Čitao sam tada Stevensonov Otok s blagom. Gusari, sablje, topovi i brodovi, drvene noge i povezi preko oka, papiga koja govori i zakopano blago. Blago! Hoouhh…koliko čokolade se može kupit s blagom?! Hmm. To je veliko pitanje. I ozbiljno. To triba pitat Tatu. Samo on zna sve odgovore. Uostalom, potvrđivao sam sebi, Tata je vatrogasac i ragbijaš, najjači je i najveći, on sigurno zna. Odgovor je nadišao sva očekivanja; mogu kupit čokolade koliko god hoću, ako je blago u samo jednoj škrinji. Ako je u više škrinja, onda možda mogu kupit i svu čokoladu u Makarskoj! Zanebesalo mi se prvi put u životu, potraga za blagom i čokolada, puno, puno čokolade! Samo da se sjetim…kako se ono traži blago….
Jasno kao dan, pa treba mi karta! Onako malen, žurno sam se popeo na stolicu i stojećke, pritiskajući lijevom rukom papir na izlizani ultrapas kuhinjskog stola, na stražnjoj stranici starog kalendara „Lederer pivo” narisao krivudavu odužu liniju. Na njen sam kraj slavodobitno opalio veliki križ. Riješeno. Duboki udah. Gusaru Teo…uhh…po blago! Ponosno sam pogledao kartu. Kako ću je nositi, zamotati kao gusarsku ili…? Flomaster se kotrljao prema rubu stola. Trznuo sam se da ga uhvatim, stolica se izmakla i tras! Udario sam brid stola vrhom brade.
I dok me Tata fićom vodio na hitnu, i dok mi je doktor šivao prvi punat u životu, ja sam mislio samo na blago. Blago kojim ću kupit toliko brdo čokolada da kližu jedna preko druge na pak tregeru od fiće i padaju na cestu, da ih kupe razdragana djeca. Ja ću samo klimanjem glavom odobravati i govorit: Nosite, samo nosite! Ima još puno, ima za sve!
Mama je čekala na vratima, zabrinuta: „Jesi plaka, je li te bolilo?”
„Šta je li me bolilo?”, dobacio sam provlačeći se kraj nje žurno prema karti. U istoj minuti bio sam ispred kuće. Tutnjalo je u prsima, sijevalo u bradi, čitav se organizam kupao u adrenalinu, roditelji su uživo pratili sa balkona, a ja sam – zapeo…Nešto nije bilo u redu. Kako god da bih počeo, kamo god krenuo karta se uopće nije mjenjala. Huh…”Taataaa, kako ovooo…?”
Tata mi je objasnio da karte i mape ne rade kao u crtanom filmu. Današnjim rječnikom rečeno, nisu interaktivne. Vrlo bitno i važno za zapamtiti. U par minuta Tatinog predavanja savladao sam mapiranje, kartografiju i orijentaciju u prostoru. Između ostalog, sad sam imao i pravu pravcatu mapu koju mi je nacrtao moj Tata! I imala je sve. Nacrtani kompas koji pokazuje sjever, palmu, murvu, kiosk, Merces i Razvitak. Sve.
Iz prve sam došao na cilj. Razočaran, jer me otac kartom uveo u kuću. Večera, crtani, pišat, pa spavat.
Jutro, dan drugi. Problem, isti. Imam papir, imam flomaster (i na bradi flaster), gusar sam, to je jasno. Samo trebam znati gdje je to vražje blago da napravim više mapu i napokon počnem potragu! I sinulo mi je, pa ja nemam mašklin i lopatu! Kao što je uopće poznato, bez mašklina i lopate nema traganja za blagom. Jedan gusar da to zaboravi?!
Pitao sam Barba Rastu da mi posudi krucijalni alat. Barba Rasto je rekao da je teta Anka negdje imala lopaticu za pitare. Mašklin u stanu nema, rekao je nakon potrage u ladici s beštekom, ali misli da bi u Vodovodu trebalo bit svega. Kakvo olakšanje…lopata i mašklin sigurno ima u Vodovodu, pitat ću prijatelja Marjana da mi posudi. Marjan je glavni u Vodovodu, on je stražar, ima uniformu i pištolj. Tako sam otrčao do Marjana. Morao sam ga malo pričekati jer mu je Barba Rasto nešto govorio s prozora koji iz njegove kuhinje gleda u dvorište Vodovoda. Možda i Barba rasti treba mašklin, ha, u bešteku mu ga nema…
Kad je Marjan došao do stražarnice ja sam sjedio na njegovoj stolici držeći ruku na čelu kao Mama kad je Tati rekla da se mašina za robu pokvarila.
– Marjane…Iman proglen.
– A vidin. O čemen se radi?
– Marjane, ja tražin blago.
– Gospe moja, aaa veliki je to posa..ne znan oćeš li moć sam, teško je to, e.
– Ma, mogu ja sam! (ruka se digla sa čela, glava se malo nagela, pa gledam Marjana ispod obrva). Ali neman mašklin i lopatu. To je proglen!
– Aiii, pa jesmo li mi prijatelji ili nismo? Ima u mene puna sprema novi novcijati vriško nasađeni! Negooo…štaš ti sotizin paran, štas nakanija zblagon ka ga nađeš?
– Kupiću sve čokolade u Makarskoj i podiliću svima, da svi idu čokoladu!
– A meni? Ja ne iden čokolade.
– Tebi ću kupit pušku i bezbroj pršuta da napraviš sto sengvića!
– E, kas taka ljudina, more! Evo ruke!
Kad smo se ljudski rukovali, Marjan me odveo do spreme ispod Barba Rastina prozora. Skinuo je katanac, otvorio drvena vrata i rekao: „Izaberi i nosi!”
U spremi je bilo malo mračno. U početku sam vidio samo bijele držalice. Uskoro su se iz mraka počeli pojavljivati obrisi lopata, mašklina i motika na gomili. Sve je bilo ogromno, nekoliko puta veće od mene. Najprije sam pokušao izvući lopatu. Ni makac. Druga se malo klimala, pomakla i stala. Čudno. Najvjerojatnije da nisu još zrele. Ajmo probat mašklin koji je samo naslonjen na zid. Od zida može, od poda baš i ne ide. Opet čudno. Izašao sam iz spreme i rekao Marjanu:
– Marjane, ovaj ti je mašklin pokvaren, a lopate su još zelene.
– To je oni đavlji Mate, skladištar. Moj prijatelju, njemu da dadeš kamen i njegan bi pokvarija, tješio me je Marjan. Čuo sam nešto kao tihi jauk i pogledao prema gore. Gore se je Barba Rasto držao za usta i stiskao oči. Mislim da ga je zabolio zub. Ili se možda ugrizao za jezik. Ja sam se jednom ugrizao za jezik kad sam jeo bajame. I išla mi je krv. Barba Rasto nije više bio na prozoru. Sto posto je otišao vidit je li mu ide krv. Pogledao sam Marjana. Njemu je, ja mislim, bilo žao Barba Raste jer se malo tresao, stiskao usta i išle su mu suze.
Kad je vidio da ga gledam, okrenio mi je leđa jer ga je bilo sram što plače. To mi je bilo, sve skupa, baš tužno. Onda sam ja malo išao kući. Ispred vrata me čekala nasmijana teta Anka s čokoladom. Pomazila me, poljubila, dala mi čokoladu i rekla: “Ovo ti je dok ne poprave mašklin.” i namignula mi. I ja sam namignuo njoj, samo s oba oka jer sam još mali i ne znam na samo jedno.
Piše Teo Erceg