Vanjski suradnici Makarske danas, postali su poput domaćih sindikata u borbi za povećanje primanja i bolje uvjete rada. Vinka, Anka, Marta, Mere i Paško, nezadovoljni statusom, a okuraženi popularnošću, odlučili su podignuti glas. ‘Bez organiziranog izleta u Međugorje i bez par kila pečenoga na povratku, nema više ni njihovog angažmana u Kamarinu!’ Takvim konsenzusom zaprijetili su se autoru redaka u prošlom điru.
Kako autor nije šef Ministarstva rada, nije ni mogao udovoljiti tako složenim zahtjevima. U Kamarinu ih je ipak prezentirao, unatoč oštroj prijetnji da će ga tužiti za iznošenje intime u elektronskim medijima. No, kako to već iz prakse znamo, sindikalisti krenu sa zahtjevima kripnijim od masnog bokuna govedine, a završe sa bokunićima debulane kokošice. Počelo je s popuštanjem…
Da su bili spremni na kompromis bilo je jasno kada su redara Kamarina dočekali pred radnim mjestom. Vinka i Anka zauzele su pozu sfingi. -Mi te čekamo, a tebe nema. Ne možeš ni ti svugdi prispit!, krenula je Anka umiljato -Evo smo ti donile friško skuvane kave i dvi korosane sa mrmeladom, podigla je u jednoj ruci masni škartoc, a u drugoj termosicu. Vinka je za živo čudo još uvijek šutjela. -Meri je došla potriba, pa je skočila doma pustit vodu, a Marta čeka na rivi Pašku da joj u koga agvanta koju srdelu za mačke, podnijela je cjelokupni izvještaj o borbenim položajima ‘kamarinskih sindikalaca’. Onda je progovorila i Vinka. -Nije za mačke nego za sebe! Škrtičina!
Zavladala je neugodna šutnja popraćena Ankinim uzdasima. Muk je prekinuo dolazak jednog po jednog ‘sindikalca’. Najprije se pojavila Mere Općinska, poletna nakon obavljene fiziološke potrebe, potom Marta Trumbeta sa solidnom napunjenom kesom iz koje je oštro vonjala friškina ribe, pa polako vukući se s noge na nogu i Paško Cima.
Nakon konačnog kompletiranja kumpanije, Vinka se podbočila i u maniri glasnogovornice iznijela zajednički stav -Mi smo odlučili kalat zahtjeve! Mere je nadopunila -Mrvu smo pritirali sa Međugorjen i pečenim! -Dašta! Skupoća je danas velika! Nisi ti Narodna banka!, nastavila je šparna Marta. -A opet je grijota da nas nema u Kamarinu! Svit se naučio na nas!, osvrnuo se Paško na cijenu popularnosti.
Vinka ih je ubojitim pogledom utišala i ponudila nove uvjete -Umisto u Međugorje i na pečeno, iđemo do Gospe Sinjske redoviton prugon plus jedan lunč-paket, ali da ga ti napuniš! -Moreš sengviče sa pršuton i dvi boce vina. Ne mora od 7 deca nego kojega jeftinijega za učinit bevandu, predložio je Paško. -I mrvu slatkoga!, nadožuntala je Mere. -Je li to vaša zadnja ponuda?, uključio se u pripetavanje autor. -Je!, potvrdila je Vinka odlučno. -Ne mogu vam izać ususret! Prazna je bušta, strpite se još malo, pa ćemo kad se takujin napuni.
Marta je pokušala proturiti najskromniji uvjet -Ajmo onda do Veprica, pa moremo uzest slanih štapića i Čiki-čips! -Ili barem Gavrilovićke!, pokušao je Paško. -A ja bi učinila slatko!, ponudila se Mere. Anka je činila kuco da ne kaže nešto krivo i zamjeri se Vinki. Glasnogovornica je bila čvrsta -Niti čut ili Sinj i lunč-paket ili piši propalo! Možeš jedino prinit u Kamarin ovi dogovor i to je to! Inače tužimo tebe i redakciju! -Pa kako će bez vas proć Kamarin?!, uhvatila je panika autora. -Ti bi najvolio da mi odemo sveton Petru na vrata da nas se riješiš, pa da nan pišeš govore za u kanap!, uvrijeđeno je i dramatično prosiktala Vinka i naredila pokret sindikalnoj podružnici -Iđemo! Kad skupiš šolde, javi se!
