Srijeda, 28 veljače, 2024
NaslovnicaKOLUMNEKamarin Marina SrzićaMAŠKARANI KAMARIN MARINA SRZIĆA 'Krnevalu juta rano, šta se skrivaš vamo-tamo, od...

MAŠKARANI KAMARIN MARINA SRZIĆA ‘Krnevalu juta rano, šta se skrivaš vamo-tamo, od kantuna do kantuna da ti dadu makaruna ‘

Maškaravanje je upalo u krizu. Hiperprodukcija maski dosegla je vrhunac na tržištu karnevala koji traje 365 dana u godini, pa skoro da i nema krinki koje već nisu duperane. Tako su se poznati razvratnici naglo preobratili u svece, a pobožnici upali u grijeh. Zbog toga su kostimi anđela i đavala postali neatraktivni. Slično je i s nekoć popularnim maškaravanjem u policjote i lupeže. Njih je svakim danom sve više. Zamijenili su se za monture. Čuvari reda osvanu u uniformama korisnika zatvorskih apartmana, a dojučerašnji lupeži počinju štititi pravni poredak. O vojnicima i junacima s oružjem da i ne govorimo. Nažalost ih je toliko u vremenu izvan pravog karnevala da bi bilo neukusno prizentati se u borbenoj opravi.

Unatoč svemu karneval opstaje i još je uvijek prilika za švogavanje koje nam je itekako treba da posve ne pozvijezdimo i odemo na kvasinu. Psiho-terapijski učinak maškaravanja i dalje je na cijeni. Kako je to nekad bilo, provjerimo vižitavajući sadržaj današnjeg Kamarina. Prebacimo se u vrijeme pred nekih 50-ak i rešto godina…

-Dogodine jedno u Ciganku, a drugo u prosjaka, nema više krajica i vitezova! Eno se mali Lukin obuka u zidara, a mala u Vlajnu, pa šta im fali!, vikala je Milka na sina i kćer dok su pognute glave slušali bukvicu. –Lako ti je njima kad im je mater Vlajna, a otac radi u Građevno, pa su imali doma monture!, protestirao je sin. –Dobro dite i govori!, umiješala se baba. –Mogla si mu dat onu domobransku uniformu šta ti je nosio otac, odma bi dobio nagradu Saveza boraca, zlobno je podbola nevjestu, pa se ova rasplakala. –Ajde bona ne nabrajaj, tješila je svekrva uvidjevši da je pretjerala. –Izduramo Manjamuktove svake godinu, pa ćemo i ove! Đavlu i maškare!

Manjamuktovi su bili stari bračni par ključan za uspjeh maškaravanja. Preko godine ih nitko ne bi obadava, ali kako su se pribiližavale poklade, tako se i stupanj ljubaznosti povećavao do servilnosti. Kad bi Manjamuktuša čula –Dobro vam jutro, jeste lipo nanali?, znala bi da su pripreme počele. Dom im je bio prava Ali Babina pokladna pećina. Šjor Manjamuktu su s materine strane od svega stanja pripali armeruni puni antikih montura. Nije naslijedio kuće ni vinograde, ali je naslijeđenu starudiju znao iskoristiti. Supruga mu je kao mlada služila jednu glumicu u splitskom teatru, a kako je ova šmugnula s Talijanima, svi su kostimi ostali njoj. U paničnoj potrazi za kostimima, kuća im se pred karneval pretvarala u javnu garderobu.

Zainteresirani su ulazili i izlazili, a oni inkasirali, kome manje, kome više. Domaćinima s početka priče, čuvali su najbolje kostime i nisu htjeli uzeti ni banice. No oni su prolazili najskuplje. A konto maškarada, redovito su ih pohodili. Prizentali bi se pogledati na TV-u Gradić Peyton, jer svoga aparata nisu imali. Navratili bi oko Božića na slatko, usput primjećujući –Kako vrime leti, evo brzo će i maškare!, pa bi domaćini znali šta ih slijedi. No kulmen je bio na poklade. Znali su da neće izaći bez štumka punog pašticade. S ašom u rukavu, usudili su se i prigovarati.

