Nekoć je ime ‘svetice-grešnice’ Marije Magdalene bilo posebno popularno. Nalazimo ga u Knjigama krštenih upisano za gotovo trećinu rođenih djevojčica. U svakodnevnom životu novorođena Magdalena bi ubrzo bila prekrštena u Mandinu, a najčešće u Mandu. Uvijek u obliku Mande, nikad Manda. Jedna je iznimka ipak postojala. Sve su Mandine bile Mande, a samo je Manda Kontrabanda bila Manda. Sveto pismo kaže kako je sveta Magdalena bila ‘sapeta sa sedam zala’, grijeha, no ostala je s Kristom i kada su ga drugi napustili. Naša Manda je možda imala na duši i 77 grija, ali život joj je odredio jedan, krijumčarsko poslovanje. Po domaći riječ je o švercu, a nekoć uobičajen naziv na talijanštini, kontrabanda, danas rijetko tko dupera. Upravo radi rime s kontrabandom, Mande je nazvana Manda. Manda Kontrabanda.
Da je bilo po njenom, osmrtnica koju su joj objavili nećaci, nikad ne bi bila složena po standardnom modelu: ‘Umrla je naša draga teta Mandina…. Ožalošćeni nećaci…. Počivala u miru Božjem!’ Kontrabanda bi svoju šonetu kreirala nekako ovako: ‘Partila je Manda Kontrabanda… Ožalošćeni ostaju kolege šverceri i carinici. U tugu je zavijena makarska ‘Češka pijaca’ i tršćanski Ponte Rosso… Neka je Bog u vječnosti nagradi slobodnom carinskom zonom!’ Umjesto crnog ‘štrata’, žalobne crne krpe na kući pokojnika, s Mandine bi ponistre visile rebatinke Carrera i Rifle, a pokrov na kapselu umjesto svilene fudre bili bi šuškavci, nekad ultra-moderni mantili kojima je opskrbila više od po Dalmacije. No, pokojnici nemaju pravo glasa. Za života odrade ono po čemu ćemo ih pamtiti. Što je odradila Manda Kontrabanda, doznati ćete u današnjem Kamarinu.
Štorija se opet temelji na bilježenu ćakula s kumom Anticom koja je odslušala u svojoj kužini više životnih ispovijedi nego svi vatikanski dušobrižnici. Ovako je po Anticinoj priči bilo s Mandom Kontrabandom…
Manda Kontrabanda
-Bilo je puno otih šta su se bavili švercom. Prvo smo to zvali kontrabanda. Narod je spiva pismicu: ‘Od motike se kosti troše, a od kontrabande jaspre množe!’ Moglo se tute dobro šoldi akužat. Najviše su švercale žene. Najboje su kurile karte- napolitane, falšo zlato i ženska roba. Kasnije se tržište privoltalo i tražilo se drugo šta bi falilo u našim butigama. Manda Kontrabanda je bila krajica šverca! Niko se s njome nije moga mirit. Vako mi je kaživala…
-Šta ti misliš moja Antice da je meni s mojin krvavin zanatom bilo lako. Vele ti sam straja i muke vidila i uvrida se naslušala, a sve za pošteno zaradit. Manda je bila bi bila vaka i nakva dok ne bi tribalo štogo priskrbit ispod banka. Onda bi im vridila. Više sam puta završila u Crnu kroniku, nego je u moru pržine. Evo sam ti donila šta sam iz novina izrizala di sam spomenuta, pa nam čitaj. Ja slabo vidin! -Onda sam ja uzela i to čitala, a sad možeš ti meni. Ostala je ta novina u mene. Na čitaj!, naredila je Antica autoru redaka, a on s guštom iščitao oživljujući sliku o lokalnoj šverc-kraljici.
Pod naslovom ‘Drama iz krijumčarskog miljea’ u staroj splitskoj tiskovini stajao je tekst:
‘Što sve rade škrbnici iz kontrabanda krugova s vlastitim pomlatkom, teško je i zamisliti. Ovih dana je na inzistiranje makarskog liječnika doveden curetak M.S. od 15-ak godina na pregled u poznati Sanatorij Račić. Slučaj je bio pogibeljan, a na koncu i toliko zanimljiv, da je moguće kako će ući u naučnu literaturu. Djevojčica je u pratnji matere i tete, obiju poznatih švercerki, došla liječniku s grdo zatrovanom ranom u predjelu donjeg djela leđa. Činilo se da joj ni naš poznati doktor ne može pomoći, pak se čekao zadnji čas. No djevojčica se iznenadno oporavila. Što se dogodilo, medicinski krugovi nisu mogli dokučiti. Misterij se razotkrio, nakon što je majka bolesnice progovorila.