Kumpanija je odmraširala za njom paradnim korakom, cotajući, pogrbljenih škina i otečenih nogu. Da ih je tko vidio pomislio bi kako tako mižerna bojna formacija ne može dobiti nijednu bitku. No neinformirani promatrač nije znao da koliko god šepavi i gobasti bili znaju za taktiku kojom se ne gubi nijedna bitka.
Autor je ostao u strahu da će zbog pomanjkanja sredstava za sindikalne zahtjeve, Kamarin ostati na suvo. A onda se sjetio spominjanja svetog Petra iz Vinkine zločeste opaske i za današnji đir teleportirao junake pred vrata na kojima je čekao Petar s ključevima od Raja. Ne daj Bože da je ovo osveta zbog ucjenjivačkog stava ‘sindikalaca’, ovo je samo idejni okidač za današnji Kamarin. Dakle…
Zamislite našu kumpaniju na putu u vječnost, pred pronicljivim okom rajskog vratara. -Mogu li unutra?, sigurno bi prva na redu bila napuvana šjora Vinka. -Valja razmisliti oholice!, odgovorio bi joj Petar -Za života se nisi denjala nikoga! Niko ti nije bio ni do kolina i prolazila si kalon ko general na fronti. Da su i mrtvi bili po tlevu, ti bi zadigla kotul i nastavila daje! -Je moj Petre, ali imala san i zašto! Od poznate san loze, koju su kasnije zahebali i sve nan digli. Mene pripada bit koji centimetra visja od drugih!, sigurno bi i dalje bila tvrdokorna. Njoj se ni pred vratima Vječnosti ‘guzica se ne bi ticala košulje’.
-A ti škrtice Marta?, nastavio bi sveti ključar prozivajući slijedeću. -Ja san samo bila šparna! Da nisan, ne bi ništa stekla! Petar bi je ukorio koliko je svoje iskrnje izmučila za života škrtošću, a Marta bi se pravdala -Je, istina je, nisam dala zavi šta je stala s nama da dupera skupu kondot-kartu, ali bi joj to dobro došlo, jer bi sideć na prijestolju mogla pročitat šta je novog u svitu! Mučenica zaova je otvrdnula na režim u kondotu, ali utjeha joj svakako nisu mogle biti novine za priručno sredstvo. Bile su toliko stare, da je 70-tih godina čitala s komada improvizirane higijenske potrepštine o stanju na bojišnici u Abesiniji s požutjelih stranica okupacijskog ‘San Marca’.
Onda je na red došao Paško Cima već po raci predodređen za razbludnika. -A ti jarčino Paško! Kako ti misliš u Raj?, strogo bi ga pogledao Petar -Više si škandala po kućama učinio i brakova razvrga, nego šta je metara do Vošca -Moj dobri Petre, smiluj se!, skrušio bi se Paško, iskusni lovac na suknje. -To san ja da svi budu sritni! -Ni razbludnica babilonska ti nije ravna!, naljutio bi se svetac. -Ma nikad nisan ni s jednon iz Babilona, pravdao se Paško -Samo Čekinje, Njemice, Slovenke..!, kleo se u drvo i kamen.
Onda je iz nebeske čekaonice pred suca stigla Anka, optužena za zavist. -Jesi ti mislila tako malicioža i svakome zavidna drito u Raj? E nećeš, ne!, zagrmio je Petar. Odmah se počela pravdati -Kako neću bit đeloza na one gude šta su sve imale, a nisu miritale, a ja ništa! -Pa si zato, počeo je ključar nabrajati -Polila kauštikom susidinu bijankariju s tiramola da cila izgori, zalila đirane klorom s tuđeg solara da uvenu i užgala po noći prijateljicinu pelicu koja se vitrila? -Jesan!, dišpetožo je lupnula takom o pod nebeskih dvora. -Jer je to po pravdi imalo pripadat meni, a ne njima!
