Knjižnicu, prvu makarsku kulturnu ustanovu, šjora Vinka nije pohodila barem pedeset i rešto godina. Bila je i ona nekad ljubitelj tiskane riječi, ali nakon što je iščitala sve nastavke Zagorkine ‘Gričke vještice’, te cijeli opus beogradske kraljice ljubića, Milice Jakovljević Mir-Jam, zaključila je da više nema smisla trošiti oči na slova. Uz sva uvjeravanja legendarnih makarskih bibliotekarki Davorke i Vali, kako još ima dobrih knjiga za pročitati, nije se dala navući. -Samo vi moje svirajte! Ja san svoje odradila! Znan da je Grička vištica završila sritno, a znan i napamet prvih šešnest strana Greha njene mame i meni više ne triba! Ajde znadete li vi? Ako znate, ostajen u bibjoteku! Ni Vali ni Davorka nisu znale citirati ‘šešnest’ prvih stranica rečenog potresnog ljubića, pa su morale priznati kapitulaciju i odreći se nagovaranja.
Redar Kamarina, kao što je upućenima poznato, gotovo već četrdeset uzbudljivih godina dežura na mjestu makarskog knjiškog moljca, a šjori Vinki nikad nije imao prilike ponuditi knjižničarske usluge. Stoga je ostao zatečen kada mu se baš pred Badnjak prezentala na vrata hrama kulture. -O šjora Vinka, di vi?, sumnjičavo je ljubazno pozdravio -Malo pričekajte evo samo da gospođi zadužim knjigu. -Samo ti moj radi, služba je služba, a družba je družba!, odmjerila je stranku od glave do pete. -A šta ste vi gospođo zadnje pročitali, ljubazno je upitala prisutna stranka.-Od libara Gričku i Mirjam, spremno je odgovorila -A danas bi ako ima knjiga ‘Tekli su potoci’! Knjižničar je ustvrdio da tog naslova nema, pa je nastavila s ostalim -A imaš li ‘Rijeke prolaze, vodopadi buće’, ni te knjige nije bilo na repertoaru, te je upitala za ‘Kiše dolaze’. Stari naslov je bio tu, autor redaka joj ga je pružio na listanje, no nije bila zadovoljna.
Onda je počela odašiljati čudne poruke migajući, šušteći poluglasno -Ššššš…!, te cupkajući na mjestu nogama. Gospođa je pozdravila i izašla, a Vinka je jadnog bibliotekara napala -Blekove daješ mi libre, a ja ti govorin potoci teču, rike prolaze, kiše dolaze! Ništa nisi razumio! Kako ću ti prid onon finom ženon kazat da moran pod kitno pustit vodu! Brzo se deportirala do sanitarnog čvora, obavila posao i usput pohvalila kao prava pripadnica lokalnog ženskog roda s genetskom opsesijom čistoće. -Svaka čast! Sve van je lipo čisto i redno, moga bi makaruna s tleva jist! Sve san prigledala!, komentirala je urednost nus-prostorije.
