nije ukazalo Vinkino ime. Ovaj put zvao je Paško. -Paško tute! Paško Cima pokojnoga Jakova Lanternište …, nastavio je iscrpnim predstavljanjem kao da ga pisac redaka po prvi put upoznaje.
-Barba Paško, šta mi se toliko predstavljate? Ko da vas ne znam! -Znan da me znaš, ali kad se zove na telefon onda se triba pridstavit od krštenice do osmrtnice! -Zašto? -Zato šta su u điru velike privare priko mobitela, pa da se ne bi kogo lažno pridstavio u moje ime i zaheba te za velike šolde! Oćeš da ti pročitan i moj JOINB da si siguran? -Ne triba OIB, znan da ste vi! Kakva je situacija? -Situacija je takva da sutra iđemo u Vepric užežin Male Gospe na prvu misu dok još ne upeče zvizdan, pa te zoven da iđeš s nama. Nemoj me pustit samoga s one četri morine, izludit će me! -Ne mogu ujutro. Ja ću ić kasnije! Paško je promrmljao nešto grezo, sasvim neprimjereno hodočasničkom izričaju i prekinuo vezu.
Za koji minut je zvala Vinka. Krenula je bez uvoda. -Paško mi je reka da nećeš s nama. Nije to lipo od tebe. O čemu ćeš unda pisat za Kamarin? -Smislit ću nešto! Nije pristala na takvo rješenje. -Ne možeš ti bez naš smislit ništa! Ostat ćeš na suvo i neće ti isplatit onorar, a puplika će ostat bez Kamarina!, kazala je i na pola riječi prekinula.
Autor je krenuo odraditi radnu subotu. Nije ni otključao vrata knjižnice, a službeni je telefon već zvonio. -Anka tute! Slušaj mali, velika je grijota da ne iđeš s nama u Vepric, ali se Vinka sitila šta ćemo. Naredila je meni da ti referišen! -Ajde, ‘referišite’ mi! -Eno ona već piše u moje i njezino ime! -Šta piše? -Kamarin! -Kako to mislite?! -Svi ćemo napisat nešto o Vepricu, pa ćemo ti do podne poslat po Marti. -Ajde zbogon, iđen vidit kako Vinki iđe pisanje!, pozdravila je Anka.
Autor je osta inkantan. Osim što mu je u zadnje vrijeme Vinkina kumpanija zauzela cijeli prostor Kamarina, sada mu kradu i autorstvo. Kako stvari stoje, brzo će se početi i potpisivati ispod teksta.
Marta se prizentala s prvim podnevnim zvonom kampanela Svetoga Marka. -Evo tute ti je sve!, pružila je četiri kuverte -U šopra-kovertama su ti zapisane neke situvacije šta smo proživljavali u Vepricu. Ima tute svega! -Zašto u zatvorenim kuvertama kad će ić u Kamarin i svi će pročitat? -Radi dronova! -Kako mislite dronova? -Mislin tako šta ti đavliji dronovi mogu odozgar snimat i posumnjat da radimo kakvu špijunažu, a situacija je u svitu vrlo hebena, pa bi mogli naglajisat!, objasnila je teoriju zavjere Marta i odburdižala u podnevni čič.
Otvaranju ‘kompromitirajućeg’ materijala autor je prionuo odmah pri dolasku kući. Po izboru kuverti i bez otvaranja moglo se naslutiti čija se veprička priča krije u omotnicama. Vinka i Ankina šopra-kuverta bila je gajnc-nova, bijela i uredna. Da su na nju kanule još koju kap parfema mogla je proći i kao ljubavno pismo. Paškina je bila maćana crvenom maćom. Po još friškom mirisu, dalo se naslutiti da je uzrok fleke šalša od pomidora. Omotnica športski nastrojene Mere, imala je u kantunu logotip NK Zmaja. Martina kuverta bila je na tragu reciklaže. Iskoristila je omotnicu starog računa za vodu, plativog u predratnim jugo-dinarima. Sadržaj je umjesto ljepljivom trakom bio zaštićen etiketom ‘Bonita-banane’ sačuvane s davno pojedene istoimene voćke. Krenulo je s otvaranjem kuverti.