Procjenitelj grijeha je zastao, ugledavši novu stranku. Zapuhana i podbula, šira od Velikih vrata, pred njim se prezentala Mere Općinska. -A i ti si tu!, podviknuo je svetac. -Tebe iman na tiru ne zbog jednoga nego zbog dva grija. Jesi li i prid put do gori štogo labnila? -Jesan, jedva je progovorila iz pritile čunke -To me i koštalo glave. Samo tri pijata makarunade i jednu lošteru štrudela. Malo sam pritirala! Adio Mare i žuč i bubrizi. Evo me sad tebi!
-A znaš li ti sladokusnice da se iz tvojih pijata moglo naist po gladne afričke Biafre? -A šta ću? Ja bi ih i ponudila da su bili bliže! Da su bili u Promanju i Bratuš, odnila bi in pune pijate. -Ajde da ti oprostin šta si sve investirala u štumak, ali šta ću s tvojon srdžbon nemilon? Kako si takva mislila u Rajske dvore? Jel ti se bilo potriba uvik tuć i svađat? Jesi morala onome šjor Luki čiju si kancelariju čistila razbit pridnje zube, samo šta te taka po ruci? Jesi morala materi bacit teću u glavu na Božić, pa je imala potres mozga!
-Ko je kriv Luki kad se meća u me! Najprije bi me krenio za ruku, a onda ko zna dokle bi me nastavio takavat. Šta se tiče matere nije drugo ni miritala, jer je šolde šta san joj dala za spizu učinila u dolare i poslala bratu u Ameriku da arči s kurbama, a meni servirala umisto pašticade Podravkin gulaš iz važa!, u pravednom bi se gnjevu srdito branila Mere.
Petru bi naše kamarinske kumpanije bilo dosta, a opet bi mu bili dragi, jer je znao o njima i nešto drugo. Znali su oni biti i drugačiji…
Ohola Vinka primila je davnih godina na stan curu iz sela di lisica podne zvoni, a vuk poštu nosi. Unatoč oholosti naučila je da bide ne služi za držanje fikusa u banji, nego za nešto drugo i da se na viklere ne mota manistra nego kosa. Kad je svemu naučila, još je zaposlila i udala. Kasnije joj se ta na kali jedva javila. Vinka je u sebi prorogunjala -Rani sirotu na svoju sramotu!, i tobože oholo krenula dalje.
Ni škrta Marta nije bila samo škrta. Potajice je studentici, kćeri pokojne rodice, slala novce za studije u Zagreb. Ta joj ni čestitku za Božić nije nikad poslala.
Jarčina Paško zaradio je gadnu povredu braneći čast jedne sirote cure prema kojoj je bludne apetite imao poznati makarski divljačina. Zavidna Anka ispekla je Makaranu i pedeset rafijola ostavivši ih bez poruke pred vratima najljuće neprijateljice kad joj se kćer udavala.
Proždrljiva Mere, cijeli je mjesec postila za zdravlje bolesnog mulca iz kale, premda nitko, zbog prethodno nakupljene kilaže to nije primijetio. U svoj svojoj srditosti revala je u kinu Partizan gledajući ‘Prodavačicu ljubičica’, a na ‘Mamu Huanitu’ je grcala u suzama dovoljnima da napune sve makarske zatrpane potoke. Pravdala se pri tom alergijom da je tko ne okrivi za nježnost.
Znajući puno o svojim junacima, autor misli da bi tako nekako prošli kod svetog Petra. Ako i ne bi, danas smo imali malo uvrnuti Kamarin.
Sinoć je zvala šjora Vinka. Kao da sukoba nije ni bilo, s neba pa u rebra je pitala -Za koga ćeš glasat? -Pssst, opet je silencio stampa, ne smimo o tome! Nije obadavala -E baš oću!, dišpetožo je odvratila -Ja ću ili za maloga Škendrinoga ili za unuku od pokojne Kepinice!, kazala je misleći kako za inat svima krši izbornu šutnju. Još je i nadodala -A šta ćemo za drugi Kamarin? -Nije da ovisi o ishodu glasovanja, ali ćemo čekat da sve prođe!, odgovorio je autor i zaključio današnji đir.
Piše Marino Srzić/ foto: privatni album