-Ajde kad san več tute, nastavit ću onu štoriju šta san ti obećala o mome prošlome Božiću, kad mi je došla ona nesritnica sestrina čer iz Amerike u vižite. -Ona šta se zove Davnovka? -E ona! Da je to ime dobila po pokojnoj teti Zorici! -Malo je iskrivljeno, ali se zora engleski stvarno kaže ‘dawn’, pokušao je sugovornik. -Je šta’š govorit! Isto ko šta je Vinka na ingleški Indira Gandi!, nije pristajala na lingvistički kompromis. A onda je krenula sa štorijom o nemilim zbivanjima prošlog Božića…
-Moj sinko, vele ti san muke vidila! Javila se da će doć vidit masline šta joj je pokojna teta ostavila. Guba, pu, pu.. Ko da je u Ameriku bila u masline i nosila maže priko Šikaga! Sve smo to ja i moj pokojni žujima održali! Ali šta ćeš? Morala san je primit kako triba i nekako se umilit da se privolta i zemju pripiše na me! Jer ja to miritam! Bubnula je takom o pod. -Je li tako mali? -Je!, nije postojao nijedan drugi mogući odgovor. Nastavila je…
-Nevista mi je učena i našla je na kompjutor slike kako Amerikenjci slave Božić. Majčin sine!, uhvatila se za glavu -Pokazala mi je na neki Tu Job. -You Tube! Na ispravak se nije obazirala. -Đava isti! E na oti Tu Job je prikazano kako oni za Badnjak jidu šunku, govedinu, tučevinu! Mrse se!, brzo se prekrstila. -Ništa bakalar, ništa fritule! A od slatkoga labaju niki kolač šta u njega iđe suvo voće, suvice, onda oni anonas, oravi, bajami, neki škuri cukar. Više san za njega materijala potrošila nego da san ispekla sto rafijola, makaranu i štrudel. I još san zahebala stvar, jer nisan razumila šta je to hrastov sirup! -Javorov sirup, opet se je pokušalo ispraviti. -Hrast, grab, javor, nije govno nego šta je pas posra! Ja san razumila samo sirup, kupila onoga Lero sirupa od naranče i izlila cilu litru po kolaču! Učinilo se u puru, kašu, a ne u kolač od Božića! Šta ću! Jovo nanovo i radi sve iznova!, prisjećala se svog javor-sirup-mučeništva.
-A meso! Da me moja mater vidila da za Badnjak spravjan meso, najsuvljin bi me bakalarom išistala! Sve san ponistre zatvorila i škure zakapijala da ko ne navonja da se na Badnjak mrsimo! Onda smo kuću okitili amerikanskin zastavama, maškarali se u Didove Mrazove i svudi naredali bičve po zidovima, jer da je to u njih običaj. Niti san imala Betlem ispod bora, niti koju fritulu izila! Ona se rasplakala od sriće, jer se sitila svoje Amerike! En joj Ameriku njenu! Onda san je vodila na ponoćku. Ajde tamo sam bar zapivala tuta forca ‘U sve vrime godišta’, pa me to malo okorađalo. Kad vidin ja nje nema. A ona ti lipo na šimatorju, mladost se okupila oko nje i na vas glas piva one gospo pisme (ovdje treba objasniti da je mislila na -gospel, duhovne pjesme američkih crnaca, a ne nekakve gospo-pisme).
– Svaka čast otin judima crncima, ali nisi u Americi, nego prid Svetin Markom makarskim. Koju san sramotu prid našin sviton doživila! Kad smo došli doma sa mise, uspijezdila se da joj fali komin i slizovi kolači nataknuti na špicu da ih na vatri od komina peče. Da je to u njih običaj. Di ćeš peč sliz? Sliz se u nas pije da ti ferma kašaj! Ajde udovoljili smo joj i to. Izvukla je iz valiže te njiove slizove kolačiće koje je vukla iz Amerike. Natakali smo ih na špice za ražnjiće i pekli ih na plinu od špahera. Jila san ih da je ne uvridin. Prid zoru me uvatila muka i do jutra san sidila da prostiš na kondotu. Eto koje san ti ja muke prošla lani na amerikanski Božić!
