Stane zvana Gjeničarka i Bere rečeni Organ nisu bili ni u rodu ni u porodu. Nisu ljubovali, nisu bili mejašnici na zemlji niti susjedi u kali. Ipak nije prošlo dana u godini da se ne bi vidjeli. Ne bi puno govorili. Bili su koncentrirani samo na žmul i bocun. Po dnevnu dozu maligana došli bi u konobu s najcinijim vinom. -Daje puno na maravan, komentirala bi Stane Gjeničarka kvalitetu s bukeom najžešće kvasine. -Neka daje, bar gazdi ne drće ruka kad liva, koncentrirao bi se Bere Organ na kvantitetu. I to bi bilo sve što bi rekli. Nisu podnosili nikakvo ometanje svoje maravan-nirvane.
Gargarizali bi grlo s paštročem od vina ne obadavajući okolinu. Katkad bi ih dirnuli tamo gdje su najtanji, pa bi prekršili zavjet šutnje.-Sad ste jedno i drugo avancali, uhvatio bi ih per fjoko dežurni berekin. – Osladili ste se na novom državnom kazanu! -Šta san se osladila, skočila bi Stane, fregan kako sam i fregala! -Ko se osladio?, oglasio bi se Bere -Apsim ko šta san i apsio. –Je, ali se sad lipše zovete. Ti si drugarica higijeničarka a ti drug organ narodne vlasti. Nema više sluškinja i žandar!, impicavo bi ih nadalje berekin.
U pustim godinama službovanja, Bere je bio stražmeštar, policijot, žandar, redarstvenik… Službeni naziv mijenjao se kako bi komodalo trenutnu vlast. Stanin posao nije spadao u državnu službu, no i njena je struka prošla preimenovanja. Bila je Hausmädchen u kući perovođe iz Graza, žena od šervicja, služavka, divojka… Sve se mijenjalo osim metle i bruškina. –Prišla san u društveni sektor, nisam više ni pomoćnica, sad san gjeničarka, ponosno se hvalila Stane i zaradila pridjevak Gjeničarka.
-Nisan više žandar šta pendreči radničku klasu. Sad san narodni organ!, hvalio se Bere i zaradio nadimak Organ. Ženu bi mu Lucu ujutro na kali podruguše pitale -Kako ti dejstvuje narodni Organ? Luce bi se brzo snašla pa dvosmisleno odgovorila -Da vi nakvoga Organa imate kraj sebe ne bi se iz posteje nikad dizale!
Što se tiče Stane, zvala se higijeničarka ili sluškinja, kruh je zarađivala teško. Imala je pegulu da joj je nad glavom redovito visjela kakva morina od gospodarice. Stane je imala kćerku Rožitu. I nju je zaradila dok je služila.
-Ko je ćaća bem mu miša?!, pitala je babica kad je malešna došla na svijet. -Da bi znala prečizno koji je ne bi. Ali po mojoj računici znan iz koje je familje, kalkulirala je Stane. -Kako to?, začudila se babica. -Evo vako…, krenula je objašnjavati -Služila san u onoga suca šta je ima stan na rivu i tri sina velika.
Jedan san dan fregala skale i jedan me od njih zaskočio straga. I uvatilo se! -Pa koji te napastova? -Ma ajde nije me baš napastova, nego je tako čoviku došlo. More bit da je bio stari, a more bit koji od sinova. Koji je, ne znan! -Kako ne znaš! -Nisan imala vrimena pogledat, jer me čekalo puno posla, a ostalo je još skala za ofregat pa se nisan ni okrenila. Rekla san mu -Vi o svome poslu, a ja ću o svome! Babica je ostala bez riječi i samo se pobožno prekrstila.
Mulica Rožita naslijedila je materinu profesionalnu orijentaciju. Časno je nastavila i tradiciju šampiona u ispijanju maravan-koktela. Nije začela fregajući nego u klasičnim uvjetima sa zakonitim suprugom Hasom. Rodio se mali Jadranko. Haso je bio dobar zidar, ali još bolji ispijač zamantitis-napitaka. Nije preferirao maravan vina nego šljivu. To ga je koštalo glave. Od šljive se parti brzo, od maravana dugo i postojano. Zato je Rožita još živa.
Kad je mater Stane umrla preuzela je njene stare poslodavce. Korisnici ‘gjeničarskih’ usluga bile su redom stare čimavice naviknute od kolina na plaćene ‘žene od šervicja’.