–Na ovim makarunima nema baš sira koliko manistra traži, ali mogu proč!, mumjala bi stara između dva zalogaja. –Fritule su ti lipe, ali su upile puno uja!, primjećivao je stari papajući slatko. Moglo im je bit, jer je bio dan-D. Reduta je stopro imala krenuti, a kostimi su još bili zakveštani u njihovu armerunu. S dvije brave i tri ciginjole, kao da čuvaju Mojsijevu ploču s Deset zapovijedi. Dugo je tako dura njihov maškarano iznajmljivački obrt. Kad je stigla moda oblačenja u robote, prihodi su im presušili, a na pijate im se vratila pura i manistra na pljuvaku. Adio pašticada!

Umirovljenom profešuru Andriji su se maškare zamjerile dok je bio malešan. Bio je taman pred pred prvu svetu pričest i na ministriranje nije smio izostati niti na poklade. Mater ga je obukla u malog jarčića, opasno sličnom vragu. S redute je otrčao drito u crkvu, ali se onako smantan, zaboravio presvući. Kad je utrčao u crkvu i krenuo put sakristije, stare su šantoće počele skričat–Sotona je u crkvi, vode krštene vamo! Paniku je smirio župnik, a mater je uspaničene svetice nabrecala.
Onda ga je kao momka jedan drugi motiv opet pomirio s karnevalom. Naravno, ženske. Zlatno pravilo neprepoznavanja, što se kasnije zamijenilo pukim kostimiranjem koje nije krilo identitet, omogućavalo je avanture i brzoptezne desante. Ordinirao je dok je bio u punoj forci, a nastavio s parenjem očiju nakon ženidbe i kada su mu izvjesne dionice na burzi opale. Brak mu nije dugo trajao, te se silom prilika osim u ljetnom turističkom stađunu, opet aktivirao i u vrijeme maškara.

Andrija je pripadao onoj staroj gardi Makarana infišanih u krnevalade. Baš kao i njegove tri rodice s kojima je dijelio portun u kući zajedničkih predaka. Tri suhe grane na obiteljskom stablu koje su makar nekoć udate, ostale bez potomaka. Tomica, Milena i Bare imale su strogo određene afinitete glede kostimiranja. Tomici se nije bilo mrsko maškarat, ali je kao gorljiva kršćanica pristajala samo na pristojne, alegorijske kostime godišnjih doba ili anđela. Milena, uvijek ispred svog vremena, preferirala je monture strip-junaka, a kako u kostim Barbarele i Modesty Blase više nije mogla stati, polako je odustajala. Bare je redovito oblačila staru babinu nošnju, a na lice stavljala moretu da je tobož’ kogo ne pripozna. Još bi se nakitila zlatnim kordunima, te bi redovito nešto od vrijednog nakita i izgubila.

Dugo su vijećale u Barinoj kužini što će za nadolazeće poklade. Andrija ih je kroz otvorenu ponistru svog tinela čuo kako nešto mrmore, ali zbog glasnog televizora, nije ništa razabirao. –Mi smo odlučile!, izvijestila ga je Bare kad im se pridružio. –Dosta je bilo maškaravanja! Nije to više za nas stare okrpine! Ti ajde pa se diverti, a mi ćemo te pošpitit kad prođe reduta. Odahnuo je. Nije morao kriti u što će se maškarati kao do sada, od straha da ga ne bi provjeravale na maskenbalu. To ga je okorađalo i učinilo mu se da je opet momak. –Ko zna, možda se i svidim kojoj mladoj piplici, dumao je ohrabren. Pomogle su ga obući se u Turkniju iz harema. Sa zarom na licu, širokim dimijama i prsima podstavljenim smotanim bičvama, od koje su mu falše sise stale ko u Brižit Bardo, nitko ga ne bi prepoznao.

-Prava Turka!, oduševljeno su u glas komentirale rodice ‘koreografkinje’. U paradi se ozirao, ali ih nije vidio. Učinilo mu se da vidi Milenu da trči poput gazele kornižom, ali s obzirom na njene tvrdokorne kale na nogama, isključio je tu mogućnost.

