Ispalo je da se inače škercani Kamarin već treći put zaredom bavi samim tužnim i pegulanim temama; sprovodima i kanpima, šonetama i nekrolozima, grobnim aranžmanima i luminima. To i nije čudno. Valjalo je sjetiti se Svisvetih i Dana mrtvih. No zašto opet danas? Premda je takav slijed bio očekivan, službeno ga je potvrdila Vinka. -Alo Mali! Vinka tute. Eno se ona uputila put Splita. Cilu joj je noć Anka vezla špecijalnu rađu. Isprid Poljuda će je dočekat rodica Darinka. Ona šta je radila u Jugoplastiku i bila prvak u potezanju konopa na Radničkim športskim igrama. Aj dođi pa ćemo zajedno gledat. U Karabinke smo.
Iako je Mali donekle dešifrirao pištulu, još mu nije bilo sve bistro. Opet je zazvonilo. -Ako imaš doma donesi jednu antenu za u kuću. Gledat ćemo stimulativno na dvi bande da nan štogo ne pobigne. Rodrigo je donio neku svoju filipino televiziju. Na refule se štogo vidi, a na refule se ekran zacrni ko prid neveru. S kućnom antenom pod rukom i zbrkom u glavi autor se uputio put Karabinke. Usput je pokušavao razbistriti informacije. Dakle, odlazak na Poljud neupitno se odnosio na posljednji ispraćaj dalmatinske pjevačke ikone, Miše Kovača. Makar nije bila imenovana, tamo se sigurno uputila Mere, vatrena torcidašica. Ostalo je upitno kakvu je to ‘špecijalnu rađu’ Anka vezla i što se misli pod stimulativnim gledanjem. Misterij je riješen po ulasku u Karabinkin tinel.
Jedan do drugog centralno su mjesto zauzimala dva televizora. Jedan veliki i moderni, po Karibikinoj zapovijedi nabavljen za gledanje filmova NOB tematike. Drugi kao debulani rođak ovog prvog. Oko njega se vrtio Rodrigo pokušavajući spasiti čast filipinske tehnologije. -To veri spešl tehnolođi televižn. Profešnal za filipino armi. Ja ga donio iz Manila. -To ne vaja ništa. Ako van na to gleda armija, jadna van majka. Pocesala bi van cile Filipine i moja pokojna teta Jurka!, špotala ga je Vinka. -Da si ga sa Staševice donio bila bi bolja slika!, podržao je Paško kritiku i digao bićerin u zrak. -Za pokoj duše našega Miše! -Vele si za pokoj bidnoga Miše salio u se, uskrsnit će prije nego šta ga pokopaju, prekrstila se Anka, naginjući travaricu.
-Jesi ti donio antenu za po kući?, upitala je Mizera. Antena je bila tu i prijem se stabilizirao.
-A šta će vam dvi televizije? -Tribaju nan dvi da moremo stimulativno gledat!, odgovorila je šefica.-Šta?!
Objasnila je Marta -Kako ne znaš? Da pratimo situvaciju na sve programe, a kad budu reklame na obadva onda pribacimo program na treći kanal. -Aha, simultano!, konačno je bilo jasno.
-A kakvu ste to teta Anka ‘špecijalnu rađu’ vezli za Meru? -Ništa mi ne govori! Ruke su mi izbadane i pune žulja. Očinji mi se vid pomutio. Infišala je imat bandiru kakve nema niko. -Kakvu? -Evo!, izvadila je iz džepa traverse papir sa šablonom. Nacrt je bio kompliciran i dostojan predloška za galerijski izložak. Centralni dio ispunjavao je natpis: ‘Zbogon Mišo ti diko Torcide, Mere ta zaboravila nije’. Ali to nije sve! Ostatak su ispunjavali grb Torcide, dalmatinski krajolik, Merin lik u Hajdukovom dresu, te iznad svega Mišin portret. -I ovo ste sve tribali izvest za jednu noć?! Kako ste uspili? -Znaju moje ruke i škina kako mi je bilo. Badala san iglicon ko Singerica od večernje do jutarnje Zdrave Marije. -I kako je ispalo? -Evo Vinka je litretala na mobitel neka ti kaže.