U današnjoj štoriji o zadnjem Rožitinom ‘gjeničarskom’ angažmanu…
Usluge su joj tražile dvije sestre udovice nastanjene u domaćinstvu s ledičnim bratom. Zajednički broj godina bio im je veći od vijeka biblijskog starine Metuzalema. I kuća u kojoj su stanovali nije bila ništa mlađa. Rožiti se nije mililo ‘higijeničariti’ po njihovom antikom domu i trpiti mušice starih morina, ali plaćale su dobro. Omastile su brk povratom silne nacionalizirane imovine i mogle se vratiti navikama predaka.
Rožiti nije bilo lako izaći pred nove poslodavce. Osjećala se kao ispred regrutne komisije pred odlazak na front. Sestre su imale prohtjeve pune infišacjuna.
Šef komisije bila je šjora Rita –Slušaj vamo, zauzela je poziciju kardinala usred ‘Te Deuma’. –Mi smo se sve raspitali i znamo šta ni sama ne znaš. Vridna si, ali voliš potegnit iz bocunića. Ko i mater ti pokojna. U nas ti toga nema. Možeš drmnit do dvi travarice ako batipanom tučeš štramce. To da ti prašina ne uđe u prsi, da ne zaradiš alegoriju. Još i malo ruma, da bi dobila force. Bez ruma nema šturuma! Dat ćemo ti i kvarat vina posli marende!, zaključila je Rita. Rožita je u sebi kontala litražu i pokušala iskamčiti koji decilitar više -Evo neka je četri travarice i po litra vina kad je riba, a ako je štogo masnije onda manju litru!, Šta je to ‘manja litra’ nitko nije znao. Rita je pristala. Znala je da kako ‘svića ne gori bez uja’, tako ni Rožita ne može raditi bez alkoholnog goriva.
Rožita je iz dana u dan preuzimala sve zahtjevnije poslove. Pod paskom poslodavaca vršeni su najprecizniji testovi. Nije joj bilo lako. I za oprat mudante strogi je žiri imao posebne preporuke.
-Kad peglaš gaće brata nam Tonija, pjega ne smi bit tvrdo šumprešana jer mu to čini veliki nervož. Opet ne smi bit ni ko da je trliš. Nije on težak nego inženjer visokogradnje u mirovini, držala je bukvicu nešto mlađa sestra Tilda.
-Kad stivaješ donje maje i kombinete, gledaj da su uvik naopako, jer ako obućen na pravu stranu moga bi me neko ureč!, tražila je sujevjerna Rita.
-Kad činiš moju posteju, neka kušini budu okrenuti, jer mi merlo sa intimele naprave taje po ćunki, pa će još kogo reč da san ostarila!, zahtijevala je nadalje Tilda.Brat Toni se držao po strani i nije tražio ništa nego da mu se pri čišćenju ne diraju fascikle sa starim projektima i stručni libri. Apelirao je i da mu se u ‘kafe-bjanki’ ne nađe ni trag od skorupa. Sa svim je ostalim bio zadovoljan.
Tilda i Rita nisu. Nastavljale su nizom infišacija od kojih su se možđani mutili. –Bože sačuvaj da ti ne bi ispalo 13 bokuna kad budeš sikla kokoš. 13 je Juda, past će na kuću kletve. Zadnji bokun daj mački ili od jednoga učini dva!, panično joj je objašnjavala Rita. Numerološki pristup sestre Tilde bio je sasvim oprečan. –Gledaj da uvik duperaš 13 štipalica na sušilo. Ako za lancune dotekne 12, stavi još štipalicu rešto! 13 je numer svetoga Ante. Tako će nam na kuću doć blagoslov!
Još su tražile da se banane prije duperavanja obare s vrilom vodom i šodom-bikarbonom jer su ih dirali crnci i da se ne štedi na Plavom radionu kad se pere ekran televizora. Rita je pak u strahu od bolešćina provodila postupak deratizacije. –Nikad dat gostima da uđu sa šporkim postolama. Ali nikako skidat obuću! Neću ja vonjat njihove bičve. Triba im u portunu naredit da dignu jednu pa drugu nogu i dobro ofregat šjole bruškinom natopjenim u ližol. Tako neće infet u kuću!
