-U mene je više betežnih nego na Firule, a ti ni pisma ni razglednice! Po tebi bi mogli krepat! Srami se!, našpotala je Vinka autora u mikrofon mobitela. -Baš sam vas se tio javit kako ste.. -Moš’mislit!, nije pristala na pomirljiviji ton. -Pa šta vam je? -Dođi pa’š vidit, slijedila je uobičajena parola. -I su sebon ponesi lapatop! Vezu je naprasito prekinula.
Po uputama šefice i s ‘lapatopom’ u ruksaku, pisac redaka se prizentao u Vinkinom tinelu i intrao na stanje dostojno sanatorija. Raspoređena po kauču i foteljama, cjelokupna kumpanija je uzdisala ispuštajući bolne jauke. -Je li korona? Ne bi se tio zarazit!, zakoračio je oprezno unatrag posjetitelj. -Nije korona nego pantaganke!, objasnila je Anka. -A parile su friške ko domaće! Ja mislin da smo ih mašur jutros izili!, nadopunio je Paško.
Autoru je pri spominjanju ‘pantaganki’, odurnih glodavaca, došlo zlo. -Pa nisu valjda pantagane marendali!, promislio je izbezumljeno. Enigmu je razriješila Marta. -Nije ‘pantaganke’, nego lignje patagonke! Sada je bilo lakše odslušati nastavak.
-To si nas ti zahebala!, napala je Mere Martu, usput glasno podrigujući. -Rekla si nan da ćeš donit friških liganja s peškafonda, šta su drito iz mora išle u led, a kupila si na akciji pantaganke i prodala nan muda pod bubrige. -A natukli smo se ko svrsebiti. Ne bi nako da smo postili u pustinji ko sveti Antun Opat!, prekrstila se Anka.
-Baš su bile ko cukar! Meni ništa nisu naškodile!, pokušala se opravdati Marta. Onda joj je u donjem tratu zaorjalo tako bučno da se moglo čuti na kalu. Simultano je opalila hitac dostojan marende težaka. Tinelom se proširio ‘ala Patagonija’ vonj. -Ja bi morala na kondot!, panično je konstatirala. -Nećeš! Samo priko mene mrtve. Kad si nam podvalila pantaganke, čini u mudante!
Martin se kolur u ćunki promijenio iz rumenog u pepeljasto sivi, no od straha se nije makla. Što joj se događalo u mudantama, za pretpostaviti je. -Neka te, neka!, naslađivao se zlobno Paško.
Autoru je postajalo sve neugodnije u ‘pantaganskoj’ atmosferi. -Ajde proć će vam! Nego zašto ste mi rekli da donesem laptop?
-Radi njih!, pokazala je Vinka prema regalu. Tamo su stajale dvije uokvirene fotografije. Pred slikama je titrao lumin. Iz jednog kvadra je buljio oštri pogled suhe starice. Iz drugog pretile žene čije je podvojak ispod brade dosezao donji dio okvira. -Ko su one? -Moje tete Mile i File! -Ne znam ko su one bile? -Ne znaš, a pisa si o njima davno u svoju lubriku u novine! Platila san in mise. Umrle su iste godine. Ali kako ću na misu ako mi počnu orjat pantaganke u štumku! Zato ćemo im sad učinit jedan in mremoriam ovde u mene u tinelu. Ti traži na lapatop šta si pisa o njima, a mi ćemo te slušat! Eto! Je li sad razumiš?
Kako autoru posmrtni govori, pro memorije i slično nisu stran sadržaj, odmah je razumio. Našao je u arhivi na ‘lapatopu’ tekst o Mili i Fili, te taman krenuo čitati, kad ga je Vinka fermala. -Čekaj! Izašla je iz tinela i brzo se vratila u crnom kostimiću sa šal-kragnom. -Ovo san mislila obuć na misu, pa da iskoristin! Red je!, objasnila je čin poštovanja prema tetama.