-A šta je bilo s maslinama? Šjora Vinka je kucnula prstom po sljepoočnici. -Ima tute još soli! Tu san dobro prošla! A sve zahvaljujuć mojoj susidi Anki! Taman mi je dan prid Tri Kraja došla na vrata i kazala -Dođi iman ti nešto važno reč! Sakrili smo se u konobu da nas niko ne vidi i ne čuje, jer je stvar bila od velike tajnosti. Vako mi je Anka kazala -Slušaj Vinka! Učinit ćeš kako ti rečen, požalit nećeš! Tribaš se nagodit sa Davntovkon tako da učinite zaminu. Ti pripiši na nju zemju Vilin dolac šta ti je ostalo od matere, a neka ona tebi ustupi Poganu ledinu šta joj je ostala od tete Zorice! -Jesi blekasta?, skočila san -Neka mi da za Vilin dolac baren dvi zemje. Nek pripiše na me Medni laz i Biskupovo poje! Pa joj eto Vilin dolac! Šta će mi Pogana ledina? Tamo smo samo koze puštali da brste, nikad tamo ništa nije blagoslovjeno nareslo! -Manitašice!, prikinila me Anka -Ne smin nikoga imentovat da neko ne izgubi službu, ali mi je javjenjo da će po novon arbanističkon planu tamo bit žuta zona, di će se moć gradit, a Vilin dolac će uvik ostat samo poljuprivredno zemljište! Izjubila san je kad mi je to priopčila.
Na Tri kraja smo išli sa Davtonkon gledat zemje. Sve je vidila, a ja san učinila fintu da su mi došle suze na oči i kazala -Davntovka, Zorice moja! Ja san stara i ne triba mi puno, a tvoja je mater bidna umrla u Ameriku daleko od rodne grude. Zato san odlučila da ti dan Vilin dolac, najlipšu zemju, a ti na mene pripiši samo Poganu ledinu da iman za uspomenu! Moja joj je unuka Suzi sve privela na amerikanski, pa me Davntovka zagrila i rasplakala se. -Tenk ju ant Vinka. Hav lavli! Fajri medov! Ic bjutifl! -To oće reć na engleski Vilinska livada! -E bravo, a ona viruje u vile, privela mi je moja unuka. Mislin se ja viruj ti u vile, a ja ću virovat u građevnu zonu, taman se zvala Pogana ledina.
-I kako ste to pravno uredili? -Uredili smo itekako! Odma san zvala maloga advokata Bepa, šta san s njegovon materon u rodu, jer su nan babe bile sestre. -Ne smin van ja to teta Vinka, danas je blagdan Tri kraja, ne smin radit!, pravda se Bepo. -Slušaj mali taman da je 29.novembra dan pokojne repuplike to ćeš napravit! Ajde, pa će ti teta Vinka učinit veliki krokanat kad se budeš ženio, obećala san mu i prista je! Lipo smo sve potpisali. Vilin dolac na nju, Pogana ledina na mene i ona via Amerika, a ja do koji misec via agencija i zemju prodala! -I kako je reagirala kad je doznala? -Reagovala je tako da je na oni Fačaboks objavila da san stara kurba i lupežica! -Na Facebook? To će vam sad svako čitat! -Hebe mi se! Vidi mi u borši!, otvorila je torbu prepunu spize.
-Lignje, sipe, grdobina, šampjer sutra za Badnjak, a doma se toča najveći niskozemski bakalar! Nije je bilo vremena ispraviti da je vjerojatno riječ o norveškom, a ne o ‘niskozemskom’ bakalaru, jer je već otvorila drugu boršu. -A vidi vamo frigando za pašticadu pravi goveđi i pršut od tri godine, sir iz mišine! -Onda vi nećete za Božić pivat ‘U sve vrime godišta, ostali smo bez išta’ -Neću, ja ću pivat ‘Radujte se narodi!’, rekla je Vinka lukavo se nasmijavši. -Dođi i ti k nama! Da nema tebe i Kamarina šta ga svit čita na kompjutor, ne bi se ni čulo više za mene!, kazala je i natovarena božićnom provištom krenula doma.
Dragi pratitelji Kamarina, šjora Vinka i autor redaka žele vam sretan Božić! U nadi da nećete pjevati onu staru zafrkantsku verziju ‘U sve vrime godišta, ostali smo bez išta’, već ćete imati bar koji skroman razlog za zakantati ‘Radujte se narodi!’. Na dobro vam došlo porođenje Ditićevo!
Piše Marino Srzić
