Četvrtak, 30 svibnja, 2024
NaslovnicaKOLUMNEKamarin Marina SrzićaKAMARIN MARINA SRZIĆA O infišanima i poplašenima

KAMARIN MARINA SRZIĆA O infišanima i poplašenima

Komentirajući maškaranu redutu u defileu rivom, Đanina je primjetila zastrašujuću masku u kostimu štringe, pa kazala sestri Mariji -Vidi je, gruba li je!, usput je dometnula i pučku umotvorinu -Gruba maska finu ćunku krije! Sestra je brzopotezno odgovorila rimovanom ‘šentencom’ -Ispod fine ćunke gruba duša vrije!

Poruka je jasna. Stvari nisu onakve kakve se čine izvana. Neki junak, ramena širih od trokrilnog armeruna, prenio bi se od straha ako bi mu murva s grane pala na jaketu, dok bi kakva tišikava kuma usrid noći učinila đir po groblju i usput putem uparala žutinicu.
Danas o infišanima i poplašenima, stručno kazano o fobijama i manijama.

-I šta mi govoriš da je baš je afana, složio se po tlevu ko svića? A nakvi kus od čovika!, čudom s čudila Milka na dežgraciju koja je zadesila Šofinog muža –Ma nije baš da je afana, ali skoro! Srićon da san mu ištrukala limun i salila u ćunku! Odma mu je bilo boje! -I to sve zbog nje!, nastavila je Milka -A koji junak! Sve ofenzive proša, a vamo deboto afana radi nje! -Da je u pitanju koja ženska pa ajde, ne bi riči rekla. Nego radi…, znakovito je kazala Šofe.

Zbog koga je to Jure zvani Karabinka, zapao u besvjesno stanje? Zbog neke belece ženskog roda nije, što bi se od muškarca njegova kalibra očekivalo.

-Radi kokošice! Dolepurala je iz Marinog dvora drito u kužinu!, otkrila je Šofe ključ muževljeve boljke, koju su berekini doznali, te za njim rivom kokodakali. Poznati splitski psihijatar dr Ostrovidov lako je uspostavio dijagnozu. Radilo se o klasičnom slučaju orintofobije, patološkog straha od ptičjeg roda. Doktor je otkrio uzrok. Jure je u djetinjstvu doživio stresnu avanturu u kapunjeri punoj kokošica. Zavukao se u igri u kokošju nastambu, zaspao i prenoćio, pa zorom probudio usred lepuranja i kjucanja. Ukućani nisu ni primijetili da ga nema, jer je u kući bilo više djece nego kokoši. Otada ga je svaki lepet krila podsjećao na ‘kapunjerski’ pakao.

-Ma da četa Nijemaca sa mašingeverima iđe na me, ne bi okom trepnio, nego ih sve potaraca! A kad vidim repca, odma mi se osiku noge!, izdao se pod utjecajem viška maligana pred brojnom publikom u konobi, pa se priča raširila.

-A je li mu slabo kad ispečeš kokoš u lošteri? znatiželjna je bila susjeda Milka -E tu imam posebnu taktiku! Kokoš može, ali ne daj Bože da se vidi da je pokojnica bila kokoš. Moran se deliberat svih kostiju, i spravit samo meso. Onda kad pojide kaže -Još jedan neprijatelj je eliminisan!

Jure je partio relativno mlad. Nije pao kao žrtva kakvog surog orla, već ga je smrt zatekla pri delikatnoj seansi kod jedne jaranice. Šofe nije mogla oprostiti nevjeru, pa mu se na posljednjem ispračaju osvetila. Nakon svih otpjevanih govorancija drugova iz Saveza boraca, naručila je klapu da otpjeva ‘Sve ptičice iz gore’. -Eto ti sad! Kad si me tako osramotio, dabogda da ti pivale sve tičice do sudnjega dana! Kako one iz gore, nako ti u paklu gorio!, osvetoljubljivo je dumala ucviljena udovica.

Makarani nisu znali što bi to fobija trebala značiti, pa da je netko upitao domaću ženu –Imaš li koju fobiju ili maniju?, odgovorila bi–Nemam više ni jednu, morat ću otić do pijace i učinit zalihu! Što bi pritom mislila ostat će nepoznanica. U svakom slučaju sigurno ne na psiho-poremećaje, nego na kakvu namirnicu koja će ukiseljena u kvasini dobro doći uz lešaduru u zimskim danima.

