Mobitel je zazvonio. Na zaslonu se pojavio logotip Torcide. Nije bilo upitno tko je s druge strane veze. -Tute Mere ne mere se više vako! Već je šest uri! Šta’š više spavat! -Ne spavam više!, odgovorio je autor iz postelje, utopljen pod inbotiljom. -Šta ću ti ja! Rano je, ali san te morala zvat. Ne znaš ti šta se s nami događa!, -Šta se desilo? -Nema šta nije! -Ostaviše Anku i Vinku njiovi. Ja sama ko suva grana. Marta bez roda i poroda, jedva lize. Paško još mrvu pa je za u kanap, glas joj je počeo drhtati.
-Smirite se! Polako! -Ne mere se više polako! Triba se odma bacit u akciju! Odma na mah!, razderala se prešavši iz apatije u euforiju -Mali mi moramo šta prije organizovat domaćinsku infuziju! -Kome triba dat doma infuziju, kome je pozlilo?, zabrinuo se Mali. -Pozlilo je svima! -Jeste zvali hitnu? -Ma ne onu infuziju šta ti je dođu badnit s Kitne pomoći kad zadebulaš! -Nego koju? -Mi se oćemo stavit zajedno u infuzivno domaćinstvo! Da smo svi skupa! Ajmo na kavu pa ću ti objasnit! -Ne rade još kavane, rano je! Moram se obuć i sredit! Pokušaj odgode rane kave je propao. -Šta ćeš se sređivat. Ko da iđeš u kurbe! Radi ona butiga di se prodaje tužna kava. Tugo se zove! Ajde! Čekan te isprid kuće.
Odijevajući se autor je polako dešifrirao što mu je to sve Mere priopćila. Dakle ‘domaćinska infuzija’ je po svemu sudeći bilo inkluzivno domaćinstvo za stare i onemoćale, a ‘tužna kava šta se zove Tugo’ bilo bi prilagođeno ime za To Go kavu.
Mere je čekala ispred kuće. Uhvatila se za ogradu radeći vježbe istezanja. -Spor si! Nisan imala pacijence čekat, pa san prošetala da razradim gnjate, objasnila je – Nabreknu mi noge ko dizano tisto ako sidin više od ure! Autoru su nabrekli živci od tramaka ranom zorom, no valjalo je činit kuco da Kamarin ne ostane bez štorije.
Počela je s referatom na zidiću pred butigom, s ‘tužnom kavom šta se zove Tugo’ u rukama. Kava je bila otužna kao i Merin izvještaj.
-Sve je otišlo u prdec. Ankini i Vinkini se odlučili s dicon u insotranstvo. Unučad im je dobila sitipendije, jer da su nadareni. A ćaće im i matere našli posal šta se može od kuće radit. Reci ti meni ko to od kuće može radit! Mogu jedino kurbe u javnoj kući! -I šta sad? -Sad kuku- lele Vinki i Anki. Ko će in dat ruke ako zalegnu! A u starački dom neće!
Mere je nastavila s nizom tegoba. -Marta je sve slabija. Od škrtosti jide samo ako intra u koga oko ručka. Nikidan nije marendala, a išla šćapon zavatit saket sa plastičnin bocama šta je bura bacila u jednu rupu-kunetu. Od slabosti joj se zamantalo, pa se strombujala svr svih boca u rupu. -Jadna! -Đavla je jadna! Ingorda na ambalažu!
-A šta je s Paškom? -Dobro nije glavu izgubio ovih dana pod rivom. -Šta je bilo? -Ne pitaj! Jedna Bašćanka išla kupit na koči ribu i kako joj je ribar nezgodno doda, najveći mol upa u more. Paško lega po tlevu da bi dosega mola lumbrelon. Sinje more mola već progucalo, a dobro nije i njega jer je opijezdio šoto. Da ga Promanjanin s koče nije uvatio već bi ga izli cipli iz porta!
-Cila kumpanija postala žrtvom padova osim vas! -I mene skoro nije pad upokojio! Popela se dignit koltrine za oprat. Izmakla se katriga. Srićon san se uvatila za bonograciju i ostala visit. Učinila san jednu tombulu unatrag i završila dva metra natrag na kauč! -Dobro ste prošli! -Znan ja kako mi je! Nu vidi modrica! Digla se i počela kalavat gaće da prezentira povrede. Srećom nije obznanila pozadinu, jer je prekinuo uzvik. -Mereee, Malii, pomagajte!
