Autor je mislio da o sadržaju novog đira Kamarina ne treba previše dumati. Najavljene su fešte, brguje i koncerti u čast Dana grada, a to je i više nego dovoljno da se kumpanija aktivira i pri tome odradi neku od svojih arlekinada. Kao naručeno za nedjeljnu kolumnu! Malo morgen! Krivo je mislio. Situaciju su privoltale vremenske prilike.
-En ti Vakulu i metorologiju!, javila se usfulminana Vinka kriveći popularnog prognozera za pegulanu kišu. -A šta ćete nije on kriv! -Kriv je! Nije triba zazivat vraga. Triba je kazat bit će lipo i vedro. Pravi je štringun. Tute i politika ima prste! -Ma šta politika ima s vrimenom? -Ima itekako! Još si ti mlad i zelen i ne znaš za njiove berekinade. Malome nije bilo mrsko što ga smatra mladim i zelenim, pa je pristao na teoriju zavjere i odustao braniti Vakulu. -Aj dođi večeras do mene. Doć će i oni. Anka čini pašticadu, ja spreman njokadu. Dan je grada, vaja proslavit! -Dolazim!
Na pokunjenu atmosferu u tinelu tračak optimizma bacao je opojni miris pašticade. Anka se upravo prizentala u pratnji Rodriga koji je nosio teču obima vojničkog kazana. -Uff! Iz veri hot!, premještao je teču po rukama riskirajući opekotine opasnijeg stupnja.
-Nosi, nosi!, cerila se Mere -Vaja i mrvu patit za dobro papat! Al si ijo šta boje od rizi na pjuvaku na svojin Filipinama. -Filipino fud spiza iz veri delišs!, odvratio joj je uvrijeđeno. -Nema govora! Zato si i doša u Makarsku labat!, nije dala gušta. -Nemoj ti Mere napadat mog čovjeka. Ja njega hranim ko bega!, skočila je u obranu Mizera. -Burek iz best fud u hot tepsija maj Mizera!, potvrdio je Rodrigo. -Mašio si se ti za onu drugu vruću Bosankinu tepsiju! Hebeš burek, lascivno se zacerio Paško.
-Ne blejite!, javila se s vrata kužine Vinka. Bijelim rupcem obmotanim oko glave i s maskom preko ćunke, ličila je na biokemičarku pri izradi novog cjepiva. -Ovo da ne rizikujemo innfet!, objasnila je -Marta natoči mi bičerin. Zajapurena od kužinavanja trgnula je lozu -Eto ti dana grada! Pada ko iz kabla. -A šta ćete! Jeste jučer digo bili? Bilo je i jučer programa.
-Zna se ko je omastio brk!, uprla je prst Anka u Martu.-Ko van je kriv kad se ne znate snać! Mogli ste i vi na domljenak u Apafel Irenu! -Apfel arenu!, ispravio je Mali. -E tamo. Na Voliciju! -Jeste dobili pozivnicu? -Nisan dobila ništa! Ali san rekla sama sebi, oću se i ja lasnit kojeg bokuna. Uputila se, kad mi taman intra oni mali šta vozi gas-plin za špakere. Nije me moga ukrcat sprida, jer je š njime bio kolenga, pa san se popela straga. Je da mi je malo rebumbalo bubrige i bacalo po plin bocama, ali me iskrca drito do Apafel Irene!
-Je li te pita kogo di ti je pozivnica?, sumnjičavo je upitala Vinka. -Je, mala kostesa na vratima, pa san joj kazala -Ja san počasni prisidnik društva za reciklanžu embalaže. Da van nema mene bilo bi van zagađenije nego u Liku. Onda san učinila đir oko stolova, najila se onih kabare-snegviča. -Kanape! -E otih! Nisu bogzna šta. Nije to naša spiza. Rukovala san se i sa prisednikon! Mere je htjela komentirati, ali je Vinka fermala. -Ne govori! Završit će u Kamarin! Učinila je križ preko usta i odustala od izjave. -Pitala san i jednu curu šta čisti bi li mogla pokupit koju bocu. Ništa od toga. Oni imaju svoj organizovani povrat embalaže, zaključila je razočarano ‘igjeničarka’.
