Marta i Mere poznaju se oduvijek. Išli su skupa u pučku školu, kuće u kojima su rođene razdvajala je samo jedna ‘per treso’ kala, čak su u trećem koljenu po prababi Bračkoj bile u rodu. Unatoč svim vezama Mere nikad nije pristupila Martin prag. Nije joj ni mater nikad ušla u Martine matere, a ni babe im nisu izmjenjivale vižite. Pritom im nitko od predaka nije bio u zavadi.
Zašto su onda Mere i njezini izbjegavali u širokom luku Martin dom? Zato jer su Martini oduvijek držali mačke. Sve su bile od soja najvrsnijih lovaca na miševe i sve su iz naraštaj u naraštaj bile crne. ‘Krstili’ su ih jednako, imenom Gara. Trenutna Martina maca bila je Gara VI. Marta je znala za Merin strah od crnih mačaka, pa je u kuću nije ni zvala. Komunicirale su na kali i pijaci, te se družile u glavnom štabu kumpanije, kod Vinke.
Vinka se rugala Meri da je nazadna i primitivna. -Praviš se moderna i činiš fiskulturu ko da ti je 20 godina, a bojiš se crne mačke ko da si nazadna čobanica šta je sad sišla s planine!, špotala je prijateljicu.
No i Vinka je imala svoje infišacije. Bojala se brekuja ko vrag od tamjana. -Eno je! Uprla je prstom put ogledala usred ispijanja kave kod susjede Anke. -Ko?, prenula se Anka. -Brekuja! -Vrag odnio i brekuju! Iđen otvorit ponistru da izleti!, uputila se Mere riješiti brekuje. -Nikako! Vaja je usmrtit! Ako izleti može uć na gornji kat u mene i onda mi se crno piše.
Prisutni Paško je krenuo u eliminaciju leteće dežgracije. Uzeo je tavajol sa stola, zavezao ga u čvrsti grop koji bi usmrtio i vepra, zaletio se put brekuje ulogorene na ogledalu i tuta forca ošinuo. Žrtva je pala pogođena ubojitim aperkatom, ali palo je i ogledalo i rasprslo u tisuće komada po Ankinom tinelu.
-Ajme sedan godina nesriće! Puklo ogledalo!, raskrivila se Marta. -Fala Bogu!, nije se uzrujala Anka -Ionako nije ništa vridilo. Kad bi se pogledala u njega davalo bi mi uvik pet kila više od moga stvarnog piza. Neka san ga se deliberala!, ravnodušno je konstatirala.
Marta nije mogla doći k sebi radi prisustvovanja događaja koje će joj donijeti sedam godina dežgracije. -Sad će sigurno kalat cinu otkupa ambalaže i neću moć više izmatat robu iz Crvenog krsta za prodat je priko Indonta, potreseno je objavila. Nitko od prisutnih nije je obadavao. Nisu znali šta je Indont, a kamoli Vinted, popularna aplikacija za prodaju rabljene robe. Marta je znala.
-Sad me jedino tice mogu spasit!, zaključila je. -Iđen probat! -Šta ćeš probat?, zainteresirala se Anka. -Da me posere koja tica. To donosi šolde! Znan di je pošta galebovima. Ako su napunili štumke moglo bi mi upalit! -Ne bi tebi bilo dosta ingordačo jedna da te poseru sve ptice nebeske!, dobacila joj je zlobno Vinka. -Moga bi se ja nabubat fažola, pa inštalirat prisvitlu priko ponistre. Reć ću ti oko koje ure bi mi moglo zaorjat po crivima da ne stojiš za mukte! Akužala bi obilato šoldi zahvaljujuć fažolu, pala je grezunu Paški ‘indeja’ napamet. Prisutni su se složno zacerekali.
-Samo se vi rugajte su menon!, branila se Marta -Kad me posra rebac našla san na kali takujin sa dobrin ulovon!, bila je sigurna u dokazanu vezu novčanog dobitka i ptičjeg crijevnog nus-proizvoda. -Ti mi se javi šta viruješ u šurke babe Jurke!, odvratila je Marta Paški. -Jesan! Neću lagat! Virujen da donosi sriću ako se prolije voda za menon kad iman izać vanka!, priznao je prozvani -Samo je jedanput falilo. Sićan se kad san pokojnom bratu reka -Ajde prolij za menon vode, iman večeras zamantat jednu furešticu Čekinju. On me zalio velikin vidron da mi je sve postole stopio.
