Srijeda, 22 svibnja, 2024
NaslovnicaKOLUMNEKamarin Marina SrzićaKAMARIN MARINA SRZIĆA Izgubljeno i pronađeno

KAMARIN MARINA SRZIĆA Izgubljeno i pronađeno

-Ko nađe njegovo je!, zaderala se Mila Skandejuša, kojoj vlastito ime karakteru nije pasalo, ali nadimak u potpunosti. -Ko nađe njegovo je!, zarlaukala je još jače i brzopotezno pokupila s kale takujin znajući unaprijed čiji je. Takav novčanik nitko nije imao nego Vesela zvana Timida. I njoj je nadimak odgovarao više od imena. Takujin je bio plastičan, u obliku venecijanske gondule, čelešte plave boje s natpisom ‘Ricordi di Venezia’. Dobila ga je od neke švercerice nakon narudžbe Carera rebatinki, pa joj je umjesto kusura uvalila taj jeftini novčanik. Pronalasku takujina osim vlasnice Vesele nalakćene na ponistri, svjedočile su i ostale susjede u istoj poziciji motrenja situacije na kali. -Vrati lupežice!, javila se Anka Fulmina. -Svak’ zna da je to Veselin takujin! Graknule su i ostale ‘izviđačice’. Samo je Vesela, koja s Milom nije govorila od prve svete pričesti, smireno rekla. -Neka nosi! Ima pravo. Ko nađe njegovo je!

Bilo je tu nešto sumnjivo. Što to, Skandejuša je otkrila čim je doma puna ingordih očekivanja otvorila takujin. Osim nešto razočaravajuće munite nedovoljne i za lemozinu, naišla je na skalupani komad karte od škartoca na kojem je pisalo: ‘Šta je Mile gudo! Mislila si omastit brk mojim takujinom. Neš’ne! Samo da znaš da ti se muž svake nedije prikovrće sa Ivkon Bartulovom na Svetom Petru, a tebi kaže da iđe gledat utakmice Zmaja! Sad drži takujin! Ko nađe njegovo je!’ Mile je ispustila krik viših decibela od trube s vapora, a muž je silom prilika prestao pratiti Zmaja. Eto kako nekad nije uputno naći nešto izgubljeno ma koliko zamamno izgledalo.

Stvari su nestajale kao da ih je kakva vila pod okriljem noći odnijela u Mletke. Gubilo se sve od reda, stare tave, kacavide i babine rečine. Prevrnula bi se cijela kuća i zavirilo u svaki kantun i bužu. Kad potraga ne bi dala rezultate posezalo se za najmoćnijim oružjem, zazivom svetoga Ante Padovanskog. On je u pronalasku zagubljenih stvari bio uspješniji od svih policijskih inspektora. Da nije karijeru usmjerio k nebu i završio na oltar, sigurno bi na ovome svijetu imao uspješnu firmu ‘Izgubljeno-nađeno’. Agencija ‘Nađi me d.o.o. Ante Padovanski’, funkcionirala je učinkovito. Nisu joj trebali kontakt telefoni. Dovoljno je bilo u očaju zavapiti -Sveti Ante upravi da nađem onu ventulu šta sam je posudila od tete Bepe!, i ventula bi se našla na najčudnijoj lokaciji, zabodena usred đirana u pitaru.

–Nigdi krštenice, a triba mi za prijavu na kurs Crvenog križa, ali da nisi zazva svetoga Antu!, naredila je Mande mužu koji se prekrstio našavši je propetu na vrhu armeruna u stavu Tarzana pred skok s lijanom. –Zašto je onda tražiš? –Iz običaja, promrmljala je moleći sve svece, osim svetog Ante, da se delikatni dokument ne pronađe u nazočnosti supružnika. Bilo je kasno. On je sveca već zazvao. Pogled mu je pao na kvadar pokojnog dida u sokolskoj monturi, iza čijeg je kantuna virila žmarivena kuverta. U kuverti je bila krštenica. Kako je tamo dospijela ne bi dokučio ni svetac iz Padove, za kojeg mu je pokojna mater Tučepka tvrdila da je rodom iz njenog komšiluka.

