Od prošlog đira kolumne autor je još pod dojmom dviju smrti ljudi koji su mu značili. Barbe mu Josipa i Zlatana-gotovo pa drugog oca. Partenca ovih dvaju Srzića učinila ga je dišperanim za sve, pa i za isporuku friškog Kamarina na adresu portala. Uz to ga je i angažman držanja posmrtnih slova iscrpio do fundamenta. Ipak, Kamarin ima ambiciju ‘živit vječno’, naravno ne kao Hajduk, ali barem dok čitatelji u arlekinadama Vinkine kumpanije prepoznaju sebe. Stoga nije bilo drugoga nego prionuti za tipkovnicu. Ostalo je samo pitanje kako će kumpanija reagirati ako se barem pinku ne ufikaju i u ovaj, drugačiji Kamarin. Ruku na srce, pokazali su se jucki i puni rišpeta.
-Alo Mali!, neuobičajeno tiho se javila Vinka. -Vi ste? -Da ko je nego ja! Slušaj vako! Znamo da ti je pun kufer svega. Tute se svašta izdogađalo sa Paškon i novon mu zakonitom ženon Mandinom, ali nije red sad odotome pisat. Nego lipo dođi do mene! Svi smo tute. Iman indeju kako ćemo rišit posal!
Mali je bezvoljno krenuo u štab doznati o kakvoj se ‘indeji’ radi. Svi su bili na broju.
-A šta ćeš? I mi ćemo jedanput put kanpa na vičnu partencu!, kazala je Vinka neupitnu istinu. -Hebi ga! Danas jesi sutra nisi!, nadopunio je Paško. -Finke dura, non paura, komentirala je Mere. -Pokoj im vičnji, sklopila je ruke Anka, pa otrčala do svog stana i u čas se vratila s punom gvantijerom bobića. -Di sad bobići? Nisu ni Svisveti ni Mrtvi dan!, začudio se autor. -Pusti ti kraju. Ovo u čast njih. Je li se bobići zovu favi di morte? Jesu! Jesu li oni bidni morti? Jesu! Bilo bi in drago. Apožito Zlatanu gulozanu. Bog mu da pokoja!, uzdahnula je tužno Anka.
-Kod nas se u Bosni samo kahva posluži kad se neko na ahiret preseli, primijetila je Mizera. -U Filipin iz veri rič diner za funeral! Spize narod veri puno jesti za ded men!, nadožuntao je Rodrigo. -Tu se oće puno šoldi iskesat pa familju ubaciš u dug!, očekivano je reagirala šparenjoža Marta.
-Dosta pridika!, prekinula ih je šefica -Priđimo na stvar! Ima jedna štorijica u oni tvoj libar Kavalaric di puno lipo pišeš o situvacijama oko sprovoda i pokojnih! -Fala van! Pa šta s tim? -Ti ćeš to nama lipo pročitat, pa ćemo tako educirat pokojnike! -Kako ćete educirat pokojnike kad su pokojni? -Prisitit ih se borati! Tako se reče učeno! Nisan ja čobanica da ništa ne znan! -Aha! Evocirat uspomenu!
-E to!, žvelto je podigla ‘prisvitlu’ iz fotelje i iz regala između kompleta Andrića, kupljenog davno preko sindikata, izvadila autorovo izdanje, pohabano i maćano. Derutno stanje libra Mali je shvatio kao kompliment. Znači da se knjiga duperavala! Pljucnula je na kažiprst, prolistala, te našavši šta je tražila naredila -Evo čitaj! A vi da niste ništa komentarisali nego slušajte!, zaprijetila je sudionicima ‘čitalačkog kluba’. Nije bilo druge nego krenuti.
-Evo, ova se priča zove ‘O smrti’ -Ko je umra?, naglo se probudila iz dubokog pižoleta novopečena Paškina supružnica rebambituš-Mandina. -Je li drug Tito umra?, na rubu plača je zajaukala. -Nije!, smirila je Vinka -Eno ga taman s Jovankom sidi u Maloga mornara na marendinu! -Je li tripice jidu? -Nisu nego dropčić! -Bravo! Zna maršal šta vridi!, zadovoljno je promrmljala Mandina i opet zakunjala. -Ajde počni tu štoriju o mrtvima. Bog im da pokoja!, javila se Anka -A da prije izmolimo krunicu za duše iz purgatorija? -Čitaj Mali!, dreknula je šefica. -Evo odma!