Evo njene izjave: ‘Ja sam na zamolbu jednog svećenika, kojem ime ne smijem otkriti, zajedno sa sestrom i ćerkom, išla u nabavku špecijalnog tamjana za Grgurove mise, kojeg kod nas nema nabaviti. Izlazeći s vapora na carinarnicu, pobojala sam se biti oglobljena zbog šverca skupom robom, pak sam se dosjetila. Na već postojeći gnojni čir u predjelu stražnjice moje kćeri, stavila sam cijelu isporuku tamjana i povezala zavojem. Tako smo prošli carinu bez sumnje. Ali onda je pošlo po zlu i čir se nakon skidanja zavoja proširio po cijelim leđima!’
Što se u stvari dogodilo, dokučile su austrijske kolege, pristigle za slučaj ispitati. Tako velika količina tamjana potakla je bakterije iz gnojne rane da se naglo rašire, a potom, kako bi se narodno reklo ‘pojedu same sebe’. O ljekovitosti tamjana sad su zainteresirane i inostrane klinike, pa će se slučaj analizirati. Eto kako je krijumčarska afera izrodila znanstvenim rezultatom. No ovo nije preporuka za korištenje svojega poroda u prljave radnje, kako se to dogodilo s djevojčicom M.S.!’
-Eto šta je bidna Manda već ko dite morala proć za ispeč zanat! To je bilo u vrime Krajevine, a iman ovde iz vrimena kad su komuništi tek došli na vlast. Pružila je Antica ‘Borbu’ s godištem 1948., pa je valjalo pročitati. ‘Ispravno partijsko vodstvo će priznati svoju grešku! Nepravedno je prošlog mjeseca procesuiran drug X iz Makarskog kotara, zbog nađenog materijala koji je pregledan od neiskusnog isljednika, pa je optužen za veličanje Staljina. No radi se o posve drugoj literaturi. O štampanom materijalu za podizanje svijesti svjesnog komuniste. U procesu je optužena i drugarica M.S. inače simpatizerka NOB-a koja mu je štivo dostavila. Greška je ispravljena. Oboje se javno rehabilituju i otklanjaju se sve sumnje oko vjernosti drugu Titu i našoj Partiji!’
-Ja kad sam to pročitala nisam ništa razumila, pa mi je Manda objasnila, kazivala je Antica. Vako mi je špjegala -Skoro sam ni kriva ni dužna završila na Goli otok. Onaj jedan nosilac Partizanske spomenice bio je velika jarčina. Uvik mu je ona stvar bila na pameti! On ti je od mene naručio one šporke žurnale iz Italije. Onda je do malo vrimena druga jarčinu niko prijavio da je politički zglajza, ali mu ništa nisu našli nego te šporke žurnale.
Za pegulu je unutra jedan mudonja, fotografisan kako čini one stvari s nikon ženskom, bio pljunuti Staljin. I zato su ga prijavili da drži Staljinovu sliku. Skoro smo nahebali i ja i on, jer je neko vidio da mu ubacujem ispod vrata kuvertu. Onda je doša inšpektor UDB-e iz Splita izvidit stvar, pa nas je oslobodio i još od mene naručio cili komplet otih žurnala.
Krvavo sam ja svoj kruv sticala!, nastavlja je s poviješću radnog vijeka Manda Kontrabanda.
-Heba pas ćunku svima onima šta su mi kaživali da sam kriminalka! Ja sam za imat bile pare za crne dane, morala švercovat. Nema tako dobrih vrimena di se baš sve može kupit u butigi, a moje su se cine uvik mogle kalat. Kad su nenadinje i mižerija, onda roba kuri najboje. Ali ja nisam ingorda, pa nisam u nesritnim vrimenima tila vele zarađivat. Šta ću kad sam duševna. Tako sam u vrime rata išla prodavat puru, šta je dopremjena iz jedne mlinice kraj Sinja.