–A tu smo ga!, pročitao je na glas godinu s dokumenta. I nakon 30 godina braka još je uvijek bio u uvjerenju da mu je žena puno mlađa. Sada je imao dokaz da je starija od njega. Ona je bila Bračka, a Brač je bio daleko pa je tajnu uspješno krila. –Ma to je pop bio pijan i upisa je moje i sestrine godine zajedno, pokušala se iskoprcat. Nije uspjela. Od tada je uvijek imao aša u rukavu i predstavljao je kao najmlađu tetu. –Fala ti moj sveti Ante!, zahvaljivao je svakodnevno. I Bračka se molila svecu, ali bi nadožuntala –Čast ti i slava, ali isto si moga najprije meni prišapjat di se zametnila krštenica!

Sve je dobro dok ne nestanu ljudi… Na fronti, u neverama na moru, po Amerikama… O tako tužnim nestancima danas nećemo. Toliko je jada i mižerije oko nas da će Kamarin po običaju ponuditi vedriju verziju nestanaka.

Ni treći dan nakon Ružicinog nestanka, svetac istražitelj se nije pokazao na djelu. Kao da je uzeo slobodne dane ili otišao na sindikalno-svetački izlet na neku rajsku turističku destinacije.

Ružica, Maricina kćer, zaposlila se kao kućna pomoćnica u tri stare čimavice; neoženjeni brat Jerko i neudate sestre mu Anka i Luce. Na gore poslodavce nije mogla intrati ni da je svićom tražila. Prigovarali su joj za svaki zamah metle, na svaku uncu prašine, na svaki loše šumprešan tavajol.

Kada je Ružica infotana grintanjem novih poslodavaca, izletjela preko vrata, svi su mislili da će se priznetat najdalje do večernje Zdravo Marije. Nije je bilo ni do mise zornice, pa još tri puta toliko. –Jadno moje dite, nabrajala joj je očajna mater Marica. Kako bi joj pri svakom uzdahu zabrinuti Jerko nalio novi bičerin, stara je lokadurka koristila priliku ne prestajući jaukati. –Nestala bi ona i prije, ali bi se vratila najdalje do ujutro. Jedanpt je napisala na kartu ‘Majko ja sam nestala. Nać će me sutra do užine. Nemoj da rizi budu prikuvane!’ A sad je nema! , tulila je brižna mati bumbeći posljednje zalihe travarice.

Sestra Anka je odlučila. –Nema nam druge nego na miliciju! Jerko i Luce su je pokušali odgovoriti –Ma di ću na miliciju! poplašila se Luce –Nisu mi oprostili one Biblije šta sam ih dilila Čekoslovancima! –Biž ča od milicije, stresla se Marica –Još mi nije zacililo rebro šta me smirio milicajac Rade kad sam razbila nogom veltrinu od samoposluge. –Ne bi rado da mi se ime opet nađe u njihovu arhivu. Bojim se radi penzije. Ne gledaju me lipo od prolića 1971., ogradio se Jerko. – Kukavice i plačipiječke, Jude i falšuni, mislite se samo za svoje guzice!, naljutila se Anka –Put pod noge, via Sinkoša, drito na indiric milicije! Svi su je poslušali i prestrašeno ko janjci pred Uskrs, arivali u stanicu SUP-a.