‘O SMRTI’
‘Čineći vižite po Kalalargi smrt se vukla sporo. Strugala je štufano po nepopločenom putu, baš poput starih žena s olinjalim šjolama na postolama i zastajkivala od portuna do portuna hvatajući dah. I kada bi nas tako lijeno posjetila, nismo bili previše iznenađeni, znajući kako dolazi po onoga tko ju već dugo čeka, umoran od godina ležanja na starom štramcu negdje u Bazani ili mračnoj sobi svoga doma…’
Anka nije mogla izdurat da ne prokomentira -Tako je i bidna Tereža skončala u Bazani dok još nije bila vako rimodernana ko danas, nego deboto ko na slamici u štalici. Ostavila je sve čeri, a ona je sprdila u Bazanu, otirala je suze Anka. -Kuco! Bez komentarisanja! Mali čitaj naprid!, fermala je šefica.
‘No smrt je znala ponekad protrčati kalom brzo i bijesno, kao da se s nekim igra na vatalo, pa bi sa strahom očekivali na koja će vrata zakucati. Kada bi odnijela nekoga kome vrijeme još nije došlo cijela bi ulica bila sjedinjena u iskrenoj zajedničkoj boli. O tragičnim smrtima mladih imao sam se priliku načuti sjedeći uz starije. Priča o tragičnom odlasku djevojke pokopane u grob sa živom mladom bijelom golubicom zauvijek je ostavila zvuk lepeta zarobljene ptice u nekom mom unutrašnjem uhu.
Krivac za moje noćne dječje košmare bila je jedna od takvih tužnh priča. Pravi vlasnik zgrade u kojoj sam se rodio, jedan od najbogatijih ljudi u gradu između dvaju ratova, nesretno je izgubio malog sina dok je još bio beba. Cijela se drama odvijala u sobi iznad one u kojoj sam godinama kasnije spavao. Kako bi smirila plač uplakanog djeteta, sluškinja mu je u usta stavila krpicu sa zamotanim šećerom i nesretni se dječačić ugušio, a meni se u neprospavanim noćima činilo kako čujem njegov tužni plač koji zaziva upomoć…’
-Bidno dite i bidna sluškinja. Posli se udala za jednoga po prokuri u Ameriku priko pisama i nije se više vratila, sjetila se Mere. -Ajde dalje!
‘Groblja se nisam bojao. Dapače, upijao sam prva naučena slova sa spomenika i sricao epitafe koje još danas pamtim. „Mila jedinice naša, nebo te primilo rad…“, piše još i danas na grobu kćeri barba Luiđa. Iz boli toga neutješnoga starog, a meni dragog čovjeka, koji nas je prvi pratio u školu zaustavljajući bagulinom automobile kako bismo nesmetano prošli, spoznao sam što je istinska tuga’
-To je od pokojnoga Kakariđija Zlatana pape! Tugova je cili život, kazao je Paško. -Aj naprid!
‘Kako god bilo, pravu potvrdu da nas je netko zauvijek napustio dobili bismo nakon vješanja crnih štratova i bandira po ponistrama, solarima i pergulima kale. Najduži takav štrat vidio sam, vjerovali ili ne, nakon Titove smrti, ovješen o prozore Svetog Marka…’
Na spomen maršala Mandina se naglo trgla iz sna- Jesu se vratili on i drugarica Jovanka iz Malog Mornara? Ponudite ih štogo slatka! -Oćemo, samo ti kunjaj!, primirila je brižna Anka. Autor je nastavio.
‘Netom bi ukućanin izdahnuo, obitelj bi počela sa složenim pripremama. U spavaćoj bi se sobi raškavidale kočete postelja, na sredini bi se postavila dva kavaleta ili kantunala prekrivena tkaninom, pa bi se na njih položila otvorena miza s pokojnikom. Za odijevanje mrtvog bile bi zadužene obično žene koje su to inače radile za malu naknadu ili hrabriji dio rodbine. Roba za posljednje putovanje bila je pomno spremana godinama. Starice su čak i obnavljale vremenom tu odjeću (od kombineta do gornje robe), da se ne bi izobala od gangrica, a za muškarce se vadio najbolji veštit iz armeruna…’
-Ja san odavno sebi spremila oni komplet boje trula višnja, pohvalila se Vinka. -Nije lipo taj kolur stavit na se za partencu. Ja san sebi spremila mezoluto veštu s bubi koletom, odvratila je Anka. -Mogu li ja čitat dalje? -Moreš!
