Sjećate li se igre asocijacija iz nekoć popularne Kviskoteke? Ponuđeni pojmovi u toj igri navodili su natjecatelje da otkriju konačno rješenje. Sastavljači pitanja znali su situaciju zakomplicirati, no natjecatelji bi uglavnom dokučili o čemu je riječ. Da je kojim slučajem u kviz-ekipi realizatora bila šjora Vinka, igrači ne bi pogodili baš ništa. Njene asocijacije je toliko teško detektirati da bi išempjale i vrsnog psihoanalitičara.
Autor redaka je susreo pri izlasku iz crkve, na dan otvaranja rake makarskog svetog zaštitnika Klementa. Pomiren činjenicom da slijedi Vinkina parlatina znatno duža od dvocifrene minutaže, potpisnik teksta se prepustio sudbini i bio spreman odslušati cijelu pištulu. I nije loše da je tako, jer zahvaljujući našoj suradnici pred sobom imamo još jedan Kamarin…
Krenulo je s uobičajenim pristojnim pitanjem -Kako ste? Nastavilo se odgovorom u kojem je bilo nemoguće pohvatati sve konce. -Kako san? Nikako! -Pa šta vam je? -Klemento, Putin, anantropino!
Tu je sugovornik stao, ne znajući kako bi nastavio razgovor. Sjetio se onda one igre asocijacija i pokušao uhvatiti neku tanku nit koja će povezati sveca zaštitnika grada, zlokobnog ruskog baćušku i kapi za oči. Za ovo posljednje je odmah shvatio da se atropin, u Vinkinom izričaju privoltao u anantropino. Ali što ta tri pojma mogu imati jedno s drugim? Činilo se ništa. No makar konfuzni, Vinkini su možđani još uvijek spremni za preveslati i cijelu Upravu prihoda, te se neko rješenje moralo kriti. Bilo je najbolje nastaviti neutralno i pustiti je da govori. -I kako je to bilo?, praveći se da mu je sve bistro upitao je sugovornik. Spremno je referirala.
-Uvik se raplačen kad se u himni piva kako su krvnici dešvali našega Klementa! Putin će ispalit rokete i sve će nas dešvat! Boje da nas nema! A šta se tiče anantropina, mala mi je unuka Suzi dešvala očinji vid! Nesritna dica šta čine zarad mode!
Iz ovog niza asocijacija bilo je razvidno da se stalno ponavlja termin -dešvati. Pojam je tko zna od kojeg iskrivljenog talijanizma nekad bio uobičajen u lokanom vokabularu u značenju, razbijen, uništen. Izgledi da pomanitali Putin pritisne crveni botun i dešva pola kugle zemaljske nažalost nisu nemogući. Ali što sa dešvanjem imaju Klemento i ‘anatropino’? Uostalom da ne bi puno mudrovali, pustimo Vinku da brontula. Ona bi trebala najbolje znati!
-Kako me možeš pitat šta ga ima Klemento sa dešvavanjem? Ako ne znaš onda ti ga ni ne triba častit!, strogo je kazala i nastavila -Je li se piva u himnu ‘Nemila sabja kost ti po kost cipa, krv ti se toči u krvi se kupaš’ Ciloga ga su ga krvnici rimski dešvali. Jadan ti je vele ti je muke pritrpio!, otirala je suze faculetićem izvađenim iz rukava. -Je u pravu ste! Nisam se toga sjetio, pokušao je ispraviti previd sugovornik. -Njega dešvali, a mi mu ni pismu ne znamo ispivat onako kako su nam stari skladovali i zapisali. Opet su nešto minjali, ali nisam mogla uvatit šta. Samo znan da jesu! A znaš kako me ona Lukre meštrovica, kad smo dobili novu državu napala da triba pivat ’tisuću puta o naš odvjetniče’, a ne ‘iljadu puta’, jer da je iljada srpski. Ona će meni govorit! Nije se znala prikrstit! Nema je večeras u crkvi, nije više u modi! Opet je prominila bandiru! Pu!, pljucnula je na stranu gadeći se konvertitstva spomenute meštrovice.
