‘Škercan’ je pojam od talijanskog -scherzo; šala ili vic. Ovaj izraz, nekad često duperan u govoru domaćeg stanovništva gotovo je iščezao. Škercani bi dakle bili oni koji su skloni vedrijoj strani života, te i u tragičnim situacijama nađu materijala za osmisliti kakvu fjabu. Geslo škercanih je: ‘šta prođe u smiju, neće u plaču’. Petavanjem rogova dežgracijama, škercani tipovi su hodajući antidepresivi. Antidepresivi nam se nažalost nude sve više, a blagotvornog djelovanja kojeg je nekoć bez liječničkog recepta dijelio ovaj soj ljudi, sve je manje. Šjora Vinka po liku i djelu ne bi trebala sloviti za škercanu. Dišperana je i jidna, siče jezikom ko sabljom Muratovom i ne dopušta da se itko intrigaje u njena posla. Njeno intrigavanje u tuđe živote, ona naravno smatra pozivom darovanim od Boga. Ipak, postoji razdoblje u kalendaru kad joj se karakter posve privolta i kada postaje kraljicom škercanosti.
Sin joj je nedavno na piću s kumpanijom bolno uzdahnuo -Ajde vidite u kalendar kad će mi materi plodni dani? Zbunjena ekipa se u čudu pogledala, a netko zapitao -Da pitaš i za ženu kad će joj plodni dani išempja bi se, jer ni ona više nije mladica, ali za mater?! Kakvi plodni dani, brzo će joj devedeseta! -Kad je ultim od krnevala? Kad ove godine fermavaju poklade? To su ti mojoj materi plodni dani! Njoj plodni, nama u kući pokornički!, objasnio je i naručio bićerin.I zaista, vrijeme od poklada za Vinku je oduvijek bilo plodonosno razdoblje. Naravno, već pola stoljeća ne u reproduktivnom smislu, no u ‘ala manito’ ritmu svakako! Cijele godine je uglavnom bila zlovoljna, obišene ćunke i đeloza na svakoga, u karnevalu bi postala prpošnom.
Znajući za sve navedeno, autor redaka se nimalo nije iznenadio kad je nedavni mobitelski poziv započela sa -Jadna ti san neman šta obuć za u maškare. Ti bi moga dat koju indeju. Ajde dođi na kavu, ima i padišpanja ostalo mi je vele jaja u fridižderu, pa san zamutila da ne odu u prdec! Dođi, čekan te! Tu, tuu… prekinula se veza. I tako se krenulo k domu Vinkinom. Padišpanj je zavonjao već u portunu. Penjući se prema drugom katu posjetitelj je bio siguran da ga iza vrata na prvom podu kroz špijunku motri izviđačko oko susjede Anke. To je značilo samo jedno. Za kvarat, do po ure, prizentat će se i ona. -Napriiid!, čuo se čuveni sopran s naših prostora nakon aktiviranja zvona s vrata. Zvono je reproduciralo božićni ‘Jingl Bells’. Ukućani su je već dugo molili da aparat s božićnim napjevom konačno ukloni. Davalo im je u glavu kad usred ljetnog čiča ili teške južine, na vratima zaorja napjev o zvončićima i snježnim pahuljicama. Nije se dala. -Kad me iznesu u kapselu, radite šta oćete! Dok san ja živa, zvonit će đingles beles!, bila je odrješita.
Ugledavši je u kužini, posjetitelj je pomislio kako je problem kostima za maškare u međuvremenu riješila, te neće biti potrebe oko pronalaženja novih ‘indeja’. Činilo se kako je Vinka napravila prvu probu maškarane monture. Sigurno bi i vi, dragi pratitelji Kamarina imali isti dojam da ste domaćicu ugledali u sljedećem izdanju… Na glavi joj je bila šubara, kupljena vjerojatno za davnih godina kada su Čehoslovaci, Poljaci i ostala ondašnja socijalistička braća prodavali sve za ‘pet črvenih’ ne bi li produžili odmor na našoj rivijeri. Jaketa maskirnog uzorka uz kapuljaču prošivenu falšim krznom, te debeli vuneni šal koji je obmotan oko vrata dosezao do nosa, upotpunjavali su opremu ruskog soldata spremnog za osvajanje Ukrajine. Uniforma je bila zaokružena zeleno-maslinastim helankama uvučenim u suknene bičve. Jedino joj plišane papuče ukrašene crvenim pumpulinom, ne bi bile dobar izbor za vojnu akciju. Sa svim ostalim, mogla je direktno na front.
