Šjoru Vinku, sve aktivniju suradnicu portala Makarska danas, redar Kamarina ovog je puta zatekao sasvim uravnoteženu i začuđujuće staloženu. Nije kao obično bila nervožasta i usfulminana. Dapače! Sjedila je zavaljena na štekatu jednog domaćeg kafića i čekala narudžbu. -Mali! Aj na kavu!, javila se srčano i zapovjednički. Nije bilo šanse odbiti je.
Domalo je konobar došao sa šalicom zapremine omanje tečice iz koje se pušila bijela kava. -Evo je li ova dobra? Veće nemamo! Ovo je neka reklamna, inače u njoj ne služimo! -To je prava! Šta će mi male čikare!, bila je zadovoljna litražom vjerojatno najveće šalice iz inventara makarskih kafića.
Onda je izvadila iz borše bijeli tavajolić, razastrla ga i prezentirala sadržaj. -Ovo ja baškotam staroga kruva za udrobit u mliko. Ništa se ne baca!, poučno je kazala i krenula drobiti kruh u vrući napitak. -Mogla sam i doma vako marendat, ali neću! Neka vide da i Vinka zna šta je kavana! Ne dan kurbama gušta! Sad kad me vide krepat će od đelozije!
Tko bi mogao biti ljubomoran na Vinkin razbubmbani kruh u ekstremnoj čikari nije bilo jasno. Ura za điravanje po rivi bila je prerana, a Vinku je poznavao sve manji broj ljudi.
-Kako ste?, postavio je uobičajeno pitanje sugovornik. -Nikad boje! Sidin ovde i falin Boga da ove godine ne prolazin nakvi križni put kakvi san lani prošla!, uzdahnula je grabeći raskvasali kruh iz bijele kave s užitkom ga mumajući.
O muci njenog prošlogodišnjeg predbožićnog ‘križnog puta’ autor redaka nije znao ništa, no kamarinski mu je instinkt govorio da bi se tu mogao kriti dobar materijal za novi đir kolumne. -A šta je to lani bilo u ovo vrime? – Muka sinko! Muka gorka i to baš prid Božić! Ajde sve ću ti ispripovidit, ali prvo naruči štogo na moj račun! Nije imala živaca čekati da se sugovornik odluči šta bi popio, pa je konobaru povikala. -Jednu travaricu za maloga! -Ali ja bi makjato, di ću zoron rakiju? Pokušaj nije uspio. -Rakija! Kad ja častin, onda rakija! Bubnula je rukom po stolu. Konobar je slegnuo ramenima i travarica je bila za tren poslužena. Srčući žesticu, redar Kamarina pozorno je počeo slušati Vinkinu štoriju iz lanjskog adventa.
-Sve ću ti špjegat iz početka i slikovito, najavila je i krenula -Ja ti iman u Ameriku tri nećakinje. To su ćeri od sestre mi Danice, šta se na neviđeno udala za jednog našeg čovika u svitu. Tako ti se prije činilo. Otišlo bi se u Libe zvane Uvoz-Izvoz. Tako su je zvali jer je puste naše cure izvezla u svit. Libe bi in pokazala jedan albun di su bili litreti od naših judi šta traže cure s rodne grude za udaju. Sestra mi je izabrala jednoga čovika iz Brikve. Svidio joj se na sliku, jer je ima ko pravo muško veliki nos, a ona je takve volila. Vinčala se odma za njega po prokuri. Tako ti se prije zvalo vinčanje di je mladoženja bio zastupan po nekome svidoku.
– Kad je došla u Šikago vidila je da nema veliki nos, nego da je samo tako ispalo na litretu. Nije ima velik nos, ali mu nešto drugo nije manjkalo, jer joj je odma umisio jedno za drugon tri ćeri. Sestra ih je krstila po našin neudatin tetama. Najstarija je dobila ime po teti Zorici i zove se Davnovka, sridnja po teti Dragici i ime joj je Dijerka, a najmlađa po teti Biserki, Perlanka. Jesi zapametio?, naglo je upitala sugovornika koji je taman s engleskoga uspio prevesti neobična imena. Dakle Davnovka je nosila ime tete Zorice po doslovnom prijevodu Zora na engleskom -dawn, a isto je bila i s ostale dvije. Dijerka po Dragici -dear, a Perlanka po Biserki -pearl. .