Kada su izložili stanje inspektoru Mirki, poznatom jarčini i lovcu na suknje, pogledao ih je šoto oka, prikrio dlanom usta da ne primjete kako se smješka i počeo s ispitivanjem. –Tu nešto smrdi. I kažete otišla i nema je, hm? Ajmo vidit ima li ko interesa od njenog nestanka? Obradu je počeo s drugaricom majkom Maricom. –A moj druže, di ću ja imat korist. Ko će me pod starost gledat. Je da je imbrojunica i da voli ašikovat, ali šta ću moja je! Jesam joj i zamirila šta je prodala ono bokun vrtla i sve potrošila na jarana Šiftara, koji je obljubio i pobiga, ali moje je dite! –Ja sam čista ko suza!, počela je s iskazom Luce–Zamirila sam šta mi nije dala ruke čistit crkvu prid biskupov dolazak, nego je išla gledat kako trču Titovu štafetu, ali mi je isto draga!, zaključila je šantoča. Inspektor je razmislio –U vas drugarice Anka nemam što sumnjati. Vi ste jedna časna i karakterna osoba! Nego što je s vama druže Jerko, vi ste jedini muški ovde? Da nije u pitanju kakva ljubavna afera ili beba na putu? Jerko se zapeškerio od neugode. Anka je odmah skočila s katrige i nabrecala organ reda –Pa će ti vi stavljat moga brata Jerku s jednom šprondom i sluškinjom. Jednoga činovnika u penziji! Znate li iz koje smo mi familje? A šta se tiče te indeje da je zbabna, možeš mislit! Nije sveta Elizabeta, pa da začme u šezdesetdesetoj godini. Fermala je njoj makinja davno!

– Smirimo se! Vidim da nitko nije sumnjiv. Ipak mislim da sam pred riješenjem. Znam tko bi mogao znati sve o nestanku. I dalje tvrdim da je ovdje među nama prisutan! Zbunjeno su se pogledali. –Pa ko onda ako nismo mi?, izrekla je pitanje svih pitanja energična Anka. –Bit će drug Tito, smantano je bubnila Luce, zablenuvši se u službenu sliku maršala na zidu ureda. –A da nije kanarin?, primjetila je Marica milicijsku ptičicu pjevicu u kajbi na pragu prozora. –Riječ je o prisustvu nekog pokojnog kolege inspektora koji vam se javi pri rješavanju kompliciranih slučajeva?, fantazirao je Jerko pod utjecajem odgledanih Hičkokovih filmova u Kinu Partizan. –Ništa od toga! Nego ja glavom i bradom!, obajvio je širokim osmijehom inpektor Mirko, gladeći berekinski brk. –Roža, Rožita..! zazvao je, i na vratima se pojavila nestala osoba –Evo, predstavljam vam moju drugaricu! Jučer smo se registrovali u matičara! Meni je dosta kurbanja, a njoj je dosta da je vi morite. Ide starost pa je lipše u dvoje! Svi su odahnuli.

–Jesi nam mogla kazat da se ne mislimo, prigovorila joj je mater. –Je kako ne, dušu bi mi ispili! –Isto ste mogli crkovno vinčanje, neka je drug u Partiju. Sredit ću vam ja s velečasnim. Al sam jedanput intervenisala!, ponudila se Luce. –Nemojte ništa, samo nas na ostavite na miru!, začepila je Ružica. Bez fešte ipak nisu prošli. Anka je spravila večeru i veliki krokanat. Ružica se napila ko majka, a Mirko je otišao nakon druge zdravice, sjetivši se dogovora s novom čistačicom iz stanice SUP-a. Novopečeni bračni par je nastavio po starom. Još im nisu zaprijetili zadnji puteni trzaji pa se moglo koju godinicu manitat. Tako je uspješno riješen nestanak Ružice i bez angažmana svetog Ante.

Slučaj ‘Ružica’ samo je neznatno priportan za publiku Kamarina, no nije čista fikcija. Ako mislite da sve to previše nalikuje meksičkoj sapunici, grdno se varate ili ne znate od drame napraviti komediju. A bilo bi dobro da znate. Istina je da ‘igruša nađe plakušu’, no cmizdriti možete uvijek. Za pretvoriti život u valcer, makar nam dušmani svirali i posmrtne ‘marče funebre’, valja se potruditi. Isplati se! Neka vam Kamarin barem malo u tome i pomogne.

Piše Marino Srzić / foto: privatni album

- Oglas -