-Već ste spremni za u maškare! Odlično! To se izrugujete Putinu i dajete kritiku na rusku invaziju i aktualno stanje!, pokušao je biti pametan posjetitelj. Pogledala je blijedo. -Aktualno ću ja tebe smirit lazanjurom po ćiverici!, zapeškerila se -Koji Puntin, puntinama ga dabogda na murvu zakačili! -Pa je li vam to kostim za u maškare? Prekinula je -Kakvi kostim manitašu. Ovo san išla razastrit robu na sušilo. Veliki je jutros led, pa san stavila šubaru da mi ne ozebu kosirice. Obukla ovu vojničku đaku šta je mala platila skoro ijadu eura i sad neće da je nosi iz protesta kontra ratova u svitu, jer da je milistička! -Militaristička! -Ne prikidaj me! Govorin kako znan!, odrješito je otklonila svaku primjedbu. -Svr piđame san još navukla ovi nevistin kurbanjski triko, pokazala je na helanke -Da mi ne ozebe donji trat. Put doli san uvik bila osjetjiva! -Oprostite, mislio san.. -Ne misli, nego se privati padišpanja. Činila san ga po riceti pokojnoga Martinisa. Svi su gušti u njemu! Uvik ga poškorpin s maraškinom prid kraj pečenja da se malo uvati kora ala karamel, odala je slastičarsku tajnu legendarnog makarskog pašticera.
Nakon popijene kave i ispražnjene loštere padišpanja, postavila je ključno pitanje. -Šta ću ja ove godine obuć u maškare? Ali da me niko ne pripozna! Samo ću izać vidit redutu, i odsluštat prisudu Krnji i šentencu. Neću na bal! Trnu mi noge. Hebi ga ipak iman koju godinu više, požalila se kao da je tek na pragu klimakterija, a ne da sitno broji do devedesete.
-Šta je u modi za u maškare? Jesu li vitezovi? -Pa nisu baš. -Boje! Tako san se jedne godine obukla u viteza i posudila u Mande Žandarove sabju od pokojnoga joj ćaće. Na balu san vitlala s oton sabjon, jer san popila bocu i po ajer-konjaka i priko ćunke slučajno opaučila ondašnjega suca koji je ima prisudit za onu našu zemju podno Kotišne. Čoviku šiknila krv do kolina. Strgnuli su mi masku, vidio je koja san i kasnije prisudio u korist Marćapanovih s kojma smo se parničili. Za osvetu! Mater me pribila da san bila modra ko sukno do drugih maškara. A jesu u modu vile? -Nisu baš ni one. -Neka nisu! Tako san se jedne godine išla obuć u vilu i opet mrvu priko mire popila. Nisan te godine bumbila ajer-konjak nego kruškovac.
-Pita mene jedan obučen u pajaca -Šesna si, da mi je znat koja si vila? A ja nako manita i nacvrcana zagrmila -Ja san Vila Velebita i šta mi moreš! I na vas glas zarevala ‘Oj ti Vilo, Vilo Velebita…’, do zadnje kitice. A moj ti pajaco digne masku kad ono drug Joze Proleterijat, u ono vrime velika ćunka u Komitet. -Ajde ti drugarice s nama u Stanicu milicije radi poticanja nacionalističkih tenzija. Tako je reka! I odvelo me! Bila tamo cilu noć. Izrigala dušu od onoga kruškovca. Srićon ujutro zoron došla čistačica Mile pomest kancelarije. Dala mi kave da se razmantan i rekla -Ajde ti moja doma! Drug Rade, šef milicije neće reč ni riči. Ja ga držin u šaci, jer znan da ljubuje s onon malon šta su je primili za kucat na pisaću makinju. Ako mu kažen ženi, naheba je!
