Suvremene muke oko botoksa, ekstenzija, manikura, čudotvornih dijeta, i sličnih opsesija, čista su kamomila spram onoga što je pratilo naše babe u mukotrpnom pokušaju pretvorbe iz antikog u moderno.
Nitko nije pod makarskim nebom doživio takvu stilsku metamorfozu kao Ruže. Po modnom je izričaju bila daleko od modernog. Da je na kalu prebačena sto godina ranije, nitko se za njom ne bi okrenuo. Modni joj je asesoar bio jednak kao i u pokojne babe. Vešta na botune nedefiniranog kroja, plet preko škina, malo bolje cavate i to bi bilo to.
Revolucionarna promjena dogodila se nakon izleta u Beograd kod dugogodišnje gošće gospoje Jece.Drito s kolodvora upala je u kuću. Kćerka, zet i sestra Klemica, nisu mogli povjerovati u viđeno. Ruže je duge sijede vlasi učvršćene u petu, zamijenila trajnom ondulacijom. I to ne klasično nego pravim afro-lookom.
–A di ti je vešta, plet, di su tvoje lipe cavate?, čudila se Klemica. –U škovacama! Dosta sam odala ko prosjakinja!, emancipirano je uskliknula, oslobođena stoljetne monture. Figura joj je bila istaknuta promišljenim odabirom ranih 80-tih. Sako s naglašenim ramenima, tako širokim da bi na njima moglo stati jato galebova. Niži dio trata neočekivano se premetnuo u sportski stil. Donji dio tute, ćelešte boje s velikim natpisom YASSA. Stopala je smjestila u bijele ‘Startas’ patike koračajući sitno poput gejše. Nije izostao ni make-up. –Ajme ko da te kogo nabubeta po ćunki, primjetila je kćerka debeli namaz plavog sjenila na kapcima.
Ruže je počela objašnjavati tijek revolucionarne preobrazbe. Kad ju je domaćica Jeca vidjela u izvornom izdanju, skoro je šlagiralo –Pa ne možeš crna sestro takva po Beogradu. Ko da si sa Ovčara i Kablara. Sad će tebe Jeca da uredi! –Onda smo, nastavila je Ruže -Otišli u jednu veliku robnu kuću šta se zove ‘Beograđanka’. Ko pet naših Mercesa je to veliko. Dala sam joj takujin i kazala –Troši Jeco koliko oćeš. Ako se može svaka čobanica modernavat mogu i ja! Kasnije me odvela u frizera. Nije ti to ko u nas, jedna hauba i lavel za oprat vlasi. To je kvadratura ko naš kino Partizan. Malo me bolilo kad mi je izvlačila rice na kapu sa bužetama, ali sam izdurala. Popipaj, ponudila je zetu–Tvrđe od cimenta, Ne triba mi prat kosu do Božića! E onda smo otišli, kako se reće? Ušminkovnicu? –Bit će u kozmetičarke, pomogao joj je zet.
–Tute su mi naparili lice vrilom vodom, pa sam bila ko bukoč. Onda su mi uvatili cidit one crne brune šta se zovi tminteseri pa su mi namazali kremu gustu kolikadina. Neću se umivat dok cili inkarat ne otpadne! Onda su se uvatili redit noge. Najprije sam ih točala pa sam zadrimala. Prenila se iz sna i poletila mi je noga drito pekudirki u pešnje. Inače kad mi je išla strič notke rekla je –Gospojo Ružo, ja ovo u životu videla nisam! To mi je bio jedan veliki komplimenat! –Je, nije se mogla suzdržat kćer-To siguro nije imala di ni vidit!
Ruže je izdurala u novom stilu. Plet nikad više nije stavila na kosti, ni cavate na noge. Istina da su je gledali ispočetka čudno, no navikli su se. Da je danas živa, sigurno bi se i tetovirala.
Što se tiče žive vage, stvar je stajala ovako…
Debljina se poimala kao produkt zdravlja i kriposti. Stoga je na modu mršavosti, gledano s velikim podozrenjem. No, kada bi u laboratorijskom nalazu pisalo da u krvi ima cukra za pokrenuti pogon šećerane, a masti dovoljno za zalihu zimnice, situacija je bila upozoravajuća.
Upravo je takve povišene vrijednosti iščitala iz materinog nalaza Jadranka i uhvatila se za glavu. -Eto ti ‘prazna vrića ne stoji uzgor’. Puknit ćeš od sala i uzgor i nizdol! Anka je mislila u sebi kako joj je bolje umrit sita nego gladna, ali je činila kuco.
Kćer je radila u Splitu i dolazila vikendom, pa je angažirala susjedu Maru da doseli Anki i kontrolira je u novom režimu ishrane.
Jadranka je dijeti pristupila sistematično. Na velikom komadu pak-papira napisala je ritam obroka, te zalijepila na vrata kredence ispod katoličkog kalendara. –Činit ćeš sve kako piše. Svako jutro tribaš pročitat šta imaš izist, a usput i poviri koji je svetac na kalendaru i pomoli mu se da izduraš. Mare će te kontrolirat!, izbiflala je materi.
Kad je prvog jutra dijetnog režima Anka pogledala na proglas, zacrnilo joj se pred očima–Ajde Mare čitaj, ja ne mogu od straja! Ova je počela slovkati. –Marenda,čikara mlika sa dva dila vode. U to stavit dva kučarina mekinja! –Dabogda da i njoj s mekinjama dan počeo!, zavapila je Anka. –Za marendin štrukani limun, ali bez cukra i jedan baškotin! Za ručak blitva, ali bez kumpira i uja, može mrva soli. –Nako i njoj sol na rane stavljali. Utrat će me u grob! –I još od popodne jednu bananu, a za večeru navarne pure. –Pura-kaša, rana naša. Ni u pržunu se ne daju takve gambele! Neću ozdravit nego ću u kapsel!, nabrajala je gladna Anka. –A ima li štogo slatka ili mrvu alkokola?, pokušala se utješiti. –Ima! Od alkokola imaš pravo pit kvasinu, a od slatkoga Prsne karamele svako drugi dan. Eto vidiš da nije tako loše! Anka se još žešće rasplakala.
