U zadnje vrijeme s friškom štorijom redovito započinjemo zvonjavom mobitela. Tradicija paničnih poziva nastavlja se i u ovom điru.
-Na inkanat smo ošle! Pomagaj!, zajaukala je šjora Vinka glasnije od vatrogasne sirene vršeći atak na slušne organe dozvanog mučenika. Isti je mučenik u pozadini čuo i nadopunu apela -Na inkanat dekapoto!, nadožuntao je plačni glas susjede Anke. -Dužne smo ko Grčka!, nastavila je Vinka -Ko Grčka, stara Jugoslavija i nova Rvatska zajedno!, upotpunila je Anka. -Šta se dogodilo?, zapitao je sugovornik smireno, istreniran konfuznim situacijama nerazdvojnih susjedi. Da je ovog puta panika bila opravdana, doznao je u nastavku izvješća.
-Konti na banku ispražnjeni, euri iz takujina odlepršali, ugled otiša adio Mare!, čuo se tragični rezime. -Lako za ugled! Neću ugled šufigat za užinu! S čime ću danas u spizu?, iz pozadine je nabrajala Anka. -Možemo drito u Crvenoga križa ili u Karitas po puru! Pura- kaša, bit će rana naša!, upotpunila je Vinka i tronutim glasom zaključila Dolazi odma ako si kršćanin! Redar Kamarina praktični je katolik, ali da i nije pohitao bi pomoći susjedama da se iskoprcaju iz nove trapule u koju su upale.
Sjedile su u kužini ko Tuga i Buga, jedna otirući suze krajem traverse, a druga osekujući natečeni nos faculetićem. -Vidi!, pokazala je Vinka na hrpu orza, mezo-biži i sličnih žitarica spremnih za burtat u lonac. -Srićon da mi je unuka Suzi infišala u ove zvizdarije od zdrave spize i natirala oca i mater da joj se pridruže u djeti! Ali šta ću kad joj za koji dan udre u glavu ona mesna Kento (čitaj Keto!) djeta, pa mi naruči mašur bržola i krmenadli! Onda san nahebala! Mogu ih samo na dug uzest u bikara-mesara. A kako ću platit dug? Da san mlađa, znala bi kako!, u svoj se muci furbasto zacerekala sjetivši se nečeg lascivnog.
Anka je priopćila svoju muku -A mojima udrile u glavu da bi jili sarme! Ajde kupus san nekako pribavila, ali kako ćeš meso? Neman ni za kosti kupit! Onda san se sitila da mi je od Korone, kad smo kupovali ko maniti, osta u špajzi cili kartun mesnih doručaka. Dobro ću ih začinit i napunit š njima sarme. Možda neće pripoznat da san in podvalila, tješila se.
-Pa kako ste vi dvi sa solidnim penzijama, spale na tako niske grane?! -Kriv je ežbuko! Fežbuk! -Šta je bilo? -Počelo je s bikonjama!, kazala je Anka. -Kako s Bikonjama?, s čuđenjem je upitao autor redaka misleći da spominje nadimak odvojka roda s kojim dijeli isto prezime. -Ne bleko nebrozavna sa Bikonjama, nego bitkonjama!, ispravila je Vinka.
Sugovornik je procesuirao u glavi sve moguće kombinacije spomenutih ‘bitkonja’, no rješenje nije bilo na vidiku. Onda je zagonetka riješena -Kako ne znaš? To su oni šoldi, šta jesu šoldi, a opet i nisu pravi šoldi! Šta se š njima u zadnje vrime trguje i dižu velike kamate! Konačno je bilo jasno kako je riječ o bitcoinu, virtualnoj kritptovaluti, kojom su se brojni obogatili, a još brojniji otišli na inkanat. -Bitcoin! -E to! Može se zvat i španjak šta se mene tiče! Ali nas je oti bitkonj ukopa. Sve je kriva ona lupežica Zumreta iz Doboja!
-Je, je ona! Trumbeta je kriva, trubili za njon na dan sudnji dabogda!, proklela je Anka, pa makar joj je ime prekrstila u Trumbetu, bilo je jasno da se radi o ozbiljnoj stvari. -Ajde se smirite i objasnite šta je bilo? Riječ je preuzela šefica Vinka. -Mi smo se š njome sprijateljile na ežbuko. Pisala nan je da nas zna, jer da je ko malešna litovala s materon u pokojne Darinke, Ankine sestre. -Sestro mila da znaš kojoj si privarantici sobu afitavala u sinje bi je more isprid Osejave potopila, raskukala se Anka i da je susjeda nije fermala doživjela bi nervni slom.