Popila je guc kave, predahnula od sjećanja na burne karnevale i kazala -Najlipše mi je bilo kad san se obukla u pčelicu! -Zašto? -Zato šta mi je sinu rođendan u 11. misec! Sugovorniku nije baš bilo jasno kakve to ima veze s kostimom pčelice. -Ne razumim? -Ti jesi od maškara, ali nemaš tliko krnevalskih utakmica u nogama ko ja!, znakovito je namignula. -Sad će tebi Vinka objasnit! Ako mi se sin rodio u 11. misec, znači da se začeo negdi u vejači ili marču, a onda je obično karneval. Je li tako? -Je! -E pa onda vako… Ja se obukla u pčelicu i otišla na bal u stari otel Makarska. Oko mene se uvatio vrtit jedan obučen u medvida. Počeo me i čipat za guzicu, ali to je prvo bio običaj. Ko se ne bi vratio modre guzjece, ko da i nije bio u maškare. -Šta je medo govorin ja njemu, a on meni -Medo voli med, a pčelice čine med! I tako rič po rič, završili mi na jedno misto i devet miseci posli rodio mi se sin. Dite krvnevala! To su najsritnija dica.
-Oćeš još kave? -Ne bi fala! Onda u šta ćete se obuć?, vratio se autor redaka konstruktivnoj temi umoran od starih maškaranih štorija. -Slušaj! Kad si me maloprije uvridio s onin Puntinon, palo mi je napamet da se obućen u bidnog Zezenskog Ukrajinca! -Zelenskog? – Ali iman i tute problem! -Koji? -Nikidan me unuka defilirala! -Šta vas je? -Defilirala! Iman bokun dlaka po bradi i ispod nosa i ona mi to defilira! -Depilira? -Je! A Zezenski ima bradu i brke i sad bi mi dlake dobro došle! Hebi ga kad me je defilirala! Ne mogu stavit falšu bradu i brke, jer odma dobijen alegoriju i brune.
Autoru redaka se zamantalo od ‘defilacija, Zezenskih i alegorija’. Zamolio je za bićerin orahovice ne bi li mu se možđani razmantali. Onda je odjeknulo ‘đingl-bels’ s vrata. -Dobro jutro! Ne bi smetala, ne triban tebe, tiban maloga!, kazala je susjeda Anka. Prizentala se u šlafroku tigar- uzorka, s viklerima na glavi prekrivenim prozirnom sintetičkom maramom i velikim bedžom s likom Štrumpfa koji je držao gornji dio da joj ne otkrije bujno poprsje. -Ja s tobon neman ništa od onoga dana!, odrezala je Vinka i uputila se na balkon provjerit kako stoji stvar na sušilu. -Mali, šapnula je Anka -Je li odredila šta će u maškare?, U zraku je mirisala zavjera, pa je iz predostrožnosti dobila neutralan odgovor -Ne znam vam ja ništa! Nismo spominjali maškare. Netom je domaćica upala, susjeda je prevrnula temu -Onda mi ostavi tu knjigu o cviću pa dobaci kad ti dođe u bibjoteku, mignula je i izašla.
-Guda!, komentirala je Vinka. -Opet ste u svađi? -Kako neću bit! Iđe u Vojnicu u Bosnu u banju za reumu, a meni nije rekla. Ostalo jedno misto priko penzionera i ona se uvalila. Ja to njoj ne bi nikad učinila! Kazala bi -Kad ne iđe Anka, neka ne iđen ni ja!, ražalostila se Vinka otirući suzu krajem rukava. -Izdajica! Onda joj je nešto palo napamet, raspoloženje se naglo popravilo, a usta raširila u širok osmijeh pokazujući svu raskoš biserne dentijere. -Znan! Sitila san se šta ću u maškare! Maškarat ću se u Anku! -Anku? -Tako je! Crknit će od muke! Opremit ću joj gore nego za lanjski krneval! E sad ćemo u to ime popit! Nalila je po bićerin i donekle razmantanu glavu redara Kamarina učinila opet zamantanom.
Kakav je to bio skandal za vrijeme lanjskog karnevala i što će se dogoditi u vrijeme ovogodišnjeg, doznati ćete u sljedećem điru. Na kraju je Vinka još naredila -Stavi litrete od starih maškara da svit vidi kako smo se nekad šesno maškaravali i guštali. Šeficu valja poslušati! Zato uz današnji Kamarin eto i litreta s makarskih davnih škercanih karnevala.
Piše: Marino Srzić, foto: privatni album, Željko Kovačić