Dijeta je krenula. Kćerka je primala vikendom izvještaje od Mare. Ipak, nikako joj nije bilo jasno kako je mater sve šira. Tu joj je nešto smrdjelo. I bila je u pravu. Ono što nije vidjela izgledalo je ovako…
-Tribala bi kupit novi tapet. Stari mi se sav ruvinja, nabacila bi Mare, a Anka bi razumjela u kojem grmu leži zec. –Dat ću ti ja šolde!, izvukla je iz ređipeta i faculetić. –Koliko triba? Samo mi donesi štogo za izist kako Bog zapovida. Ne mogu više gucat ovu šemedikanju za grdeline, još ću i propivat! Mare je prekršila zavjet kontrolora, te otrčala u Malog mornara po duplu porciju tripica. Drugi dan joj je tobože trebao novi mikser, pa usisivač, loštera… Anka je bez pogovora plaćala, fudrajući štumak gulašima i lešadurama. Urota je uspješno funkcionirala, no previdjeli su jednu činjenicu. Jadranka je dobro poznavala kuharicu iz Malog mornara koja joj je sve špijala. Najprije je očitala bukvicu materi i Mari, a onda se primirila. –Ajmo majko kad ne možeš bez spize, probat kalavat kile sa fiskulturom! Stara je zadnji put vježbala na Sokolskom sletu prije 50 godina, ali joj nije bilo druge nego pristati.
Jadranka je došla sredinom tjedna bez najave za provjeriti mute li opet nešto.Našla ih u je tinelu. Izgledalo je kako su tjelovježbi pristupili ozbiljno. S kazetofona je odjekivala Ljupka Dimitrovska ‘ta tvoja barka mala, šta pušta na sve straneeee…’. Mare je timunirala, a Anka zapeškerena mahala svim ekstremitetima. –Gori nogu, visje, nek se salo topi! Ajmo žvelto! Liva-desna!– Ne mogu višeee.., nabrajala je Anka. –Počet ću pušćat na sve strane gore nego ‘ta tvoja barka mala’! Kćer je bila zadovoljna–Koje to vježbe činite? Nešto moderno? Mare je objasnila -Ovo ti je agrobik. Kupila sam i libar. Napisala ga je ona glumica Đanina de Fundo. Kile iđu komanite, a sve uz mužiku! Jadranka je ispravila trenericu –Nije agrobik, nego aerobik, nije Đanina de Fundo, nego Jane Fonda! Korekcije su bile suvišne. –Samo triba za taj agrobik i oprema. Nije lipo činit fiskulturu u veštama da se vide mudante!, nadometnula je Mare.
Oko nabave športskog asesoarapojavili su se problemi. Za tišikavu Maru našli su trenerku iz dječjeg asortimana. Za braceru Ankunije bilo broja, pa im je šalturica skleputila nešto slično trenerki. Nedostajale su samo štucne, neizostavni dio aerobik opreme. Nije ih bilo nigdje za kupiti. –Ja ću oplest ote štruce!, uzela je Mare vune i počela vrtjeti iglama. Konačno su bile spremne za vježbu na friškoj ariji. Odlučile su se za novootvorenu trim-stazu na Svetom Petru.
Aerobik-kumpanija izgledala je ovako… Mare kao klizačica u florescetnoj tuti posutoj šljokicama, a ono što je Anka imala na sebi bilo bi najbliže šatorskom krilu papagalo-uzorka. Nisu mogle žvelto stupati, nego ukočeno koračati. Razlog su bile štucne, toliko čvrsto inkolane da bi izdržale i najgrublje povrede u ragbiju. Na trim-stazi su učinile par zahtjevnih preskoka, dok se Anka nije strombujala niz šušanj.–Idemo doma, nekako ćemo te dovuć, tješila je kćerka. –Ne doma! Ja bi u Mondov restoran!, iskoristila je priliku.
U Monda nisu popile samo vode i cukra. Najprije su iskapile po bićerin od kojeg im se otvorila rupa u štumku. Iznenada su gradele tako zamamno zamirisale, da su u glas zavikale –Ćelapćići!!! Satrale su više porcija i uputile se kući.
Jadranka je konačno kapitulirala –Znate šta ću vam reć? Vrag odnio i dijetu. Ako digo i padneš u afan, nećeš dalje od tleva! Mater se oduševljeno složila, a Mare predložila. –Ja imam lipi komad govedine u fridižderu, da ga je večeras našpikovat, pa sutra zajedno ručat pašticadu! –Ja ću učinit njoke!, ponudila se Anka–Ja ću rožatu, zaključila je Jadranka. Dok su sutra slasno blagovale, s ekrana TV-a ih je prenulo –One, two, three, timunirala je Jane Fonda. –Pu, pu! Baš je prava de Fundo ova Đanina. Di je za žene dizat noge bez potribe! zaključila je Mare i iznijela na stol rožatu.
Tako je bilo u pionirskim danima infišacije u zdravi život. Danas je sve daleko rafiniranije i skuplje. Ne daj Bože, ali kako stvari stoje, možda se domalo s dijetama i nećemo morati mučiti. Naravno pogađate i zašto. -Zube na škanciju!, rekli bi stari.
Piše Marino Srzić/ foto: privatni album
