Vinka nije zvala. Prizentala se na radno mjesto autora, znano i kao knjižnica, a kad to uradi situacija je urgentna. Otrčala je galopom do WC-a, onda aterirala pozamašnom pozadinom na katrigu, izvadila iz borše ventulu i energično se uzmahala kao da je na vrhuncu klimakterija. -Jel’ vam slabo? Očete štogo popit? -Uzavri mi šode kauštike da je surgam u se i skončam!, kazala je glasom koji je nagovještavao živčani slom. -Šta vam je?! -Doša je i taj dan! Sudnji dan!, zloguko je nagovijestila. -Šta ste se uplašili? Neće atomski rat, dogovorit će se Putin i Trump! -Odnio vrag racu poganu jednome i drugome! Lako je meni za njih! -Onda šta je? -Mala Sajna Mate Vrlobrkinog mi je jutros rekla. Dobro da me nije kulap opijezdio nasrid pijace! -Šta vam je rekla? -Ja se natovarila spizom. Došle friške kokošice u Omiške, uzela dva kila kunpira, nema nego nakih za učinit njoke, glavicu kupusa za lešat…
Valjalo je prekinuti da ne nastavi s cjelokupnom ponudom. -Šta vam je Sanja rekla? – Mala Sajna mi se lipo javila i kaže -Teta Vinka dat ću van ruke do kuće s tim boršama. -Ne triba dušo govorin ja njoj, a ona će ti meni -Imate sriće da brzo nećete morat teglit i luštravat po kući, sve će van bit na gotovo ko u otel! -Kako to misliš?, pitan ja nju. -Eno bila san u Bazani odnit poštu šta je zalutala na našu adresu i govori mi čistačica -Jutros čujen da je oslobođeno misto za šjoru Vinku. Može kad god oće k nama i to u jednokrevetnu sobu. -Zacrnilo mi se prid očima. Jedva san došla do bibjoteke! -Nisam zna da ste pridali molbu za u Bazanu. -Nisan ni ja! Ali sad mi se sve razbistrilo. Dušmani me se oće deliberat! -Koji dušmani? -Kako koji? Moji doma! Domaći izdajnici gori nego oni u ratu!
Netko drugi bi na takvu zavjeru afanao ili barem gorko proplakao, no Vinka nije. Dapače! Digla je stisnutu šaku visoko u zrak i glasno kliknula -Osveta je moja, ja ću je izvršit! Zbunjenoj klijentici koja je upravo ušla po knjigu, objasnila je -To ja gospođo recitujen jedan dio iz libra šta san ga sad vratila. Priporučujen van! Puno duševno-kriminalan roman, zove se ‘Izdana majka’! Naglo se digla, naprtila spizom i usput dobacila –Večeras u mene na dogovor!
Autor se zbog učestalih posjeta Vinki sve više osjeća kao pripadnik ilegale. Sastanci su strogo konspirativni, a zadaci koje vođa ilegalne ćelije dodjeljuje svojim sljedbenicima uključuju riskantno djelovanje na terenu.
Stol u kužini nikad se još nije zatekao prazan. Ovog puta se osim kutije Normabela, tlakomjera, teče iz koje se pušila kamomila i obiteljskog pakiranja papirnatih maramica, nije nudilo ništa drugo. Ni Ankinih fritula, ni Vinkinih friško friganih privrtuša, ni bocunića sa oravačom. -Oćeš kamomile?, uslužno je ponudila Anka, očiju natečenih od plača. Marta je nešto prebirala po borši, Mere buljila u televizor posve stišanog tona, a Paško se hrčući u dubokom pižoletu opasno ljuljao na katrigi uz realnu opasnost da se slandra po tlevu. Vinka se doimala najpribranijom premda je u pitaju bila njena bekina.
-Evo i maloga! Možemo započet!, kazala je stavila ruke na bokove, te u maniri višeg časnika pri izvještaju s fronte viknula -Pozor! Na gromoglasni ‘pozor’ Paško se prenuo iz sna i konačno odletio s katrige, pa se hitro podigao i ispričao nazočnima -Odnila me kamomila, ne bi da je oravača! Marta je prestala šuškati najlonskim vrećicama, Anka je uz Normabel posrkala dobar guc kamomile, a Mere ugasila televizor i pozorno načulila uši.