Na zaslonu se prikazala vjerna vezena replika nacrta. Nešto je ipak bolo oči. -Znan šta si vidio! Nisan imala vrimena isparat! Nije se moglo ne primijetiti da Merin lik krasi brk identičan legendarnom Mišinom. -Zakunjala san taman kad san izvezla Mišu. Onda san se prenila i nastavila dovršavat Meru i izvezla greškon i njoj brk. Nisan više znala šta radin!, otirala je suze Anka. -Ne dišperaji se!, tješila je Marta -Da se ne defilira ispod nosa imala bi i ona brke. -Depilira!, ispravila je Mizera. -Maj Mizera isto depilejšn mustaž brkovi!, pohvalio se Rodrigo. -Sikter bolan ne sramoti me!, obrecnula se zaručnica.
Iz sna se trgla vazda kunjajuća Karabinka. -Je li počelo? Je li se poklonila sovjetska delegacija? -Nije ti ovo Titov sprovod! Ovo je od našega Miše Kovača, umirivao je Paško. -Bidan! Ali je umra? A išli smo zajedno u pučku školu. Kako san to onda ja još na životu?, upitala se smantano. -To samo Bog dragi zna!, očajnički je zaključio Paško. -Probudite me kad počne. Nemojte me zahebat ko šta mi je opremila rodica Mare Fratarska kad je umra maršal!, prisjetila se iznenada sasvim bistra. -Šta ti je učinila? -Bio je taman umra maršal, a ja za pegulu slomila malo prvo nogu. Mare me ašestila, nisan se mogla pomaknit. Kad je počelo prinosit iz Kuće cvijeća tužno stanje, izvadila je sve osigurače da neman letrike. I kazala -Eto ti sad pa gledaj Kuću cvića! I otišla ča. Ja nisan mogla funkcionisat s nogon u gipsu. Nabrajala san na vas glas, ali me niko nije čuo jer su oti dan svi nabrajali. Mare je bila jedna fašistica, razbjesnila se Karabinka i usred rečenice opet zaspala.
-Tako je i meni oni Grgo izvrnio na krovu antenu kad je ukapalo lejdi Dijanu. Za inat jer mu nisan dala da koristi moju šupu za držat njegove kokoši. Jel se sićaš Vinka?, sjetila se Anka. -Sićan! Sad mučite evo počinje! Simultano, rečeno ‘stimulativno’ praćenje programa odvijalo se vrlo aktivno. Glavama se vrtjelo lijevo-desno i obrnuto, u ritmu gledanja tenis duela. Svaka otpjevana pjesma s koncerta oproštaja od Miše bila je popraćena komentarima članova kumpanije.
Na ‘Poljubi zemlju po kojoj hodaš’ Karabinka se razbudila i muškim de profondo basom odrevala cijeli tekst poznatog hita usput misleći da pjeva bivšoj tvorevini socijalističke zajednice bratskih naroda i narodnosti. -Živilo bratstvo i jedinstvo!, uzviknula je zadnjim snagama promuklim glasom i srušila se u fotelju spremna na još jednu turu okrepljujućeg pižoleta.
Rodrigo se lagano nacvrcan bićerinima za pokoj Mišine duše, rasplakao kad je s ekrana zaorjalo ‘Ako me ostaviš, kad poželiš kraj’. Posve se unijevši u sadržaj teksta, kleknuo je pred Mizeru i krenuo se zaklinjati kako nije imao ništa s kolegicom s radnog mjesta, spornom Danijelom. -Maj Mizera aj lav onli ju. Tebi kazati zločesti pipl da ja nju grlio in d skladište. Ja njoj samo popravio kragna od juniform naša firma. Još uvijek sklona povjerovati zločestim ćakulama o Rodrigovoj nevjeri Mizera ga je pokušala urazumiti -Što bolan cmizdriš pred ljudima! Diži se na noge. Klečiš tu ko da klanjaš namaze. Ustani nesrećo! Rodrigo se osovio na noge klecave od travarice, te otpjevao zadnji stih -Ti Mizera ju voljela si meee…
Onda je s ekrana zagrmjelo ‘Na tvojoj ruci prsten’, što je Mizeri taman dobro došlo da mu prigovori. -Jes baš! Danijeli kao popravljao kragno, a meni darovo bižuteriju s pijace, pokazala je na prsten s kamenom veličine omanjeg jaja. -To filipino dajmant! Od moja pokojno grendma, Ic veri skupo. -Da vidin, uplela se Marta stručno procjenjujući prsten. -Nije to filipin dajmant, nego caklo od boce koka-kole. Ne bi vridilo ni za otkup embalaže. Još jedna s Mišinog repertoara otpjevana u gromovitom zboru s Poljuda, inspirirala je kumpaniju na asocijaciju iz vlastitog iskustva. -Svi pjevaju, ja ne čujeeem…, prihvatila je Anka. -Ova mi je najdraža otkako san oglušila, a aparat za slušanje mi manje vridi nego da san na uvo inštalirala onu piriju-livak za prilivanje vina. U pola pjesme prekinulo je zviždanje loše naštimanog aparata. Ljutito ga je strgla s uha i bacila u kantun tinela.