VINKINA I ANKINA KUVERTA
‘Ja Vinka, pišen u moje i Ankino ime, jer sam pismenija od nje. Mi smo dvi uvik išle zajedno u Vepric užežin Male Gospe, jer su Makarani išli dan prije, a judi sa strane na 8. devetoga. Taki je bio običaj da bude više mista za hodočasnike. Nas dvi je časna Emilija zamolila da joj u furešta Čeka i Pojaka šta su donosili robu za zaradit, kupimo u metrima damasta i lana za činit tavaje i oltarnike. Nju je bilo sram da se cijenka ko jedna časna sestra. Bila je velika racija priko pijace di su prodavali i dogovorile smo se s dvi Čekinje da nam donesu robu u Vepric.
One su afitale sobu na Racu i bilo im je blizu, a nama je dobro došlo jer smo usput i išle platit mise. Donile su cilu peću najboje robe, ali su puno tražile i nikako se nagodit. Unda je meni ništo palo napamet. Migla san Anki, bacila se na kolina, zabilila očima i rekla -Sveta matka mi na ovon sveton mistu poručuje da će svak ko daruje robu za oltar imat oproštenje svih grija! Sve su me razumile i rekle -Je to zazrak!, to oće reč -Čudo! Još su kazale -Rozdavame všcehno!, to oće reč -Darujemo sve! Bile su bidne puno pobožne. Ja san ih posli našla i dala im da nose u Česku Vegete, najlonki i velike Mikado čikolate s rizima. Časna je rekla da se ne tribamo ispovidat, jer da smo dobro učinile, a koliko smo ih darovale, dobile su i više nego šta su tražile! Eto tako ti je bilo u Vepricu.’, završila je Vinka s vepričkom zgodom.
PAŠKINA KUVERTA
‘Ja doli potpisani Paško Cima garantujem svojon časti da je ovo šta pišen živa istina. Jedan šta je sa mnom navigava zva se Jure. Bio je negdi od Šibenika i veliki komunista, infišan apožito u Staljina i kad je Staljin izaša iz mode. Jure je bio vrstan makinjišta i vridan ko mrav. Jednu mi je večer reka. -Iman tri sina. Dva navigavaju. Treći je boležljiv i nije more za njega, a opet je i lin za učit, a pametan ko Salamun. Sve san proba š njime, ali neće da gleda u libre i amen. Ti znaš da ja nisan pobožan, ali nešto ću te molit. Moja je mater virovala u onu vašu Gospu Vepričku. Sinoć san je sanja kako mi govori -Sine Jure daj da se metne zavitna pločica u Vepirc i mali će ti završit velike nauke! Neman šta izgubit. Evo ti šolde. Kad dođeš doma naruči najskupju pločicu i metni u Vepric pa šta bude-bude.
Ja san tako i učinio i na to zaboravio. Onda san posli koju godinu srio Juru u Splitu na Firule. -Di ćeš Jure? -Evo san ima lani infrakt pa iden na kontrolu! -Kako ti se to dogodilo?, pitan ga ja. -To mi je infrakt dala ona zavitna pločica u Vepirc! -Misusovo! -E baš ona! Mali mi se naglo bio propametio. Otiša studirat pravo u Zagreb. Javja da daje sve ispite. I dođe mi njegovo pismo taman kad san iša ko delegat Saveza boraca na konferenciju u Jajce. U autobusu otvorio pismo, kad tamo piše: ‘Dragi ćaća, ja san s fakultetom gotov. Samo ti moram reč istinu da sam se pribacio s prava na teologiju i da ću brzo reč mladu misu. Nisam ti to smio dosad odat, jer bi me povuka natrag. Nemoj se idit, znan šta misliš o popima, ali fakultet je fakultet.