-Kuco! Sad nije vrime za revanje!, prekinula je -Mi smo se dvi š njome naveliko sprijateljile. Slala nan je slike s litovanja u Darinke i postale smo ko sestre. Onda nan je pridložila da uložimo šolde u te bitkonje, jer da se na to za malo vrimena može dobro zaradit. Mi obe imamo štogo sirotinje na računu i mislile smo to okrenit. -I šta ste učinile?, pala je sumnja na najgori ishod. -Poslali joj brojeve računa i onoga, kako se zove?, zamislila se -Aha znan. HEBAN! Autor je niti nije pokušao ispraviti kako se radi o IBANU, jer je i bez ispravljanja atmosfera bila napeta.
-Sve smo joj moguće brojeve od konta dali i ona nan je javila da će za nediju dana duplo šoldi doć na naše račune. -Da će ona okrenit te bikonje i da ćemo se pomalo sve više bogatit. Trumbeta, Trumbeta, trube te na oni svit pratile!, ponovno je pala u trans Anka. -Muči! Da kažen malome u koja smo tek onda, da prostiš govna upale! -Ima još?! – Ne da ima, nego je tek počelo! Sad kad smo mislile da smo dobro zaradile, tile smo bit juske pa darovat štogo nekome ko je potribit. Ostalo nan je još ništo šoldi doma. Meni od onoga moga laza šta san prodala Ljubi iz Ljubuškoga da ima put do kuće. Čovik mi je pošteno platio i nisan stavila na banku, nego doma u štramac. -A ja nisan u štramac, nego zašila u intimelu od dote i držin ispod kušina na posteji. To su šoldi od broda i pente šta san prodala jednome iz Promanje. Teško mi je bilo to prodat, jer je moj pokojni, kad bi se uputio š njome na more, uvik piva moju najdražu pismu ‘Ta tvoja barka mala, šta pušta na sve strane’, rasplakalo je udovicu Anku sjećanje na pokojnoga muža.
-Onda smo mislile iđemo učinit dilo milosrđa i darovat koga kome triba za jutu nevoju. Na ežbuko smo našli jednu finu gospoju koja je tribala za operaciju live noge, jer da joj se suši i ne more odat, a nema nikoga ko bi je pomoga. -I koliko ste joj poslali? -Uplatili smo joj na račun… Sugovornik je čuo cifru od koje mu se zamantalo. -Ajde bar ste učinili dobro dilo! -Njoj dilo, nama nedilo! -Zašto? -Jer smo istu tu vidili na emisiju za penzionere, kako je intervjuiše ona bjondo špikerica. Pita nju -Gospođo kako prolazite umirovljeničke dane?, a ona joj odgovara -Održavan kondiciju, trčin svako jutro, a popodne odlazim na jogu.
I otrčala ko da je mladica, a ne penzionerka! -I to sa suvon nogon!, nadometnula je Anka. -Suv je nama osta takujin, hebena guda!, skočio je Vinki tlak -Potla je nestala sa ežbuka, a ima bit da joj ime bilo falšo. -A šta ćete? Vaše namjere su bile plemenite! -Plemenito su mene odnili na kitnu pomoć, mislili su da je infrakt! -Ajde ispričaj malome kako je bilo sa Afrikon i misijon ‘Ubogi pastir’ -Uboge smo ostale mi dvi! Vako je bilo… Još nismo znale da smo sa svih strana privarene i tražile smo dalje koga ćemo pomoć. Našli misiju šta je vodi neki don Valentino i školuje sirotu dicu afričku. Sve šesna dica, a nemaju ni za kruv ni libre za školu. Mi mu se javile, on nam odgovorio da takvih plemenitih žena u svom životu nije upozna. Nama to imponovalo i poslale mu para, ne smin ti reč koliko. Sutra se posli mise pohvalile našem velečasnom, a on se uvatijo za glavu -Žene moje šta ste to učinile! Nije on nikakav svećenik! Puste je privario! Šta me prije niste pitale? I eto! Učini dobro izidi govno! Mi poslale za gladne, a ostale gladne mi gore nego cila Afrika od vrva do podanka!