No, poremećaji se ne čuvaju u staklenim teglama na škancijama špajze. Što se tiče kvasine tu neke sličnosti ipak ima, jer bi lokalna dijagnoza bila–Otiša na kvasinu!

Kako su nam se stari nosili s fobijama i koliki je broj ‘ponosnih vlasnika’ poremećaja bilo? Čini se više od prosjeka. Evo i primjera…
Što se tiče agorafobije, straha od otvorenog prostora, postojala je čitava četa ‘kukuvija’, koje bi svjetlo dana gledale samo iza grilja. Takve su bile regrutirane iz redova onih ‘kojima je moglo bit’, jer su im spizu činile plaćene žene.

Bandiru agorafoba nosila je gospojica Ružica. Imala je samo mižernu mirovinu od pokojnog oca, pa su joj žene obavljale poslove vezane za vanka mukte, iz čiste samilosti. Da je njen strah od čiste arije bio iskren, dokazalo se u više navrata. Posebno u dvjema katastrofama koje su zatekle grad; savezničkom ‘šprengovanju’ 1944. i za velike trešnje 1962. U prvom i drugom slučaju su je pod ponistrom susjedi zvali –Biži ča Jelka s nama! Nahebat ćeš! Odgovorila je –Ajte vi s mirom, neće mi bit ništa! I kad bi tila ne mogu izać, jer nemam šta za obuć. Sva mi je roba antika, nisam izašla pedeset godina, rugat će mi se svit! Kad su se susjedi vratili, mahala im je faculetićem živa i zdrava s ponistre.
Za pogibelj od trešnje imala je još maštovitiju skužu. –Ne mogu nikako daje od špahera, donili su mi friških latežina za pofrigat. Ko zna kad ću ih opet imat prilike izist! I opet ih je dočekala iza škura dajući kanavacom signal da je prošla lišo.

Velečasni je na samrtničkoj postelji upitao –Jelka, je li te strah od partence? –Šta se tiče grija nije. A šta se tiče adrese u kanpu, nikad sritnija. Tamo sam sigurna da me niko ne može istirat vanka na frišku ariju!

Teško je bilo i s jednom fobijom, a V.S. ih je imao dvije; akrofobiju i akustikofobiju. I kao takav, sa strahom od visine i buke, zapala ga je služba remete i zvonara. Plaća skromna, no uz pokoju gambelu iz popovske kužine nekako se dalo preživjeti. Ali ajde se ti penji na vrh kampanela, a oblije te znoj ako je skala pred tobom viša od 5 centimetara. Ili zvoni tuta-forca potežući konope na zvonima, a udara ti u glavu kad zazunzi brekuja. Krio je svoje strahove, te trčao poslije svakog skalavanja s kampanela na kondot i začepljivao uši enormnim količinama bumbaka. Malo mu je falio da ne završi na trajnom boravku u Šibenik u azil za imberlane. Nekako je ipak izdurao. –Slavi danas što veselije Gloriju, kazao bi mu velečasni za Uskrs, a on bi u sebi mislio –Vama Glorija, meni morija!

Jedno ga je kao vjernika strašno mučilo. Zašto je raj visoko gore iznad oblaka? Tješio se ovako –Bog je milostiv! Nać će on neki patenat da me odvede gori, a da mi se ne zamanta!

Nesretnici su se s fobijama nosili kako su znali i umjeli. Uz ruganje, ali i sažaljenje kale.

S manijama je već druga priča. One postaju opasnost za okolinu. Tada prestaje svako razumijevanje. Tuđi panični strah od ptica, visine, buke i zatvorenog prostora, teško nam može ugroziti egzistenciju, no primjerice vatra itekako zna zagorčiti život. S bogate gvantijere psihičkih tegoba koje su mutile možđane predaka, izabiremo piromaniju. Iz davno zapisanih sjećanja pri ‘intervjuima’ uz kavu, ostale su sačuvane neke makarske ‘manične-štorijice’. Ispričane iz usta pokojne M. J. evo za Kamarin jednog slučaja…

-Oti Petar je bio fin i šesan momak. Otac bogat težak, velika intrada, pune konobe, ujudan svit. Za Petra se računalo se da će nastavit širit imanje. Šta se tiče šparnosti i marnosti, steka bi on više od ćaće. Ali hebi ga kad je ima jedan falimenat kojega je familja krila. Ali, zaklela se zemja raju, da se sve tajne doznaju! Najprvo je primjetila baba –Šta bi ti Pere volio da ti donese Mali Isus za Božić?, pitala ga je stara. –Ja bi volio jednu veliku vatru! –Kakvu sinko vatru? –Veliku! Da sve plamca i da ja to gledan!, odvalio je mali ko iz topa. –Misusovo!, zblanila se stara i prikrstila, jer se sitila pradida koji je ima pridivak Palivatra.