Sala hotela bila je puna šesnih pajaca i anđela, Cigana i Kineza. Andrija se sjetio zlatnog pravila pokojnog Tona Kurbašina –Nikad se ne mašit za žensku maškaru! Koliko god se zbigeca, ispod ženske monture je muški. Uvik igrat na muške kostime ili one obučene u stare babe. Te su prava akuža! Ispod njih su najzgodnije cure!

Prateći upute iskusnog kurbara, za oko su mu zapele tri maškarane babe s crnim faculetima. Odmah se dolibio, odabrao najgadniju i žestoko je stisnuo u plesu. Prišapnila mu je nešto na uho, ali je nije razumio. –Berekinice i u govoru se činiš baba. Pari da imaš dentijeru. Baba se zahihotala –Mi smo vas pripoznale. Vi ste šjor Andrija profešur! Ja i prijatejice smo vam bile maturantice. Utisnula mu je nešto u ruku –Tu vam je kjuč, sve vas čekamo u kamari broj 13, dogovorile smo sa šefom sale! Otišla je k prijateljicama, pa su se uputile put hotelskih soba.

–Bem ti jarca!, mislio je Andrija–Koju ja sriću imam! Ko zna koje su? Biće ona visoka ćer od maranguna, ona šta je brzo propupala. Vidio sam da mi je mot poznat! Kontao je tko bi joj mogle biti pratilje, ali se nije dosjetio. Posudio je u recepcionera kolonjsku vodu i temeljito se namirisao. –Upala vam sikira u med šjor Andrija!, konspirativno mu je namignuo hotelski službenik. –Muči sokole, muči! Priša je velika!, potrčao je usfulminane krvi uz skale. Pred vratima sobe 13, duboko je uzdahnuo. Dočekao ga je mrak. –Berekinice koju igru igrate?, prodahtao je i pritisnuo je prekidač. A onda je u osvijetljenoj sobi osjetio žestoko stezanje u prsima. Liječnik mu je kasnije rekao da je vjerojatno tada i zaradio anginu pektoris. –Ti ne znaš da sam sinoć u maškarama bilaaa…!, revale su zdušno s postelje Tomica, Milena i Bare. –Šta je? Stara se taftina užegla pa tutunja! Ti bi mladih piplica, je li stari kenjče!, slušao je kako se smiju dok je preskako skale u bijegu. Već je bio odavno u postelji kad su se vratile. Ostavio je ključ u bravi od portuna.

–Otvori!, bubale su po vratima. –Ne znam ko je? Ovde je sama stračad, svi spavaju!, odgovorio je osvetnički. Držao ih je tako bar uru na buri. Tomica je zaradila upalu pluća, Milena bronhitis, a Bari se aktivirala astma. Nitko s nikim nije progovorio do Uskrsa. Onda, kada su poslije zvona Glorije jedno drugom čestitali, uhvatio ih je ludi smijeh –Dabogda da mi tako i dogodine jedan drugoga zahebali, pa bili živi i zdravi!, zaključili su i izmrili se.

I vama isto želi čuvar Kamarina. Od karnevalskih berekinadi mogu nam samo poteći suze od smija, a od ostalih svakodnevnih prevara mogli bi plakati do sudnjeg dana. Nije da je po običaju i neka je sutra subota, a ne pokladni utorak, ali maškarajte se i učinite đir po gradu. Zamutite kakvi skandal, ali samo po običaju maškara, a ne po pravilima kankara koji nam svaki dan piju krv.

Na kraju jedna zaboravljena pokladna: ‘Krnevalu juta rano, šta se skrivaš vamo-tamo, od kantuna do kantuna da ti dadu makaruna. Makaruni dobra pašta, al se oće sira, masla! Makaruni nisu rizi, uzmi pinjur pa ih grizi!’

Di su vaši makaruni ne znam, mene moji čekaju! Ako su tići-eurići i odlepršali iz takujina, svratite kao slučajno u nekoga na čijem špaheru vrije pašticada. Ili uzmite na dug, pa dok dur-dur! Tko zna hoćete li dogodine! Bolje da umre selo, nego adet!

Piše Marino Srzić/ foto: privatni album 

- Oglas -