Nastavio je Paško -Mene je ova nesritnica, pokazao je na Mandu Karabinku usnulu u fotelji -Od zore rane morila da iđemo gledat mažurtekinje i glazbu priko rive. Jedva san je spustio niza skale. Onda je u portunu ostavio Iliji šta je od zore pijan neka je pridrži dok oden po invalidsku karocetu. Vraćan se, a oni obadvoje na tlevu. Strmopijezdili se skoro do na kalu. Jedva smo se strombujali do rive. -Jeli joj bilo drago čut glazbu i gledat mažoretkinje? -Je, ali je naglo opijezdila trenta-una, pa je sva vrimena pomišala. -Bidna!, sažalila se Anka. -Bidan ja! Jedva san je primirio. Najprvo je infišala da glazba svira Internacionalu i počela vikat -Proleteri svih zemaja ujedinite se!
– Onda je otela od male mažuretkinje onu palicu. Počela vitlal i kako je zamanila, tako je oti baštunić odrebatio prvo meni u glavu i onda odletio u more. Mala se rasplakala, a ona dite napala da je domaći izdajnik, završio je Paško.
-A vi ostali? -Mi bili na Hrašo koncert in Kačić skver. Ja fan of Hrašo!, pohvalio se filipnski Grašin fanovac i zatulio tuta-forca -Ako tebe fitataju, maj Mizera ljubafiii…. Osim raznježene Mizere ostatak publike nije bio dirnut izvedbom.
-Ne komodaju me njegove pisme. Puno nabraja, kazala je Anka. -Ja i Vinka smo tile ić slušat Marka Šolju! -Koja šolja? -Šolja to oće reč čikara, razbudila se Karabinka. -Kako si nazadna, sve izvrneš, napala je Vinka -Nije Šolju, nego Tolju. On puno umilno piva. Ko da slušan šlakere od Ive Robića. -Ja san s otin Robićen nosila poštu i zavoje u partizanima na Biokovo, rebambiveno se javila Karabinka i opet zakunjala. -Vidi vrimena! Bidan Šolja ne može pivat po kiši!, rastužila se Anka.
-A vi teta Mere? -Ja san nediju dana činila trening za trčat utrku na 5 kilometara. Trčin od prošle nedije s vrićon kumprira na kostima uza i niza skale i nabila dobru kondiciju. Jutros obukla nove patike šta san ih naručila priko enterneta. Pisalo da su za vrhunske rezultate. Nisan otrčala ni do Svetog Petra, a šjole se raspale. Da im mater njiovu kinešku kako ih lipe u fabriku. Tužit ću ih! -I? -I ništa. Vratila se doma bosa po mokrom tlevu. Zaradit ću upalu mijura, dišperano je završila.
-Eto kako nan je proša Dan grada!, razočarano je rezimirala šefica, usput opet spominjući pegulanog Vakulu.
-Ja ću nešto pitat, ali nemoj me ti Vinka odma napast!, oprezno se javila Anka. -Aj pitaj! -A zašto mi danas slavimo Dan grada? Svi su činili kuco. Vinka je promrmljala -Zato šta je gradski dan, pa naglo krenula put kuhinje -Iđen stavit njoke na banja-marija da se ne olade. Paško je neodređeno objasnio -Slavimo ga da feštamo! Mizera se opravdala -Nama u Bosni dan ko i drugi! Marta je počela nešto tražiti po borši, a Mere vrtila po daljinskom tražeći sportski sadržaj.
Javila se i Mande Karabinka -Slavimo rođendan drugova Lenjina, Marksa i Engelsa. Oni su trojke. Rodila ih ista majka, naglo se uzbudila i da joj Paško nije dao Apaurin zaliven bevandom, izrecitirala bi cijeli Komunistički manifest napamet.
Autor je krenuo spasiti situaciju i objasniti povodom čega je baš 24.listopada Dan grada, kad se javio Rodrigo.