-Pa je li vam ostalo štogo šoldi? -Ništa! Možda bi i ostalo da njoj nije udrila donja u gornju!, uprla je prstom u Anku. Susjeda je tukući se svom snagom u prsi počela ispovijedati grijeh. -Jesan kriva san. Javio mi se Đon Mekenzi, tako se zva. Da je vidio moje slike na fežbuk i kako san jedna šesna gospoja. I da me oće ženit! Pisa mi je kako će poslat šolde za kartu i da dođen njemu na Havaje. Mislin se ja zašto ne bi? Vidin na slici da je čovik na mistu, a ja osamjena i zaslužujen proživit lipo još koju godinu, I onda… Tu je Anki od ganuća pukao glas, pa je preuzela Vinka. -Onda joj se oti Mekenzi domalo javio da mu je izgorila kuća i da čeka osiguranje da ga isplati, pa ako može neka mu pošalje nešto šoldi, a on će joj vratit čim sleti u Ameriku.
Anki se glas u međuvremenu vratio -Nisan imala koliko mu je tribalo, pa san molila Vinku da mi posudi i da ću joj vratit čim se udan za Đona i da će mi bit kuma na Havaje. -I ja joj bleka dala do zadnjeg centa. -I onda? -Onda nesta i on sa ežbuka, a neke žene, bleke ko i mi, počele objavjivat kako ih je oti Mekenzi zaheba. U to smo doznale kako nam je Trumbeta iz Doboja orobila račun i sad smo nigdi!
-Ubit će nas naši! Završit ćemo u Bazanu ako nam bude ima ko platit!, rascmizdrile su se obje. -Pomogni!, zajecale su u finalu.
Redar Kamarina nije mogao obećati ništa drugo nego slučaj prijaviti policiji. Izgledi u pozitivan ishod bili su ravni nuli. No čuda se događaju u životu, pa tako i u Kamarinu. Zumreta rečena Trumbeta, opsežnom akcijom hrvatske i bosanske policije uhvaćena je u nedjelu. Kako joj je babo bio neka velika ćunka u privrednom životu, obavezao se isplatiti sve oštećene da bi se skandal zataškao. Vrlo brzo su isplaćene i oštećenice Vinka i Anka. To je valjalo proslaviti.
Autor redaka našao se za punim stolom Vinkine kužine. Anka je preuzela ulogu prezentatora menija i počela nabrajati -Sir iz mišine iz Vlaškoga od ovaca domaće žene, čišće od diteta na pričesti. Pršut drniški dvi godine star, sušen na buri, pet jezika govori. Juva od pivca domaćega s cancarelama od jaja udovice mu kokoši, kripnije ne može bit. Rižot kuvan na tiho 4 ure, ko maslo! Janjčić s Brača zaklan u maju misecu pa zamrznut, ko mliko! Torta domaća od kilo orava, po kila masla i duzine jaja, mrtvi bi je jio! U slast!, konačno je završila. Spiza je bila vrhunska, a vino ko misno. -Fala van! Nisan odavno ovako guštao! -Neka si! Znamo mi da si ti od race gulozana!, bile su zadovoljne.
-Eto!, kazala je Vinka -Gospoja falše suve noge nas je zahebala, don Valentino privario, Mekenzi s Havaja okra! Oteto prokleto! Ali smo bar šolde od Trumbete vratile natrag, pa Bogu fala! Živili! A tebi smo mali još naručili priko ugledne kuće na ežbuko i jedan fini veštit. Da imaš šta obuć kad prezentaš knjige i kad je koja fešta. Nisi više za đings -rebatinke imaš i ti godina.
Veštit je stigao na adresu ovih dana. Ugledna kuća poslala je odijelo od stopostotne sintetike kariranog uzorka. Prevladavaju nebesko plave nijanse. Na koletu je izvezen zmaj. Hlače jedva dosežu do gnjata, botuni fale. Vinka i Anka ipak su dobro prošle. Bušta sa šoldima im je načeta, ali nisu bile ‘dekapoto’ opelješene.
Dragi likovi s fotografija sigurno nisu imali prilike biti ‘ežbuko’ nasamareni. No i bez ežbuka bilo je i drugih načina. O tome u nekom drugom điru. Kamarin kreće u maškarane vode. Autor redaka se za kostim ne treba misliti. Poklonjeni veštit osigurava mu dobar maškarani rejting.
Piše Marino Srzić/ foto: privatni album