Tvoj sin Marin, doskora fra Anđelo’ Kad san pročita mene je u autobusu ošinio infrakt, jedva su me spasili u bolnici u Jajcu. -Pa jesi mu bio na mladu misu? -A jesan! Sta isprid crkve i kasnije išli na ručak. -Šta ćeš! Ali ne možeš reč da Mala Gospe nije bila od riči. Ti si tražio da završi velike škole, a nisi reka koje vrste! Nije ništa odgovorio. Eto to ti je moja štorija veprička! Potpisuje Paško Cima pok. Jakova’
MARTINA KUVERTA
‘Vako je bilo… Ja san onda bila malešna i samo se sićan šta mi je mater kasnije pričala. Moj najstariji brat je nosio poštu u vrime onoga rata partizanima u Biokovo. I uvatili ga Talijani i odveli u Split u pržun. Mater čula da će ga pribacit u logor u Italiju. Bidna je od tuge posidila. Uzela jedan veliki zlatni bračolet šta ga joj je darovala stara Luiđa s Marinete u koje je služila. Oto zlato još nismo bili minjali za spizu. Odnila bračolet u Vepric, dala ga prid Gospu za zavit da joj se vrati sin. I dogodilo se da je moj brat otpušten jer greškom nije zapisan za internaciju.
Onda su ga brzo pustili. E sad kad se vratio tribalo je za spizu. Mater otišla u Vepric i govori don Nediljku kakva je stvar i da bi ako može uzela bračolet natrag da ga proda. Bio je tu još jedan stari pop i skočio se -Ne može to tako! Kad je potriba onda Ave Marija, a kad nije potriba Adio Marija! Don Nediljko mu je kaza -Gospi ne triba bračolet, nego vira. Ona je virovala i Gospe joj je spasila sina! Evo ti bračolet natrag pa prodaj i najidi svoje. Eto tako je bilo. Inače ja znan najboje pošte oko Veprica di restu šparoge ko lude, ali to ti ne mogu odat!’
MERINA KUVERTA
‘Neću nadugo. Ja san vozački ispit položila tek iz trećega puta. Zato je Bože mi prosti kriva Gospe. Kriva je šta san pala, a zaslužna je i šta san na kraju položila. Kako? Evo vako… Ti znaš da je u Vepricu poligon za polagat vožnju. Uđen ja prvi put za polagat, taman krenen, kad oni iz komisije na vas itac opsuje Gospu, jer san ga pritisla sicon i ruvinjala mu kolino. Kako je opsova ja san stala i rekla -Neću daje polagat! To je moje pravo! Drugi put je bio drugi inštruktor. I on beštimadur. Zapalio cigaretu, onda se još smilo pušit u auto, žar mu pa i progorio gaće. Skresa i on, a ja stala u po vožnje i izašla. E treći put, kako san sila tako san na vas glas zapivala ‘Sred te se pećine Marija javiii, iz rajske visine svak je pozdraviii. Zdravo, zdravo, zdravo Marijoo..’ Odvozila san da ne bi nako ni oni Miki Labuda.
Ovi iz komisije mi je reka. -Nije baš za pivat izvan vjerskog objekta, ali kako smo u Vepricu, ne mogu ti ništa. A vozila si ko makinja! Prošla si! Tako je naša Mala Gospe mene učinila šoferom. A sad mi ne daju više vozačku jer da san stara. Zavita za vratit godine nema. Fala Bogu!’
Eto, tako je umjesto pisca redaka Vinkina kumpanija uzela stvar u svoje ruke i potpisala autorstvo Kamarina. Je li današnji sadržaj bio dostojan Vepirca? Je! Vepric je dio naših života. Dotakao je u svojem trajanju na različite načine i vjernike i nevjernike. Jer što bi Vepric bez grešnika i što bi grešnici bez Veprica.
Usput rečeno, ekipa se javila nakon jutrošnje prve mise. Sjetili su se kako nisu dostavili broj računa za ‘onorar’ ovog đira kolumne. Dostaviti će ga naknadno. Nek’ je redakciji na znanje.
Piše Marino Srzić/ foto: privatni album