Čitanje prigodnog teksta moglo je krenuti…
MILE I FILE
„Oduvijek se kod nas šporkarijama i radnjama ‘šoto banka’ pridonosilo debljini takujina i muzla korist na najmaštovitije načine. Jednako je i danas. O tome sve znamo. Stoga nam se nije baviti novovjekim nelegalnim igrama. Lukava mešetarenja iz prošlosti imaju jednaku kvalitetu, ali su takvi negdašnji operacjuni imali više šuga. Jedino je nezgodno ako iz štorija prepoznamo nekog pretka. Obiteljska sjećanja rezervirana su isključivo za plemenite predaje i herojstva…“
-Ja se svojih teta ne stidim!, upala je Vinka. Čitanje se nastavilo…
„Šporke se radnje nisu mogle odrađivati solo. Nije valjalo ni uključivati više sudionika. Tada bi mogućnost greške bila veća, a dobit dijelila na peci-bokune. Idealan broj kompanjona za furbarije bio je dvoje. To bi se danas zvalo sinergijom struke i snalažljivosti u kriminalnim radnjama. Uspješni su trgovci imali čitavu strategiju za brzo punjenje kase. Uključivalo je to mrežu jataka i velik broj sudionika za prodaju robe šoto-banka.
Lanac se protezao duboko u zaleđe, gdje je neki Ikan od Imotskog marno skrbio nad poljem duhana, pa sušene listove rezao za konačni proizvod. Potom bi kakav financ iz Šumadije sa službom u Makarskoj preporučio kolegama na terenu da okrenu glavu kad izvjesna Ive prođe pored žandarske sačekuše. Slijedeća je karika bila Mande kojoj prolaz pored straže sa saketićima duhana pod traversom nije predstavljao problem, jer se sa stražarima znala prigodno nagoditi. Tako je koristeći osobne resurse ispod kotule pridonosila rastu budžeta. Još je samo nedostajao kurir u gradu, koji je dopremao robu i krug prodaje na crno bio bi uspješno zatvoren. Jedan od takvih marifetluka razotkriven je zahvaljujući parlatanju lajave Ruže, koja je svugdje njuškala svojim orlovskim nosom…“
-Ota Ruže je bila moja baba!, istakla je ponosno Marta. -Štringa ko i ti!, šocala joj je Anka, pa na Vinkin mig umukla. Kumpanija je sa zanimanjem nastavila slušati tekst.
„Ruže je po pijaci probukala –Eno je bidna Aneta pala u duboki afan, ne znaju šta je, santa i bunca cilu noć. Sumnja se u teški infet!- kričala je na vas itac. Nesretnica je zaista pala u nenadanu komu. Što je bilo, otkrilo se tek nakon dumanja liječnika. Švercerica Aneta se sjetila naizgled domišljatog načina krijumčarenja. Na golo je tijelo obmotala listove u količini dovoljnoj da se dimom otruje pola sreza, ali se otrovala sama. Duhanski su otrovi podušeni odjećom prodrli u sve pore obilatog sala što je skoro stajalo glave. Kad je sve dobro prošlo stekla je nadimak Aneta Tabakovica. Pridivka se nije stidjela. Dapače, bio joj je učinkovita reklama u poslovanju. Poput hodajuće trafike konačno je nagrabusila u policijskoj akciji udarcem kundaka po glavi. Odonda više nije bila svoja. Sjedeći u pranćioku iza kuće, sveudilj je ponavljala –Ajmo duvana lipoga, žut ko cekin! Dat će Aneta cinije! Na kraju je i zauvijek otišla na duhanska rajska polja, propagirajući nikotinski asortiman.“
Prigodni tekst prekinut je novom opaskom. -A ne bi ti prizna da ti je to bila najstarija sestra!, priprijetila je prstom Mere Paški. -Pa šta! Ona je švercala od potribe, a ne iz športa ko ovi danas!, odvratio je Paško. -Mali nastavi!, naredila je Vinka. Nastavljeno je…
„Suradnja struke i koristoljublja, najefikasnije je klapala, u vrijeme djelovanja File i Mile. Ove su dvije mudrike šporke pratike zapaprile život mnogima.“
-Dobro su i činile!, lupnula je energično nogom o pod Vinka.
„Manipulatorica File, oboružana pravnim znanjem, trebala je pouzdanog suradnika na terenu, a za to nije bilo bolje od sestre joj Mile. Dežurna pri porodima i umiranjima, Mile je slijedila Filine upute za himbene rabote. Milin urođeni afinitet pratio je svaki teži porod i otpisanog pacijenta. Rodilje su je blagoslivljale, a umirući ljubili ruke. Radila je ono što nitko nije htio. Prevrtala lazare po posteljama, klistirala, a u konačnici redila mrtve za kapsel. Kao što je File bila ‘advokat svr’ advokata’, tako je Mile bila ‘likar svr’ likara’, a obje bez diplome.