Rožita je sve s pomijom izvršavala. Brojala koliko će komada kokošice završiti u teči, vodila statistiku o broju štipalica i dizala gostima noge kao da potkiva konje. Količina uputa množila se brže od grijeha na poklade. Počelo joj je davat u glavu i u sebi je dumala –U koju sam ja kašetu brokava upala. Boje bilo da sam fregala od Fratarskog đardina do Pliščevca, nego s ovim kukuvijama imala posla! U Rožiti je vrilo, žešće nego u Pretis-ekspres loncu. Prekipjelo je pred Uskrs usred temeljitog deštrigavanja.
–Šta si ono učinila od kvadra sa našon nonom Đenovevom, vrag ti rukodilo odnio!, klela je Rita. –Šta san učinila? Obrisala flanelon kako ste naredili! –Imala je lipu, gustu kosu! Toliko si trličala da je ostala deboto ćelava!, karala je Tilda. Rožiti je pao mrak na oči. Krenula je u osvetnički napad. Najprije je špacetom smakla antiku porculansku figuru Primavera iz veltrine, pa drškom metle opalila preciznim golf-udarcem srebrni svijećnjak s komode. Onda je finalno dokrajčila nonin portret.
–Eto van! Sad je više ne triba glancat ni s vlasima ni bez vlasi! Iz kredence je izvadila sve boce koje su joj stale u naramak i izletila vani. Sutra nije došla, a ni prekosutra. Treći je dan na vrata pokucao Jadranko. –Je li moja mater u vas? Nema je doma! Najprije je reagirala Tilda –Biće otišla u koludrice! -Ajme da se nije bacila sa Svetoga Petra u more jadransko!, nadožuntala je Rita. –Ženu ste ispjezdile i ko zna di je završila!, gorko je poentirao Toni.
Rožita nije završila kobno. Dišperana je svratila u prijateljice Ivanke Bocunićeve. Zajedno su salile u grkljan sve otete boce iz doma poslodavki-čimavica. Poslije su se par dana detoksicirale litrama juhe od kokošice. Kad se očistila od maligana Rožita se svečano zaklela -Neću više ja šervicjat po kućama starih karampana tako mi moje Gospe od Ružarija! Zakletvu je poštovala. Rođak Mate, vlasnik vulkanizerske radnje, prijavio je kod sebe kao djelatnicu, plaćao joj još koju godinu mirovinskog staža, pa se časno penzionirala. Vražji je svit odmah prekrstio u Rožitu Vulkanizerku. Nedavno je na pijaci, potakljanja bagulinom bez kojeg više ne može koracati, susrela sinovu srednjoškolsku profesoricu.
-Rožita šta je s Jadrankom? Je li završio fakultet?, zainteresirala se. -Je! Lipi je fakultet izabra! Grčki i latinski! Boje da je študira filipinski. Moga je uvatit koju šesnu Filipinezicu. Njih je sad u nas koliko oćeš! A on oženio onu našu špronduju! – Je li radi negdje u struci?, ljubopitljivo je nastavila profesorica. -Kako ne! Meni piva na latinski, a ja mu šekundajen na grčki. Di će nać posla sa ta dva krepana jezika? -A što radi? -Šta san radila i ja! Čisti apartmane! -Bože!, zblanila se profesorica -Jedan profesor klasičnih jezika! -Pustite vi klasiku! Nije na cini više klasika, sad se plaća praktika!, kazala je i otcotala put Bazane posjetiti Ivanku Bocunićevu.
U borši je nosila boteljicu travarice da u sobi staračkog doma zajedno nazdrave životu. Kakav god da bio još im je donosio poneki mali gušt, makar onaj iz bićerina. Tako je unuk Stane Gjeničarke i Rožite Vulkanizerke, nastavio praksu matere i babe. Usput je zaradio i nadimak Jadranko Apartmanko. Ne fale mu ni latinske šentence ni Homerova Odiseja. Sasvim solidno zarađuje u sezoni za preživjeti zimu, luštravajući tuta forca apartmane i čisteći bazene.
Diplomirani etnolozi, filolozi, sociolozi, povjesničari umjetnosti, sigurno će i dogodine čistiti apartmane, možda i još koju godinu. No, apartmani će se i dalje množiti, pa neće biti više slobodnih profesora-higijeničara. Lako što njih više neće biti, nego neće više biti ni toliko furešta koji će puniti kapacitete Mega Apartman Polisa, koji se nekoć zvao Makarska.
Piše Marino Srzić/ foto ilustracije: privatni album