Očajnički poziv uputila je Vinka. Približavala se jedva vukući Anku. Sa njenim nogama nešto nije bilo u redu. Koracala je ko gejša i nabadala poput cirkusanta na štulama.
-Šta joj je sad? Biće opet pa cukar! Iđen po paštu da dođe sebi!, aktivirala se Mere. -Ne triba njoj uvalit paštu u pešnje, nego pripaštat plesku priko ćunke!, bijesno je odvratila Vinka -Planika, da joj planika njezina!, povukla ju je u bijesu za opuzlu frizuru. -Kakva planika? Anka je objasnila grcajući u suzama. -Stalno odan u patikama ko da iđen na sat fiskulture. Sve zbog nesritnih kala na nogama i zdešvanih stopala. Išla san jutros obuć salonke šta san ih kupila u Planike kad mi je sin ima maturu, pokazala je na cipele s opasno visokim petama. -Tila san bit mrvu elegantnija, a ne da parin manuval na gradilištu! Uspila san ih navuć, ali čim san izašla s Vinkon u spizu, ko da san morše stavila na noge! -Vučen je od kuće. Da nam jedna cura nije dala ruke već bi je portaninom transportisali na Firule, ljutila se Vinka.
-Šta nisi skinila postole?, upitala je Mere. -Nek’ ti reče bleka!, i dalje je bila bijesna Vinka. -Jer iman rupu na livu naljlonku-grilonku šta mi je kal probio! Svit bi mi reka da san plisa neuredna, topila je ranjenica faculetić suzama. -Boje da si neuredna nego da si uredno slomila kuk, špotala je šefica -Ajde sidni tute kraj Maloga da opet ne opijezdiš po tlevu.
Ekipa na zidiću se kompletirala. Mali je skoknuo po ‘tužnu kavu’. Vinka je srknula i s prezirom ispljunula. -Ovo je šporka voda, a ne kava! -Iđen od doma donit Anki cavate da može odat, pa ćemo u mene da van ja skuvan pravu kavu!, bila je praktična Mere.
Čekajući cavate prolaznici su pozdravljali društvo sa zidića. -Skupili ste se! Neću pitat šta je bilo! Pročitat ću u Kamarinu!, pozdravila je gospođa Nada, vjerna čitateljica. -Ja van mogu dat avtogram ako oćete, ponudila se Vinka kojoj slava tuče u glavu otkako je stekla popularnost zahvaljujući kolumni. Izvadila je iz borše kuvertu nekog računa, potpisala i uz smiješak dive pružila ‘avtogram’ obožavateljici.
Kumpanija se konačno domogla Merine kužine. -Ovo je prava kava!, pohvalila je Vinka srčući. -Aj zovi Pašku i Martu da dođu i neka usput donesu štogo za prigrist.
Paško je bio nazvan usred dubokog sna. Zamantano se javio -A di ste vi? Jeste u portu? Kad ste akoštali? -Paško rastrizni se! Ne navigaješ ima pedeset godina! Dođi do mene! -Aha, zbunjeno je nastavio. -Je li stiga i brod Galeb s maršalom? Oću obuć svečanu monturu? -Nemoj! Mogla bi na te oko bacit dugarica Jovanka pa će te maršal otpravit na Goli otok, zacerila se Mere. -Aj ti Mere u onu stvar! Sanja da san dobio čin admirala! Evo me odma!, prešao je iz sna na javu.
Javila se i Marta -Taman san pridala boce na otkup! Donit ću štogo za marendat. Iman nešto špecijalno za prste polizat! -Ajde da dočekamo da i ona časti, komentirala je Vinka.
Mere je pripremila Anki kupku za ranjene noge. -Potočaj ih odma! Stavila san ti u vodu šode bikarbone, kvasine, uja od gospine trave i murtele. To će ti rekuperat rane od Planike. -Fali još samo da si joj ubacila ugora i dvi batofine. Bio bi to lipi brujet!, nije mogla izdržat, a da ne nadožunta Vinka. -Onda bi tribalo i pure ako je za brujet, glupo je rekla Anka, brčkajući nogama po kajinu.
Ostatak društva se brzo prezentao. Paško malo zanoseći na livu stranu radi nezgode na koči, a Marta na desnu bandu zahvaljujući povredi pri skupljanju reciklažnog otpada.
-Evo česnica!, odvezala je čvor s kanavace ispod koje se ukazala pogača, tradicionalna delicija pravoslavnog Božića. -Pa otkad je to? Davno je proša njiov Božić!, začudila se Anka. -To mi je napravila gospođa Mica. Zvala me za njiov Božić, ali nisam prispila otić. Uvik san tila probat tu pogaču, pa mi je učinila jučer. Evo još je nenačeta!