Kad san se vratio iz akcije pita me brat -Je li štogo bilo? -Nije!, govorin ja -Prioteo mi je Čekinju jedan Vrlobrđanin. Eto brate moj. Sad se vraćan doma mokrih postola šta si me zalio i suvog njega, pokazao je Paško prstom na međunožje -Umisto da je on mokar, a postole suve! Ženski se dio publike na lascivnu memoarsku Paškinu prispodobu, zacenio od smijeha, a on nastavio. -Inače bi me uvik srića pratila. Samo sad nema ko bacat vodu za menon, pa neman ni sriće!
-Ja bi ti pomogla, ponudila se Anka -Ali bi onda morala prispavat priko noći u tebe da prolijen vode kad prvi put u danu imaš izać! -Ne daj Bože! Da ti prispavaš u mene pa da kogo dozna, rekli bi da ašikujemo i da san spa na niske grane posli onakve karijere koje san proša!, uzdahnuo je tužno Paško.
Anka se rasplakala na takvu uvredu i otrčala u banju. Brzo se vratila, te se sa friško natapiranom kosom i svježe nanesenim slojem žarko crvene ćunkomasti na pešnjama, isprsila i rekla -A po čemu san ja lošija od tvojih Čekinja i Švabica?! -Biće po obrazovanju!, zločesto je šocala Vinka -Šta ne priznaš čega se ti bojiš i to još jedna velika virnica i lizioltaruša! -Sad se više ne moran bojat otkad su bidne otišle. Bože mi prosti!, bubnila se Anka pokornički u prsa.
-Ma o čemu vi to?, nije bilo jasno Meri. -O časnima! -Kako časnima? -Evo vako, objasnila je Anka -Moja baba je u vrime ne onoga, nego još onoga prvoga svitskoga rata izašla na ulicu i prvo koga je srila bila je časna sestra oberica. Virovalo se ako sritneš jutron kad izađeš najprvo časnu da ti to može donit veliku nesriću.
-I šta se dogodilo?, bila je nestrpljiva Marta. -Dogodilo se to da se baba nije vratila u kuću i pričekala da prođe kogo drugi, nego se skalala i u taj isti čas je pa šufit i u papar učinio cilu kužinu. Kasnije smo još doznali da je točno u tu uru dide na fronti u Italiju izgubio od dušmana dva prsta na livoj ruci. Nesrića!
-Ma koja nesrića!, upao je Paško -To je srića! Da ti se baba vratila doma pa bi šufit po njoj. A dide ti je izgubio dva prsta live ruke šta mu i tako nisu tribala i za ranjavanje je prima vojnu pemziju. Anka je promrmljala -Dobro i kažeš, pa nastavila -Zaludu kad su mi to stavili u glavu. Sad nema više časnih u nas, pa se ne triban bojat, ali san se prije puno godina osramotila prid časnom kuvaricon. Izlazin ja taman u spizu kad za pegulu evo ti nje. Ne smin pobić natrag. Reć će žena da san brezobrazna. Stojin ja na vratima, a ona udri u ćakulu. Nikako naprid.
-Ajmo zajedno na pijacu, kaže časna -Izabrat ćeš mi najboju domaću kokoš, dolazi nan biskup na ručak. Ti se razumiš u spizu! Mislin se kako ću se izvuć, a da je ne uvridin. -Moran natrag, zaboravila san takujin! -Iman ja šoldi sa sobon! -A i kiša će, iđen po lumbrelu, pa ću vas uvatit do pijace! -Evo u mene male lumbrele u borši!, govori ona ko za pegulu.
Nisan više znala šta ću pa san bubnila -Morala bi se vratit doma, zaboravila san popit pilulu za pritisak, a ona će ti meni -Pilulu neman, ali iman krunicu pa je izmoli da ti razbistri možđane od tih vaših makarskih ćaranja! Znan je zašto nećeš izač na kalu! Najidila se i otišla naprid. Kasnije smo se pomirile i uvik san in činila Reformiranu tortu kad in je ima kogo važan doć u vižite.