File je prepoznala prostor za mutno djelovanje, a Mile plan odmah prihvatila. –Vako setro Mile, počela je izlagati File strategiju –Ti ašestiš staroga Momu. On je učinio stastamenat na onu rodicu šta je u Trstu, a nije ga se nikad denjala doć pogledat. Mali šta ga obilazi, od fabricijera sin, mu je isto u rodu. Tribaš ga privoltat da napiše na njega, pa će nas kad Mome parti i nagradit. Na me će intavulat maslinadu podno Makra, a na tebe konobu u Lupeškoj kali. Mile je produmala i brzo reagirala –Bravo! Sitila sam se kako ćemo!“
-Eto kako su bile škrbne tvoje tete, da nisu bile tako umitne, ne bi ti danas imala uja s maslina podno Makra, niti lokal za afitat!, primijetila je Anka -Aj, mali čitaj daje! Na ti zeru oravače da ti rekupera gelo. ‘Mali’ je salio duplu dozu ojačeg alkoholnog pripravka i nastavio…
„Stari Mome je bolovao od bolećica izazvanih pretilošću. Zato mu je doktor prepisao strogu dijetu ‘akva kura’. Na kruhu i vodi, razvicijanog štumka, sanjao je snove gulozana: pečene tuke, latežine s gradela, no prije svega njoke! Veliku terinu punu njoka u šugu, koja se nanovo puni čim se isprazni. –Šjor Mome, upitala ga je Mile za jedne ovisničke njokada krize –Šta bi dali za terinu njoka posutin tučepskin sirom? –Šta bi da, promumljao je slineći bonkulović –Da bi svoj grb, svoje stanje, sve!
–A bili pripravili stastamenat na malog od fabricijera, a brisali onu gudu iz Trsta, mahala mu je pred nosom terinom. Nije se dugo ominja –Rodica je rodica, ali su njoke, njoke. Daj vamo! –Prvo potpisat!, uvjetovala je, pa pozvala iz portuna Filu, s već spremljenim obrascem, svjedocima i timbrom. Bila je to Momi zadnja njokada. Labao je zdušno, previjajući se kasnije danima od bolova, te uskoro poslije zapetljaja crijeva odlepršao Svetom Petru.“
-Iman ja tu ricetu od njoka. To su špecijalne njoke sa jednin tajnin dodatkom!, sjetila se Vinka. -Oćeš nam ih digo spravit?, oblizala se Marta. -Oću pa ću ih začinit onin tvojin lignjunima-pantagankama!, odsjekla je Vinka. -Čitaj!
„Opaki je dvojac ordinirao i dalje. Tako su preveslali i staru lizioltarušu, obećavajući joj staklenu kuglu u kojoj će uživo vidjeti svih 13 čuda Svetoga Ante, ako napiše novu oporuku. Nećak ih je od stare, masno darovao.
Kako to već biva s velikim igračima, pale su na najbanalnijem. Usputno su prodavale od mornara prošvercane igraće karte trieštine, koje je bilo teško za nabaviti zbog monopola vlasti u kontroli kockanja. U splitskom tisku oskudno piše: „Dvije će lukave sestre Makarke biti prisiljene dijeliti tamnicu Svetog Roka. Govori se da osim šverca na glavi još puno masla imaju, ali avaj kad je to teško dokazivo. Nema nikoga, što iz straha, što iz sramote da svjedoči o prevarama’Poroda nisu imale. Terene, konobe i cekine, naslijedila je rodbina.“
-Eto kraj je!, završio je autor s in memoriam slovom i iscrpljeno salio još jedan bićerin.
-Svaka čast!, bila je zadovoljna Vinka -Kad se oženiš darovat ću ti veliki krokanat! -A ako se ne oženi?, upala je Mere -Onda ako se zapopi pa reče mladu misu!, zaključila je rezolutno.
Putevi Gospodnji su nepredvidivi, ali autor sumnja da će Vinkin krokanat pod takvim uvjetima ikad okusit. No tko zna? Uostalom tko bi i promislio da će Martine lignje-‘pantaganke’ obnoviti u našem Kamarinu uspomenu na Filu i Milu.
Piše Marino Srzić/ foto: privatni album