-A i ti mali nisi kako triba!, krenula je u napad -Ja san bila sigura da ćeš napisat neki sastav o našem svetom Klementu, a ti ništa! -Pišem već tri godine. Nema se tu više šta novo napisat, slijedilo je opravdanje. -Da ponoviš i 300 puta ne bi falio! Evo mu je dogodine jušto tri vika da nam ga je Bijanković isprosio, a konte Ivanišević i Kačić donili iz Rima drito iz onih konoba šoto zemje!
Trebalo je zbog povijesne korektnosti ispraviti kako to nisu bile ‘konobe šoto zemje’ nego katakombe svete Priscile, no sigurno bi burno reagirala. Uostalom ni ‘konobe šoto zemje’ ne zvuče loše. -Triba si in ispričat štoriju o onome Talijanu šta se za vrime okupacije molio isprid Klementa pa je osta u čudu.Eto, kad šjora Vinka već navaljuje idemo ponoviti ukratko tu svetačko-ratnu fjabu. Dakle…
U vrijeme okupacije na dan svetog Klementa, jedan talijanski časnik biva iznenađen. U Italiji je častio svetog Klementa papu, čiji spomendan pada dva dana kasnije. Misleći da je riječ o tom Klementu, a ne našem makarskom, pri običajnom ljubljenu kovčega s lubanjom, nemilo se iznenadio. Naime relikviju s ostacima glave cjelivao je i u jednoj rimskoj crkvi. Valjda je promislio; kako to jedan svetac, a dvije glave, pa prokomentirao –Dio mio! Un santo e due teste!
Nastavimo s ostalim slučajevima dešvavanja…
-I još mi se čudiš šta san u straju da će nas ona nesrića Putin sve dešvat i salamaštrat ako mu prne! Jadni ti smo! Vaja mi kupit štogo zaliha ako ne budemo smili vanka od tih atoma šta će iz roketa posut po nama. Eno san gledala na televiziju da Šveđani govore kako je najboje spremit kumpire, mrkve i juve od borovnica i šipaka. Hebi ti to. Kakva juva od šipaka, ko je to vidio. Nego ću ja nakuvat juve od mulama. To je kripnije. Neće bolest di je juva! En’ in borovnice! Je li tako? Naravno, nije joj se moglo odgovorit ništa drugo nego -Tako je!
Nije fermala s propovidi. -Eno ona moja susida Anka, dobra žena, ali plitka ko plitki pijat! Govori ti ona meni -Neće Rusi na nas, mi smo slavenska braća! Rekla san joj -Meni su braća bila samo moja pokojna braća, ja braće u Rusiji neman! Tako ti je i moj barba Andrija u vrime onoga rata puno infiša u Ingleže, jer je godinama radio u Astraliji. Uvik je govorio -Dat će Njemcima po repu saveznici Ingleži! Onda kad su 1944. doletili avioni s bombama, trča je vanka vidit situvaciju. Moja je baba Antica nabrajala -Nemoj sine Andrija, smirit će te bomba u glavu, ionako ti glava nije kako triba! Zaludu! Izaša je i ranilo ga je. Dobro je i priživio! Ostala mu je samo jedna taja od vrva ćiverice do podanka voje pod bradon.
Kasnije smo ga zahebavali da mu je ta rana orden od Čerčila i da iđe u London tražit vojnu pemziju! A šta ti misliš oće li nas bombardovat baćuške? Sugovornik je htio smiriti i utješiti je kako će se sve riješiti diplomatskim putem, ali nije uspio ni beknuti, jer ga je prekinula. -Tribalo bi vidit kad su akcije za penzionere u samoposluge i nakupovat se spize. Dobit ćemo i božićnicu pa će možda ostat i za bakalar, kontala je već o Badnjak-meniju, zaboravivši na ‘atome i rokete Putinove’.
Konačno je došao na red i slučaj dešvavanja misterioznim ‘anantropinom’.
-Pogledaj mi oči!, uhvatila je za prsi autora redaka i približila ga svega par centimetra od lica. Oči su joj zaista bile čudno raširene i reklo bi se ukočene. -Eto šta mi je učinila moja unuka Suzi! Vrag joj modu i korteđavanje odnio! -Kakve moda i ljubav imaju veze sa atropinom?