-Ja to znati! Tventi four listopadno oktobar 1865., mister Stiv Ivičević rekao nou više nikad spiking u makarska gaverment kuća na stranjsko lengviđ. Hi sej -Taljanso jeziki gou tu hel! Onli naš hrvatski službeno jezik! Šivila Hrvatska!, znalački je objasnio Rodrigo. -Bravo Filipinac! Veći si Makaranin od svih nas. Mi tukci ništa ne znamo, zagrlila ga je Mere.
-To san i ja znala, nego san se zabrinila za stanje njoka, nije dala gušta šefica. -Ko to ne zna! Taman san tila reč, nego me on priteka!, opravdala se Marta. -Meni je oti Stipan Ivičević svojta po babi Drveničkoj. Nisan ga odavno vidila. Je li još radi u općini?, blekasto se zapitala Anka. -Je još radi. Taman će ove godine navršit 225 godina, pa će morat u starosnu pemziju, spustila joj je šefica. – 225!?, začudila se. -Lipe je godine učinio. Moran ga zvat na kavu dok je još na životu.
-Ja san gladna!, razbudila se Karabinka -Dajte mi štogo izist, taman pure i mlika. -Ajmo di je više ta pašticada?, složio se Paško.
-A ne! Ne još! Sićate kako nam je Mali prošle godine na Dan grada čita onu svoju štoriju o torti makarani! Na ti mali libar, izvadila je iz regala izdanje autorove knjige.
-Šta ću vam pročitat? -Čitaj di se otvori! I tako je sve o našoj Makarskoj! Otvorilo se ni manje ni više nego na odjeljak o ‘Vrčini’. -Iz not u redu za gradsko dan!, protestirao je Rodrigo. -Đe ćeš o čenifi danas!, skandalizirala se Mizera. -Mali čitaj!, mignula je Vinka -Nije svaka vrčina vrčina!
I autor je pročitao: „Reći za grad da je: Zlatna vrčina puna govana, nije izraz poruge, nego očaja zbog stanja. Kad je nešto od zlata, svakako je dragocjeno, no kad je vrčina od tako vrijednog materijala, onda je to problematično. Ako je ista puna spomenute smradne tvorevine, tada je i porazno. Za autora krilatice spominjali su se različiti Makarani, no prava je istina da ju je osmislio omiljeni načelnik Rismondo zgrožen trenutnom situacijom.
Omjer mogućeg i ostvarenog uvijek zna biti u nerazmjeru. Prirodni, bogomdani resursi najčešće su ostajali neiskorišteni, dok se „u štrope i konope“ rasipalo na sumnjive radnje i česte promašaje. Poželjeti nam je skromno da se poslovica promijeni u: „Makarska je zlatna vrčina.“ Za početak bi, bez onog ružnog nastavka, to bio velik napredak“ Završio je autor brišući znoj sa čela.
-Pametan je bio Rižmondo!, kazao je Paško. -Je! Ali ajde ruku na srce isto smo bokun od njegovih vrimena avancali, rekla je Vinka i pozvala sve za stol.
Pašticada i njokada su se salamaštrali uz enormne količine gratanog sira i obilno zalijevanje.
-A di je Makarana? Kakvi je to Dan grada Makarske, a bez naše torte, progrintao je Paško. -Ja je napravila za iznenađenje, rekla je Mizera i donijela iz kuhinje tortu. -Eto pa je degustirajte i recite jel’ valja? Gledala je napeto kako je Anka i Vinka znalački mumaju. -Jel’ valja?, napeto je iščekivala Mizera. -Ima gušta! -Bajami broštulani kako triba! -Maraškina koliko traži!, naizmjenice su komentirale članice žirija, pa rekle u glas -Ali slatka. Cukrenija od meda. -Ja špinovala vode i šećera pa je zalila. Bila mi vala suha ko čajni kolutići, priznala je Mizera. -Onda nije više Makarana, nego Bosankana!, pomirljivo se nasmijala Vinka.
Rodrigo se ustao i zapjevao svoju verziju makarske himne -Lipa maj bjutifl makarksa moreee… Svi su prihvatili sa punim žmulima u rukama.
Dragi pratitelji Kamarina, autor i kumpanija čestitaju vam Dan grada. Nek’ se našem gradu i nama s njime sve pozlati. Pa i vrčina ako treba! Živila Makarska!
Piše Marino Srzić