Vinka je nakon kratke pauze u kojoj je dokrajčila i posljednje ostatke razbumbanog kruha iz divovske čikare, nastavila. -Te moje tri tete imale su vele zemje, a nisu ih imale kome ostavit nego meni, jer su bratu letali golubi po šufitu, zavrtjela je prstom put sljepoočnice, objašnjavajući tako bratovo duševno stanje -A sestra je bila u svitu. Zemje je bilo puno, ali je tribalo radit i to san sve ja sa svojin pokojnin održavala. Vele ti smo truda vidili!, isprsila se trudbenički ponosno.
-Sestra Danica je bila velika škrtičina i u pismu mi pisala:
‘Ne isplati se šavat u Ameriku uja od maslina pokojnih teta, pa mi pošalji šolde da ja ovde kupin od Grka i Talijana. Tako ću se sitit naše rodne grude koja mi puno fali. Suze brišući tvoja jubjena sestra’, tako mi je u pismo pisala. Moš’ mislit šta je suze brisala! Brisala je ona ćunku od rane američke pritile i masne, od amburgera i pečenih tuka, od kojih je natukla kvintal mesa na sebe i kap je ošinila. Bog joj da pokoja, obrisala je faculetićom izvađenim iz rukava upitne suze.
-Šta’š? Sestra je je sestra, pa taman bila čimavica ko moja Danica!, opravdala je trenutni emocionalni izljev, pa oštro nastavila. -Šest san miseci za njon duboku korotu nosila. Nosila bi i crni faculet, ali mi moji nisu dali. Onda kad je došlo pismo od javnog bilužnika najidila san se gore nego naš mali Plenković Raosov na Milanovića, digla crninu i obukla najšarovitiju veštu koju san u armerunu našla. -Zašto?, začudio se slušatelj. -Zato šta nije zemju ostavila meni, nego ćerama, a šta će njima u Šikago zemja podno Biokova?, razderala se.
-Perlanki i Dijerki svaka čast! One su se odma odrekle u moju korist. Ali Davnovka, jok! To ona šta je dobila ingleško ime po teti Zorici, zora joj crna svanila!, nastavila bi Vinka i sa žešćim kletvama da sa kampanela nije odrebatila ura, pa je zvono podsjetilo na silu Božju. Brzopotezno se prekrstila. -Neću klet! Ali reci ti meni da to nije nepravda velika, teti svojoj otimat didovinu koju san svojin žujima uzdržavala. -Nemojte se puno uzrujavat, tlak će vam krešit, pokušao je kalmat sugovornik. -Neće, na kraju ćeš vidit da je dobro prošlo, a sad moran malo ožešće pripovidat, da ti šta slikovitije dočaran situvaciju, stručno je opravdala povišeno nervno stanje. Nastavila je…
-Sve bi bilo dobro da Davnovka nije upala u jednu sektu kako san ja razumila. -Koju sektu?! -To ti se zove sekta genitalni komadi!, zaorjala je na sav glas da je već nešto okupljenog svijeta sa zanimanjem načulilo uši na ime sekte koje je obećavalo.
Redar Kamarina se zagrcnuo još nepopijenom travaricom, upregnuo sve možđane vijuge da shvati o kakvoj je sekti riječ. -To su ti oni šta in vrag ne da mira i nemaju kuće ni kućišta, nego iđu po svitu i cili posal obavjaju priko lantop-konpjutora. Tako žive! Di in je glava, tu im je rana!, objasnila je zorno Vinka, te se konačno moglo shvatiti o čemu je riječ -Ma ne zove vam se to ‘genitalni komadi’, nego digitalni nomadi, to je sad trend u poslovnom svitu! Nije to sekta! -Nema govora!, nije se složila -Puno lipa moda, šta’š govorit. Plutaju sviton ko da ih vrag gonja, umisto da se lipo skuće ko sav pristojni svit!, iznijela je svoje mišljenje o ‘genitalnim komadima’.