Autoru je na radost telekomunikacijskih operatera mobitelom sve ovo ispričala Vinka. Još je upotpunila štoriju sa važnim upozorenjima -Nemoj da ti padne napamet otvorit lumbrelu u kući. Suši je na balkonu. Nikako nemoj proć ispod skala, nećeš više narest. -Nisam u pubertetu da bi još rasta! -Pusti ti kraju, nikad se ne zna!, produžila je dalje sa znanstveno utemeljenim preporukama -Ako intraš na grbava čovika svakako mu takni gobu! To ti je sigurna srića. Kad vidiš trudnu ženu učipni onoga koji je kraj tebe, ako nema nikoga čipni sebe…
Nastavila bi dalje da se autoru nije zamantalo od svih tih čari-bari uputa, pa je morao fermat. -Zašto vi meni već uru vrimena govorite o tim praznovjernim metodama? Nije se zbunila -Zato Mali šta te pripreman za špiritizan! -Molim?! -Zvat ćemo duhove, ali iz kršćanskih pobuda! -Kako to? -Tako šta smo se ja i Anka nikidan sitile da je stara Ane Mumija pričala kako je jedan veliki trgovac šta je pobiga s Talijanima u vrime rata zakopa pustu zlatninu. Ne znamo lokaciju. Sad bi zvali na špiritizan Anu Mumiju da nan reče. -Pa di su tu kršćanske pobude?! -Tute su, jer bi mi sve zlatnike šta bi našli poslali za gladne u svitu. Oš doć s nama zazvat Mumiju Anu? -Niti promislit! -Ajde Mali ti si učeniji pa ćeš znat kako! Mali je odlučno odbio -Ne dolazi u obzir! Spustila je slušalicu.
Nazvala je dva dana poslije. -Boje da nisi bio! -Šta je bilo? -Sramota velika! -Kako? -Vako. Mi se skupili. Ženske stavile velete na glave. Marta je pročitala da tako triba. Dovukjali okrugli stol iz Paškine konobe, isteglili se ko živine. Upalili sviće, zaškurili, ugasili letriku. Uvatili se u krug za ruke. Marta je vodila cilu situvaciju. Mumlja ona -Ane Mumija ako si tute daj znak! Ništa! Čekali malo, pa opet -Ako si tute daj znak! U to nešto puklo, kako je puklo tako je i zasmrdilo!
-Ajme meni ovo smrdi sumpor iz pakla. Đavla smo dozvali! Prikinimo!, poplašila se Anka. -Šta je bilo? – Paško je izijo taj dan pečene duvenice i pure, pa kako ga je nadulo tako je pustio da prostiš itac, a kako je puka tako je i zavonjalo grdno da je za oči ščipalo. Onda smo još jedanput zvali, kad počela pusta lupa i zvonjava.
Pripali se svi, počeli se trest, taman tili pita di je zlato, kad se ja sitila. -Šta ste se sitili? -Da me pop priskočio za blagoslov kuća i da je reka da će poslat nekoga ovih dana. Neko je na vrata lupa i zvonio. Otvorila, prida mnom jedan stariji svećenik. Predstavio se -Faljen Isus, ja sam na ovdje na odmoru, velečasni me zamolio da dođem blagoslovit. Šta ću sad? Ne mogu ga potrat! Uvela ga u tinel tamo oni side ko šonambuli. Drže se za ruke, sviće gore! -Šta je ovo?, pita čovik. -To mi molimo uz upaljene sviće za duše od purgatorija jedan dan u sedmici. Svećenik nas je sujmnjivo pogleda i kaza. -Čudna atmosfera je u vas! Meni tu nešto smrdi! Blekasti Paško se odma opravda -Nisan ja!! Ispali smo još manitiji
-Ajde ipak je sve dobro prošlo. Blagoslovili ste kuću i prikinuli sa bogohulnim spiritizmom! -Jesmo i ne daj Bože da više duhove prizivali, ali nije sve glatko prošlo! -Šta je sad? -Sad je da san ja tila čoviku dat štogo milodara za blagoslov, a on nikako nije tio. Ja bila uporna, potegla za rukav da ga ferman i uvalin u žep koji euro. Kako san ga uvatila svon forcon, tako mi je osta rukav od jakete u ruci. Čovik je reka kako ovo još nikad nije doživio i uteka! Jadna ti san ko će od sramote živit ako se pročuje! -Neće niko doznat!, smirio je autor i lagao. Evo, već je doznala publika vaše omiljene kolumne.
Sad dragi čitatelji kucnite tri puta u drvo za autorovu sreću i petajte roge kontra uroka, kako okršaj s Vinkom ne bi bio poguban po daljnju produkciju Kamarina. Nije znanstveno dokazano da će pomoći, ali ništa vas ne košta.
Piše Marino Srzić/ foto privatni album