Anka Šunjavica me molila –Daj mi to pure, nemam para platit, dat ću ti kad rat prođe! Neka bi joj moja ingorda kolegica kazala –Daj mi te rečine sa uva, pa nosi! Ali ja nisam takva. Rekla sam joj -Ne triba ti platit ništa! Evo ti pura, ali ako ćeš je začinit sa tingulom od kokoši i zvat me na večeru. –Nema ni tarantela za lešat, odakle mi kokošica?, zblanila se. Podučila sam je –U one šta je namištena u pošti, ima još jedna kokoš. Čuvaju je zakjučanu u kamarinu ispod skala, sa četri kjuča, sigurnije nego kosti svetoga Kleme. Kad kokodače i susidi idu izvidit di je koka, kunu se da im to rebambivena teta prokokodače, jer je umislila da je kokoš pa da će privuč pivca. Lampni tu kokoš! Ja švercerica jesam, ali lupežica nisam! Kad je bila uzbuna i svi se sakrili, Anka je rumbala vrata i zavrnila kokošici šiju. Nikad se bojim tingulom nisam osladila. Od pure je učinila jedne njoke, puno dobre. Kasnije su pitali gospodaricu koke, kako to teta više ne kokodače, a ona im je objasnila da je teta klapila kako joj je pivac poginio u partizane.
Na spomen ove priče Antica se grohotom počela smijati klapajući dentijerom. Onda se uozbiljila i nastavila. -Vako je meni Manda govorila -Ne vaja na nevoji punit kesu. Daj ti meni pravi šverc-komerc za arčenje i bančenje. Tu se najboje peška, a ne moraš se ispovidat. Jer ako grišniku prodaš grišno, onda nisi ti u griju, nego on šta grij kupuje. Zato sam najviše volila poslovat oko kurbaluka i politike. Sad ću ti još špjegat dva enteresantna politička slučaja kako sam brzo digla jaspre. Kad je ono 1934. kralj beknut u Marsjeu, nastala je velika tuga. Ja sam se odma sitila da tuga jubi crninu, otišla u Split i u jednoga trgovca metražom i kupila sve crno šta je ima u butigi. Na vrime! Tako sam prije nego šta je kralj u kapselu vaporom taka splitski porat, imala više crnine doma nego je crnih oblaka kad se sprema nevera. E onda su ti sve gospoje počele tražit crne velete i šlajere za stavit na glavu. a gospoda crne kularine i široke kurdele za oko mišice, da se vidi da tuguju. Posebice su se tili alegantno ucrnit oni šta su se išli poklonit mrcu u Split, di je u portu bio izložen kapsel s mučeničkim tilom. Tu sam digla velike šolde.
Onda opet kad je drug Tito partio, isto se tražilo crno, ali ne toliko puno. Jedino za štratove za stavit na ponistre. Čuvala sam zalihe crnine od krajeve do maršaleve smrti, ravno 46 godina i taman sve tila itnit, kad je Tito umra. Dobro mi je došlo. Ne šta je on umra, jer sam ja antifašista i još mu sliku držin, nego jer sam se mogla deliberat crnine. Te sam 1980., na bidnome maršalu još zaradila. Mislila sam se vako… Sad će svi tit ić u Kuću cvića, a nisu više antika vrimena, pa bi tribalo štogo modernije za odat počast. Onda ti je u nas bilo skupo ono za štampat na majice. Ja sam se sitila da znam jednu malu sa Staševice, šta je od toga učinila veliki biznis u Austriju, pa sam je zvala da mi učini isporuku jeftinih majica na kojima će štampat riči ‘Tito i poslije Tita!’ Ona je to dala poslovođi Turčinu da uredi, ali nije zna naški pa je zaheba. Imalo me kolpat, kad sam primila isporuku, a tamo na majicama piše: ‘Tito i poslije Kita!’.
Koja kita Gospe moja! Zatvorit će me u pržun. Onda sam kupila 7 litara onoga kolektora šta se prikrivaju štampadurske greške. S otim sam pribojala i nadožuntavala umisto K slovo T. Isplatilo se! Svi su kupovali te majice i išli s njima u Beograd na greb. Eto sam tako moja Antice nekako sa svojim bizmisom život prodeverala i vele toga za svoje nećake ostavila. Da su pametni, ovi bi me današnji šverceri mogli angažovat da im držim kurs!’
Današnji kontrabandisti bave se riskantnijim kriminalnim rabotama. Umjesto bakalara, Rifle rebatinki i ostale čedne robe s banaka starog Ponte Rossa, trguju drogom i liferuju izbjeglice. Umjesto šugamana, kanavaca i porculana s Češke pijace, preprodaju ukradene mobitele i markirane proizvode. Manda Kontrabanda teško bi im mogla bit instruktorica u takvim šporkarijama. U jednome bi ipak mogla. U kodeksu časti! Jer kako je znala reći -Švercerica jesam, ali lupežica nisam! Manda je svoje ime i ime svoje ‘kontrabanda firme’ ipak uspjela časno pronijeti kroz život. Takva čast više se ne može nabaviti ni preko najvještijih švercera.
Piše Marino Srzić/ foto privatni album