‘U kući bi se ogledala zastrla veletama ili finijim šugamanima, upalili bi se lumini i ne bi se ništa kuhalo niti bi se vješala mokra roba na tiramole. Ljude bi ipak trebalo počastiti, pa bi se pripremale pjatance. Prateći jednom kumove na žalovanje, naišli smo u tinelu tri matrone, koje su nam usta punih pršuta, savjetovale- Ovi je pršut dobar, ali oni di je umra oni drugi na vrvu kale je puno boji, ajdete tamo! Bilo je to za jedne zime kad je gripa pokosila mnoge starce, pa je repertoar obilaska mrtvih bio znatno bogatiji nego inače….’
-Ja zna koje su to manjamuktašice! Samo ih neću imentovat da me ne bi rodbina tužila!, nije mogla izdurat Mere, a autor nastavio.
‘Ljudi bi se rodbini obično žalovali riječima -Blažen Bog da ga je diga!, ili -Eto cili je život grbačio, a sad mu triba samo metar za metar. Žalovatelji bi se katkada opustili i više od umjesnoga, pa bi šoto voće pala i pisma, a ako bi netko protestirao, odgovorilo bi mu se-Ajde bona, tako bi i on nama, bio je škercan čovik, ne bi zamirio! U noćima kad se mrtvog čuvalo da ne ostane sam, znale su se događati zanimljive situacije. Jedna je pospana stara pokojnikova rodica sasvim blaženo zahrkala legavši pored mrtvog rođaka tik do kapsela. Na prigovore -Kako si mogla?, smireno je odgovorila- Njemu ne smeta šta rčem! Sad mi dajte bićerin da dođem sebi!..’
-Kud će spavat kraj rahmetli rođaka, kukakvna joj nana! zblanila se Mizera.
‘Uz masu vijenaca, a u ono vrijeme su bili moderni plastični-trajni, pokojnik bi konačno bio sproveden i pokopan, uz odrišenje svećenika i zvuke tada neizostavne makarske Gradske glazbe. I konačno bi pokojnik bio oslobođen od uplitanja živih u njegov vječni mir. Na Mrtvi dan svi smo posjećivali groblje. Danima prije luštravani grobovi i sa sidolom mazana slova na spomeniku, kitili bi se cvijećem najčešće s vrlo cijenjenim krizantemama. Naravno da se komentiralo i da su se potajice bacale očade, tko je posjetio čiji grob. I tako bi prošao Dan mrtvih’ -Eto! Kraj!, odahnuo je Mali.
-Puno mi se svidilo, ali nikako ne vaja luštravat sidolom, jer se slova nagrizu i izblide, dala je kritički osvrt Anka. -Srce mi se od tuge stislo, pustila je suzu Mizera. -Ic veri bjutiful stori! Kod nas u Filpine isto veri tužno, bat mi imati bolja spiza za ded pipl nego vi! -Zato si i doša radit u Rvatsku, jer samo bančite i arčite!, prigovorila mu je Marta.
-Mali oćeš ti nama pisat govore za u kanap?, iznenada je upitala Vinka. -Ajme nemojte o tome. Dugo će te vi još odat po svitu! Nisu se dali nego počeli s uputama.
-Meni moraš spomenit da bi prije partila da se nisan bavila športon!, rekla je Mere. -Meni ćeš nabrojat sve zasluge za župu i neka umisto cvića daju obilatiju lemozinu!, istakla je Anka. -U moj govor poruči da mi je zadnja žeja da nove generacije kupe embalažu ako je intraju puten!, ostala je ustrajna životnoj misiji Marta. -Za mene reci da mi je ža šta nisan i više fureštica u životu prošeta po Svetom Petru, kazao je Paško gledajući deprimirano u supružnicu Mandinu kako hrče klapajući dentijerom. -Meni nikako spomenit godine!, naredila je Vinka. Sasvim razumljivo da znatno mlađi dio ekipe, Rodrigo i Mizera, nisu imali potrebe davati upute.
-Ajmo mi popit po bićerin za pokoj duši, nalila je Anka orahovice. -Bog im da pokoja!, kucnuli su se složno.
I tako smo zaokružili još jedan Kamarin. Drugačiji, posvećen onima koji su otišli. Šteta što se portal još nije tako tehnološki usavršio da bi ga mogli čitati i oni na Onom svitu. Autor je siguran da bi im bilo drago!
Piše Marino Srzić/ foto: privatni album