Kako je repertoar napredovao tako je ekipa dalje prepoznavala osobne situacije.
-Drugi joj raspliče kosu, a ja je voliiim, zatulio je Paško dištonavajući. -En ti život! Drugi biće i sad raspliče kosu onoj Marženki šta je bila na litovanju… , nije se mogao sjetiti kojeg ljeta Gospodnjega -A mene je tokalo rasplitat one dvi vlasi na Karabinkinoj ćiverici, pogledao je pun gnjeva put hrčeće supruge Mandine. -Ako ti je ota Marženka još živa, mogu joj jedino rasplitat vlasi u kojoj češkoj Bazani za stare i nemoćne!, spustila mu je zločesto Vinka.
Šeficu je inspirirala ‘Ostala si uvijek ista’ -Jesan đavla ostala ista. Škina mi se iznešestila ko da kantunal nosin na kostima. Gnjati su mi ko dvi bije od grabovine. Za učinit skale triban stat svako deset centimetra. Izvijestila je o stanju organizma potaknuta Mišinom uspješnicom.Marta se zabrinuto počela premještati po katrigi kad je krenulo sa ‘Sutra mi sude’ -Šta si se dišperala.? Ali si se sitila kojega korteđanta?, upitao je Paško. -Ma nije nego ima neka prijava u vezi onih boca šta san ih pokupila ne zanjuć da ih je otkupila firma, pa se bojin da će mi dosudit globu.
Onda su na Rodrigovom televizoru ugledali Meru. I taman kad su je sinjali, ekran se zacrnio. U isti nemili čast ugasio se zbog štednje energije i Karabinkin moderni aparat.-Namištaj antenu en ti jarca filipinskoga, zakriještala je Vinka. -Izgubit ćemo Meru! Rodrigo se hitro propeo na regal, pokušavajući uhvatiti signal. Uspio je. -Evo Mere i rodice joj Darinke. Ostani kako god jesi! I ostao je, s nogom propetom za vrh regala i rukom se grčevito držeći za luster.
Mere u kompletnoj torcidaškoj opremi i u čvrstom zagrljaju s Darinkom i grupom razgaljenih momaka pjevala je tuta-forca. Iznad nje se vijala ‘špecijalna rađa’, djelo Ankinih ruku. U slobodnoj ruci držala je limenku pive i povremeno nagela. Novinarka s tribine tutnila joj je mikrofon pred ćunku, pa je dobila priliku za dati izjavu -Zbogon Mišo diko Torcide, Mere te zaboravila nije! -Jeee!, povikali su momci -Tako jeee! Usput se obratila auditoriju. -Koristin priliku za pozdravit moju kumpaniju, Maloga i pupliku Kamarina. Posebno zafaljujen Anki koja je izvezla vaku neviđenu bandiru, a Marti poručujen kako je šteta da nije tute. Našla bi više embalaže nego je na dnu mora jadranskoga. -Hebi ga sad!, razočarano je komentirala Mere.
Onda su svi sa suzama u očima zapjevali ‘Samo nas nebo rastavit može’ dok je Mišin lijes prolazio Poljudom.
-Bog mu da pokoja!, kazala je Anka. -Jes vala bio čovjek!, rekla je Mizera. -U svakoj smo pismi našli i bokun sebe!, neočekivano mudro je izjavio Paško.-Je li gotovo? Zašto me niste probudili?, ražveljtala se Karabinka. -Mogu ja doli na zemlja. Ja ne moći više levitejšn na regal javio se mučenik Rodrigo drito ispod stropa tinela.
-Kalaji se!, odobrila je šefica, pa naložila autoru -Zapiši odma kako ćeš završit ovi Kamarin: ‘Miši vični pokoj. Ni nebo nas neće rastavit od njegovih pisama. Nek se zna da i našu kupmaniju ne može rastavit ništa nego nebo. Isto tako ni Kamarin od njegove puplike!’ Jesi zapisa? I bi zapisano. Nadahnuta misao šjore Vinke zaključila je tako ovaj đir kolumne posvećen legendarnom brkatom Dalmatincu s lančićem oko vrata.
Piše Marino Srzić