Kad je kasnije iša s ocem rizat masline i palit grane, ćaća je priko oka vidio kako baca žar da se rasplamca na tuđu dionicu, pa su oštetili mejaša za dobri broj cabala. –Sinko šta to radiš?, pita ga je otac. –Samo sam tio vidit dokle će ić!, odgovorio je gledajuć ga nekako ‘ala manito’. Stari je vidio koja je ura i gorko uzadnio –Dide Palivatra!

Kad se ima ženit, posli pira je mlada jedva čekala otić u posteju, a on joj je kaza –Čekaj, moram prije ništo obavit! Špitila ga je s ponistre. Najprije je zapalijo kudiju u dvoru i u to gleda, pa joj se tek onda uvalio pod lancun. U ratu je bio veliki junak. Proša je sve fronte Prvog rata i bio glavni za bacat bombe. Kad su u krajevini zaredale paljevine, jer bi svit palio i kuće za dobit odštetu, kažu da bi uvik zvali njega. Sve bi on to činio iz športa. Obavio bi svoje i vlasniku javio – Sve je užgano! Adio baraka! Dobit ćeš lipu oštetu! Za Perina života je uvik ništo plamcalo, ali Bogu fala niko nije izgubio glavu, pa se sve podušilo. Inače je dobro ulaga i kupio priko rođaka iz Amerike velike dionice od jedne fabrike fulmina i fajercaga. Dionice je dobro proda, a dolare drža doma u štramcu. O tome je činio kuco.

Kad je umra, advokat je priopćio sinovima da su šoldi ušiveni u madrac i neka ih pošteno podile s materom. Čim je udovica to čula, počela je nabrajat na vas glas. –Šta je majko?, čudili su se sinovi –Ne nabrajaj sad smo bogati! –Nismo dico moja! Kad je stari umra zapalila sam štramac na dvoru. Leža je na njemu godinama i usmrdio se od tumide. S ognjem došli, s ognjem ošli i Pere i dolari! Posli su se svi od muke napili i onako pijani zaključili kako ni Petar boji kraj od tako vatrenog ne bi poželio. Čim su se otriznili već su mislili drugačije. Mise za dušu mu žena nije tila plaćat. Pop je to prigovorio, a ona mu je kazala–Velečasni, ja bi bila grišna kad bi mu davala mise da ode u raj! On je sad tamo di mu je najlipše! Usrid ognja paklenoga!’ Eto to je štorija o Petru Palivatri, ‘kapu di tuti kapi’ iz piromanske lokalne prošlosti.

Za kraj zanimljiva teorija utemeljena na iskustvu pripovjedačice M.J. –Sve su te hobije i manite manije iz istoga saketa! Ko je manit od jedne manitoštine, ne može se largat ni od druge. Eto ta peromanija. Kad si palikuća i guštaš nešto užgat, onda nisi daleko ni užgat se čim zamiriš nečijega muža i obrlatit ga s onon drugon vatron. Ako pališ, jer ti vrag ne da mira, a vatra se širi, pa proguca tuđe trude, onda nisi samo peroman, nego si klepetoman, jer si drugom ukra kruv svagdanji! Jedna bakula u glavi rađa i drugu! Sve bi ja njih opaučila po ćiverici, pa bi im se razmantalo i bili bi kako Bog zapovida prije nego šta bi došli sebi!

S takvim je radikalnim terapeutskim rješenjem završila priču o ‘manitim manijama’ stara kazivačica.

Premda se ne čini umjesnim duševne falimente smještati u kontekst fjaba, opet smo u našem Kamarinu ozbiljne probleme priportali u fjabaste.Na dvije fobije sigurne nećemo intrati u ovom pregledu makarskih psiho-poremećaja. Na ‘marendo-fobiju’ i ‘šoldo-fobiju’. Nijedan Makaranin se od marendina i šoldi nije poplašio. Dapače! Dijagnoza prelazi u druge krajnosti, ‘marendo-maniju’ i ‘šoldo-maniju’. Takve su manije još aktualne. No, ima još ‘manitih-manija’ koje nisu spomenute. Čuvar kamarina izvući će ih u nekom drugom điru i prezentirati pratiteljima Kamarina na čitalačku procjenu.
Piše Marino Srzić / foto privatni album

- Oglas -