-I šta je bilo sa Davnovkom? -Javila se lani u ovo vrime kako je u Italiju i da će doć učinit Božić s nama i vidit zemje koje je naslijedila od pokojnih teta. Otet će mi sve moje trude. Ja i moj pokojni smo i krčili i rizali i gnojili i zalivali i brali i na put iznosili pune maže. On se bidan jedanput tako strmopijezdio sa masline da je tri lebra slomio i gnjat istega i tri se miseca u Biokovku na terapije oporavja. I sad je ona mislila naše trude zauzet i pocesat!, iskaljivala je bijes na nećakinji Davnovki.
-I kako ste situaciju riješili? -Evo vako, započela je s rekonstrukcijom prošlogodišnjih zbivanja. -Nevista mi je žestoke naravi, ali je pametna, šta je je!, priznala je intelektualnu kvalitetu sinove supruge. -Rekla mi je -Majko mi ćemo primit Davnovku najboje šta možemo. Ja ću proučit sve ricete od spize koje Amerikanci labaju za Božić, sigurno će joj bit drago. Nakitit ćemo sve onin njihovin dekoracijama, imelama, božićnin vijencima i zvoncima da se osića ko da je doma u Šikago. Umilit ćemo joj se, zamantat je nekako i činit da nam potpiše da se odriče u našu korist da nam ne raskuči stanje. Eto tako ti je smislila moja pametna nevista. Pametnija mi je od sina!, blago je majčinski zaključila.
-I kako ste se spremali za primit Davnovku? -Ne pitaj! Teške muke!, ispustila je mučenički uzdah. -Cilu smo kuću iluminali izvanka. Pusti ferali po ponistrama. Da je kogo od ozbiljnijeg svita proša, mislio bi da je u nas kažin, a ne poštena kršćanska kuća. Onda smo se morali i kostimisat. Sin u Šanta Klož, to oće reć Dida Mraz ili kako su ga kasnije u novu Rvatsku prikrstili u Dida Božićnjak. Ja ti to ništa ne priznajen! Za mene je samo Mali Isus ili kako je moja rodica Vukosava šta joj je otac bio žandar iz Srbije, govorila -Božić Bata, kuca na vaša vrata! Njoj Božić Bata, a nama na vrata nesritnica Davnovka!, opet se zapeškerila Vinka.
-Meni su namirili da buden neki Grinčo. Nisam nikad do tad čula za njega, ali mi je unuka objasnila -Baba to ti je jedan lik šta se zove Grinch i krade poklone za Božić. Cili je nagrišpan, pa ćeš se ti najlakše namaškarat u njega! Mislin se ja, maškarat ću se i u Lucifera, samo da mi zemju ne otme!
-A kako ste sa spizom? -To ću ti sve natanane ispričat drugi put da imaš šta napisat ovima šta te čitaju na kompjutor!, najavila je nastavak.-Šta se tiče spize samo ću ti pokazat ovo!, prevukla je preko debele nadlaktice rukave od kaputa, đempera, donje majice i ostalih slojeva. Prikazao se ružan duboki ožiljak. -Šta vam je to? -Zorka!, spremno je rekla. -Koja Zorka, začudio se sugovornik. -Zorka ti je bila pokojna tuka. Imetnovali smo je po Zorici-Davnovki, objasnila je -Naručila sam od jedne iz Trilja najboju tuku da je smaknemo i spremimo Amerikanici za Božić.
Šopala san je pola puron, pola oravima da bude šta kripnija i masnija, pa me ugrizla tako da san morala primit antistetanos!
Bilo je jasno da se radi o anti-tetanusu da rana ne bi otišla na zlo. -Ali kako je sve onda dobro lani završilo kad ste prošli takve muke?, pokušao je doznati konačni ishod redar Kamarina. -E o amerikanskoj spizi i kako smo je zahebali ću ti sve reć na drugoj kavi! Ti ćeš opet rakiju, a ja kavu!, zaključila je Vinka.
U strahu da se ne navikne na jutarnje rakijice i očekivanju ishoda slučaja Davnovk-Zorice do sljedećeg nastavka. U pomalo neprikladnom izričaju za duh adventa, pozdravlja vas redar Kamarina! Uostalom, dok je šala i Bogu je draga!
Piše Marino Srzić/ foto: privatni album