-Svi ste informisani o situvaciji! započela je Vinka -Da nije bilo male Sajne Mate Vrlobrkinog, ne bi znala da me moji oće sprdit u Bazanu! Ali zaklela se zemja raju da se sve tajne doznaju!, digla je prijeteći prst. -Blago tebi!, prošunjala je Marta -Da bar mene oće u starački dom Bazanu! Niti bi kuvala, niti šumprešavala! -Nego bi krala plastične boce po sobama i trčala ih unovčit!, otrovno joj je spustila Mere.
-Ja ne kažen da Bazana nije za jude, ali me nisu pitali!, nastavila je Vinka. -A ja se bleka još razveselila kako se u zadje vrime brinu za moje zdravje. Vodili me u pronkuliste za vidit kakvi mi je očinji vid, odvukli u jebatorij da me badaju za vidit krvnu sliku, nagovorili me da odem u špecijalnog psikijatra za nesanicu. -Šta ti je reka psikijatar?, zainteresirala se Mere. -Kaživa mi je nike slike sa flekama i pita me na što me podsjećaju, jer da će po tome vidit zašto ne mogu zaspat. Ja mu kazala da mi jedna sliči na pokojnu tetu Milu Gobavu, druga na raštiku, a treća na onu mušku stvar. On me izbacio vanka i reka da san jedna stara šporkaćunka! Paško je lascivno dobacio -Šta se babi tilo, to joj se i snilo!, ali je odmah umuknuo u strahu od moguće kaznene mjere.
-To su oni mene vodili da skupe nalaze za uvalit me u dom! E neće tako mi svetoga Klementa!, užarila se prevarena roditeljica. -Majka rane u tišini svoga srca nosi i oprašta grijehe djeteta!, procvilila je Anka neočekivano književnim jezikom. -Odakle ti to?!, začudila se Mere. -Iz jedne meksičke serije šta je bila nazad puno godina. To san zapisala i naučila napamet i uvik kažen kad je štogo duševno u pitanju, otkrila je izvor ganutljivog citata. -Da je majka i ćaća, oprostit neću. Moji nisu doma. Buzdo od sina i ona njegova piškopeja su išli u pir, a mala je Suzi ostala u prijatejice. Dok nisu tute, vaja mi sve uredit! -Ne triba ništa redit! Čisto ti je sve da bi mogla makaruna s poda jist!, pohvalila je Anka. -Ne to bleko. Ne kuću redit, nego dokumentaciju uredit i opremit im čemu se nisu nadali!
-Šta ste smislili?, zainteresirao se autor. -Sad će doć šjor Đuro pa će van on boje objasnit! -Koji ti je to Đuro?, zaintrigiralo je Pašku. – Jedan fin gospodin, a ne ko ti!, prilipetala mu je Vinka, pa objasnila kako je ‘finog gospodina’ upoznala. -Nikidan ja u apoteku, a čovik u redu isprid mene. Vidin cunga se. Kad uti čas počeo se vas trest i posrtat, a ja ga s malon apotekaricon polegla na klupu. Pa mu je cukar bidnome. -To je ušprica enzulina u se više nego šta triba, a nije potla izio Nutelu, dala je medicinsko objašnjenje Marta.
Đurina spasiteljica je nastavila. -Dovukla ga nekako do sebe doma. Šervuda je kalon od slabosti ko da je izaša iz Brejanske posli šešnestog bićerina. Mislin se ako me ko vidi, reć da sa lokadurima praznin bocune. Nekako san ga doprtila kući, skuvala mu dobru kavu, žbatila dva friška jaja i doša je sebi. Reka mi je vako -Gospođo nemam riči da van se zafalin. Ja se rehabilitujen u Biokovku posli operacije kolina. Inače san iz Zagreba i još radin ko odvjetnik. Ako van triba bilo kakva pomoć dobit ćete od mene pro bono! -Hebeš bonbono! Ti njega škapulala, a on tebi da će ti darovat bonbona, da je bar reka bonbonjeru pa ajde!, razočarano je konstatirala Mere. Autor je taman kumpaniji uspio objasniti da tu nije riječ o bombonima i sličnim slatkarijama, nego o besplatnoj, ‘pro bono’ pravnoj usluzi, kad se začulo zvono na vratima.
Ušao je dobrodržeći zreliji gospodin, udijelio rukoljub damama i odmah predložio. -Ja vam savjetujem jedan ugovor o dosmrtnom uzdržavanju s pouzdanom osobom. Imam nećaka za kojeg mogu garantirati da je čovjek na mjestu i da će vam starost biti dostojna -Šta će joj posmrtno uzdržavanje! Dopo la morte bona note! Daj ti njoj dok je živa. Kad otegne papke ne triba joj uzdržavanje, nego svića na grebu!, prekinuo ga je Paško. -Ne blekove posmrtno, nego dosmrtno!, protumačila mu je šefica.