Krenula je od početka. -Ja ti iman na oči onu upalu. Kako mi je likar reka? Nika bolest šta joj ime liči na kojna! Konjovito? Pomogni! -Konjuktivitis! -E to! Dobila sam nike kapi koje mi puno dobro čine. Držin ih u kredencu pa ih metnen dva puta na dan. I tako san ti uzela bočicu i kanila u svako oko! Čim san ih stavila nastupila je velika bol, ko da me kogo sikiron gluvaron šta su se njome gudini smicali, među oči opalio! Obnevidila! Ni prst prid noson nisan vidila. Kući nikoga! Zvala upomoć na vas glas. Dotrka mali od Anke i odveo me na kitnu. Tamo mi je jedna mlada simpatišna doktorica kazala kako nisan u oči metila prave kapi. Lipo mi je objasnila da sam zabunom metila anotropino i da stavjan obloge i da će mi proč samo šta jedno vrime neću vidit.
A kad progledan da se ne poplašin kad vidin kakve su mi oči. Pričam ja to doma mojima, a unuka se rasplakala -Baba oprosti atropin je moj! Slučajno san ga stavila kraj tvojih kapi! -Šta će ti ćerce to, al’ si bolesna?, dalo mi je u glavu. -Ma nije nego Robi kaže kako san lipa, a da iman veće oči još bi me više volio! Oti atropino širi oči, objasnila mi je mala. Eto vidiš! Robi, Robi, robija u pržunu dabogda, jesi mi dite moga upropastit. Obećala je da više to neće mečat. Ja ću evo još koji dan parit ko ona tica sova-kukuvija šta su joj oči ko pijati! Eto to ti je moje treće dešvavanje koje san ti spomenila!
Sugovornik je u namjeri da okonča razgovor, komentirao kako su došla čudna vremena i kako se to u staro doba ne bi dogodilo. Vinka ne namjeravajući još fermati sa tiradom, odmah se nečeg sjetila -Nije vraga bilo u stara vrimena! Sad ću ti reč. Moja ti se krizmana kuma, stara Bone Bračka razumila u narodne likarije. Doša joj je jedan iz Velikog Brda da dobro ne vidi, pa ako bi mu mogla štogo priporučit. Lipo mu je savitovala da pere kapke čiston rakijon. Hebi ga! On ne samo šta nije dobro vidio, nego je bio nagluv, pa je krivo čuo i razumio da kapje rakiju drito u oko. Izgrizlo ga je do fundamenta!
Odma su ga doveli njoj natrag. S vrata ga je pitala -Kume vidiš li sad? A on će njoj -Bone moja sad ne vidin ništa od ovoga svita, ali vidin pokojnu mi mater i ćaću i sve anđele! Kasnije se sve dobro završilo, samo šta se Vrlobrđanin propio. Svaki put kad bi nalio bićerin rakije, kaza bi prije nego šta bi popio -Boje da mi završi u štumku, nego opet u oči! Eto! Završila je svoju štoriju o tri dešvavanja.
– Kako onda proć kroz život bez da te puno toga dešva?, zatražio je redar Kamarina savjet od iskusne Vinke. -Teško!, odgovorila je -Ali možeš proć boje, ako baciš sve u valcer!, kazala je, te zjenica još natopljenim ‘anatropinom’, krenula pažljivo sa šimatorja niz skale, držeći se čvrsto pašamana.
Kad se malo promisli ta stara uzrečica -Sve u valcer!, krije u sebi duboku životnu filozofiju. Sve probleme treba shvatiti relativno i pokušati ih ležerno prevladati.
S elegantno izvođenim figurama, baš kao u ritmu valcera. Neki su slijedeći takvu preporuku pobijedili i naizgled nerješive situacije. Drugi su izgorjeli u žešćim plesno-životnim koracima. Kada su vječno zabrinutoj i osamljenoj staroj curi dobronamjerno kazali -Šta si bona uvik dišperana, baci sve u valcer!, odgovorila im je -Bi ja, ali nemam s kime zabalat!
Bacite sve u valcer, ako ne do daljnjega, a ono bar do slijedećeg Kamarina. I naravno, do novog druženja sa šjorom Vinkom.
Piše Marino Srzić / foto: privatni album