-Ajmo prije nego šta se mašimo, Malome izložit plan da nas svituje šta nam je činit!, kazala je Vinka i počela -Mere ti je rekla kako smo sve nemoćniji. Moji i Ankini iđu ča u svit, Mere, Marta i Paško nemaju nikoga. U Bazanu nećemo! Gledali smo na televiziju kako se stari svit udružuje, kupe kuću i plaćaju ko će ih ašestit. To se zove ekskurzijsko domaćinstvo. -Nije nego infuzijsko!, ispravila je Mere. Vinka je nastavila s planom. -Ja i Anka ne bi tili prodat stanove da naši ostanu bez ičega. Nisu kako triba, ali naši su. -Ja mislin ostavit stan rodicinoj maloj. Muči se bidna, ima šest dice, rekla je Mere. -A ja bi svoj zapisa na jednu u Češkoj šta se zove Petra ko moja mater Petronila. Neću govorit šta mi je ona, ali mi je njena mater u lito 1978. bila puno draga! -A ja neman svoj stan, jer živin u gradskom, javila se Marta -Onda kako mislite kupit nekretninu u koju ćete svi stat? -Svi osim Marte imamo zemje za prodat šta je u građevnoj zoni, ali valja još malo pričekat papire. Našli smo kuću taman po miri. Prizemlje, okolo đardin, lipo i komodno. Čovik traži kaparu, nije velika, ali se triba iskesat. -Kako ćete riješit problem? -Riješit će ga Marta! -Kako kad nema čime? -Ima sa Napoleonon! -Šta?!
Marta je objasnila. -Barba kanonik ostavio je materi mojoj jedan zlatnik. Malo piza, a i grdan je za vidit. Napoleon na njemu ima krivi nos ko u naše pokojne tete Antice. Onda je novčić vidio jedan profesor iz Ljubljane na litovanju i reka da oti Napoleon puno vridi, jer je kovan na krivu stranu sa greškon, a to se vrlo cini.
-Eto, nije baš za kupit kuću, ali je za platit kaparu dok nam se zemje ne riješe, zaključila je Vinka. -To vam je pametno!, potvrdio je autor.
Onda se krenulo na česnicu. Svi su je s guštom popapali i pohvalili. -Lipa je, ali jedva gucan. Sve od onih nesritnih postola!, požalila se Anka.
-Aj sad kad smo blagovali, pokaži Malome Napoleona. -Evo ga!, izvadila je iz borše baršunastu kutijicu. Ukazao se medaljon s natpisom ‘Zlatna godišnjica Kraša’. -Šta je ovo? -Ajme donila san krivu škatulicu. U drugu je Napoleon. Ovo san dobila uz Kraševu čokoladu kad in je bila godišnjica, objasnila je, a onda naglo probljedjela. -Jel ti slabo?, zabrinuo se Paško. -Česnica!, promucala je. -Šta česnica? -Dala sam gospođi Mici krivu kutiju za stavit u česnicu. To je običaj za njiov Božić.
Anka je počela štucati. -Je li ti ono nisi mogla gucat dok si jila?, sjetila se Vinka. -Je!, potvrdila je Anka. -Progucala si Napoleona!, zaključila je šefica poput inspektora Poirota.
Nastavak ide ovako… Vinka je doma nalila jadnu Anku litrama čaja za čišćenje. Obložila najlonom unutrašnjost WC-školjke i posjela susjedu na prijestolje. Cijelu noć autor nije imao mira od poruka na mobitelu: ‘Nateže se ali ništa!’, ‘Zaspala je na kondotu, budin je’, ‘Dala sam joj dozu medicinskog ugjena’…
Zorom je zazvonio telefon. -Izbacila ga je iz sebe! Jadan Napoleon da zna ko ga je posra!, cenila se Vinka od smijeha. -I znaš šta mali! -Šta? -Ipak nećemo još uzimat kuću. Dok dur-dur! Kogo će se nać da nam da čašu vode! Nego ćemo prodat Napoleona i učinit jedan luksusni izlet prije nego šta partimo u kanap. Oćeš s nama? -Partit u kanap neću, ali partit na izlet oću!, kazao je Mali, te zamantan od ‘infuzijskih domačnstava’, česnica i Napoleona krivoga nosa, završio još jedan đir Kamarina.
Piše Marino Srzić, foto: privatni album