Vinka nije imala pravnu diplomu, ali je imala životnu. -Nikako dosmrtno! Puno ih se zahebalo na tome. Potpišu ugovor, pa te ostave da lapćeš ispod skala ko ćuko. Ja bi doživotno di se imovina pripisuje tek posli smrti, a ne odma! Đuro se evidentno razočarao. -Kako želite. Moja praksa kaže da je proces dosmrtnog uzdržavanja efikasniji.
-Ajmo mi učinit jedan ugovor za doživotno!, ostala je pri svome klijentica. -Ima te li koga na umu?, upitao je gospon Đuro. -A hebi ga! U koga iman viru oti ne mogu uzdržavat ni sebe. Anka je starija od mene, Paški ja skuvan da pojide štogo toplo. Mere je u snazi, ali izbrojila je i ona lipih godina. Marta je ko tuga pokojne žalosti. Bili se ti mali priuzeo? ‘Mali’ je uz zahvalu otkonio svaku mogućnost. -Znan onda ko bi moga!, sjetila se -Mizera i Rodrigo! Oni su na mistu. Sad su se opet pomirili, pa neka se skuče. -S njima će ti bit lipo, složila se Anka -Ne triba ti kuvat. On će ti nosit na dostavu pice i bureke, a ona je za vidit redna i umitna! -Još će joj i pivat svedalinke!, nadopunila je Mere -Ja san čitala u Glasu koncila da Filipinci puno poštuju starije, zaključila je Anka s filipinskom prednošću dostavljača Rodriga.
Situacija je bila riješena. Gospon Đuro je imao dostaviti ugovor sutra, a Vinka je već u toku večeri obavijestila filipinsko-bosanski par o njihovoj novoj ulozi u njenom životu. Đuro je pozvao taksi, autor otpratio gerijatriju kući. Sutra oko podne je zazvonio mobitel. Nije bila Vinka. Zvao joj je sin. Bez pozdrava se nerzozno usparlatao. -Pomaži ako možeš. Ostavila je dokumenat namjerno na stolu da ga sinjan. Potpisala je ugovor s onon pevaljkon i Filipincem. Eno ih već nose stvari u boračku garsonjeru šta nan je ostavila teta Klemica, a mater je obećala mojoj Suzi. Sve je zahebala ona mala Mate Vrlobrkinog. -Pa zašto prije niste razgovarali s njom?, branio je autor Vinkine boje. -Ma nije tu rič o mojoj materi. Nego Vinki Poštarovoj! Ona šta je nikidan napunila sto godina, a nećakinja joj je umrla, pa je žena otišla u Bazanu. -A zašto ste joj činili puste analize u likara? -Zato šta mi je umorila dušu da ne vidi, da joj se manta, da ne može spavat! Ajde ti joj reci da to ugovora raskine! Smijat će nan se svit!, panično je zavapio.
Poziv je promptno obavljen. ‘Malome’ nije dala ni da prozbori, nego odmah počela s pištulom -Znan zašto me zoveš. Nisan ja ota Vinka, ali vako je isto dobro ispalo. -Kako? -Tako šta mi je Đuro odma bio sujmnjiv. Nije on nikakvi odvjetnik, nego odjebnik i privarant. Doznala san od rodicine male šta kuva kave u Odvjetničku komoru. Znači da ugovor ne vridi, ali moji to ne smiju doznat. -Zašto? Imala je originalno objašnjenje. -Znaš kad su makaruni najboji? Onda kad se drugi dan pogriju na banja-marija. Tako će se i oni od muke grijat na banja-marija. Držat ću ih u fermi i sve će mi udovoljit da raskinen ugovor, lukavo se zacerekala -Isto je i s Filipincem i pevajkon. Misle da ugovor vridi, pa će mi bit na ruku. -I na banja-mariji, zbunjeno je rekao autor. -Tako je! -A kad pročitaju u Kamarinu? -Neće ti virovat. Ionako svi misle da izmišljaš!
Je li autor izmišlja zaključite sami. Neki se na različitim banja-marijama podgrijavaju već godinama, pa mogu posvjedočiti da je Kamarinu istina i samo istina na prvom mjestu.
Piše Marino Srzić
