Don Nikica Ribičić, domaći sin, župnik, bibliofil i zaljubljenik u književnost, bio je za lokalne prilike atipičan svećenik. Kao manje praktičan, a više duhovan, od suvremenika se posebno pamtio po dugim propovijedima. Urešene literarnim figurama i ‘fjoretima’, njegove su pištule oduševljavale edukaniju, obrazovaniju publiku iz banaka katedrale Svetog Marka. Obični mali puk, nenaviknut na složenije prispodobe, znao je zbog duljine govora često i zahrkati usred mise.
Autor redaka, dovoljno star da bi poznavao svjedoke don Nikicinih homilija, prisjetio se ovih dana nekih sjećanja na tog makarskog župnika. Zašto baš ovaj Kamarin započeti s nekim davnim, gotovo sto godina starim predikama? Iz dva razloga. Jer su vezane uz vrijeme godine u kojem se nalazimo; advent, nekad u narodu znan isključivo kao došašće. Drugi je razlog što su davno preminuli suvremenici pripadali neobrazovanom puku, a od njih se može uvijek više doznati o duhu vremena. Obrazovaniji stvar uvijek zakompliciraju, te se istinsko ozračje prošlosti izgubi u dubokoumnim analizama.
Dakle ovako se Marica J., prisjećala: -Ja sam išla s materon na zornicu, a njih bi drža don Niko koji nam je bio u nekon rodu. Promrzli bi u crkvi di bilo ladnije nego u jaceri, ali bi morali izdurat. Duralo bi i po tri kvarta od ure dok ne bi završio s predikon. Sićan se da su se mater i druge žene uskomešale posli jednog njegova govora. Ovako je propovida: ‘Upamtite braćo i sestre da u ovo vrime milosti ne triba mislit kad ćete potopit bakalar i kako će van ispast fritule. Ne mislite di ćete nać koji orav i jabuku za darovat dicu na svetoga Nikolu, Lucu i Ditića Isusa. I Nikola i Luce su tu blizu koji korak od crkve. I mali se Isus tamo rodio! Svi su oni u našoj Bazani i čekaju da im se javite!’ Eto tako je govorio i ja danas razumin šta je tijo reč, ali žene su ga, a apožito moja mater, odma počele ogovarat na šimatorju. Vako su brontulale –Kako ga nije sram reč da su Luce i Nikola u Bazani. Baš će slavni sveci bit tamo di je jad i nevoja! Moja mater je bila posebno žestoka –Još je i kaza da je Gospe u Bazanu i da će tamo rodit ditića. Kako će rodit ditića kad tamo završe ženske od priko 70 godina! Intriga nam se u bakalar za kojeg odvajamo puste misece da bi ga kupile. To nam je sve šta guštamo! Lako je njemu s popovskin bogatin pijaton!
Eto tako su govorile, ne od zla, nego jer nisu razumile šta je don Niko tijo kazat, a to je da se Bog rađa tamo di je najveća mižerija, zaključila je mudro Marica J., začuđujuće katehetski intonirano, s obzirom na njenu kasniju reputaciju žestoke ateistice. Vaše njuškalo po makarskom kamarinu odlučilo je obilježiti vrijeme došašća s ne baš atraktivno temom, Bazanom. Za inat svim onim Ho-ho-ho drečavim bradatim likovima po šoping-centrima, koji više ne znaju jesu li sveti Nikola, Djed Božičnjak ili Djeda Mraz. Nije ni važno što su, važno im je samo da nam na ‘Black Friday’ akciji uvale kakvu rakatežu s ekstra oštrim samurajskim sječivima, kogumu koja zapjeva ‘Jingle Bells’ kad uzavri voda za kavu, mudante za sve prilike i slične zvizdarije. Naravno sve zapakirano u prigodni duh potrošačkog Malog Isusa rođenog u štalici. Krenimo do Bazane…
Nijedno makarsko ime za lokalitet nije tako kobno zvučalo kao Bazana. Stari naziv za dio grada, poznat još od turskog zemana, vremenom je postao sinonim za ubožnicu. Da nije bilo te blažene ‘Case di ricovero per i poveri’, mnogi bi skončali doslovno na kali. Zaludu sva spasonosna skrb, kad je puku spominjanje Bazane značilo tri grube stvari; mižeriju, starost i smrt. –Ako nastavi trošit u štrope i konope, završit će u Bazani!, kazali bi za kakvog rasipnika. –Jadna, vele ti je stekla, a sad je skončala u Bazani!, žalilo se nad sudbinom majke nezahvalne djece. S imenom naše ubožnice sočno se i klelo –Dabogda u Bazani završila!, značilo je gore od –Kobogda da te s nogama naprid iz portuna iznili!, jer u kanap svatko mora skončati, ali prije toga u Bazanu samo neki.
Za današnji kvalitetni smještaj u Domu za nemoćne i stare osobe, čeka se red i povlače veze. Potražnja je golema, te će rezervacije trebati osiguravati već za rane mladosti. I prilike, a i Bazana su se promijenile. Lokalitet ne zvuči više tako kobno. Dapače! Još 70-tih godina prošlog stoljeća, stanje je bilo drugačije.
Upravo u to vrijeme, na osušenim granama obiteljskog stabla jedne stare obitelji, knjiga je pala na tri slova. Dobro šoldima potkoženi, no ćudljivi i puni infišacija, stare su dane provodili brat Kleme, te sestre Ljube i Mandina. Još su mogli brinuti o sebi pa im je povremena pomoć ‘žene od šervicja’ bila sasvim dovoljna. No jednog je jutra najstarijoj i najvećoj infišanici, Mandini, udarilo u glavu, te je bratu i sestri usred marende objavila –Ja sam odlučila! Spremaj te mi donkumentaciju, suta iđen u Bazanu! –Jel ti to mene zahebaješ?, bio je šokiran Kleme–Jok! Ja dona, ja madona! To je moja zadnja!
-Ili si jučer popila koji bićerin više ili si štogo grubo sanjala?, kazala je sestra Ljube. Zaludu su bili komentari. Mandinina se morala slušati i već je sutra partila via Bazana. Trajalo je kratko.
Za niti mjesec dana zazvonio je stari bakelitni Siemensov telefon. -Bazana tute!, čuo je Kleme glas Jelke iz Doma staraca. -Je li najgore?, odmah je presjekao -Nama ne može bit gore, šta proživljavamo! -Živa je!, prenio je zabrinutoj sestri Ljubi. -Da nije sratala u kondotu i slomila kuk?, raspitivao se o stanju sestre -Nije, žveltija je od viverice!, odgovorila je namještenica doma. -Je li rebambila? -Nije, bistrija je od Salamuna! -Pa šta je onda? –Zločesta je i otrovnija od crnostriga!, očajno je zavapila Jelka. -A to!, umirio se Kleme -Onda je dobro. Eto nas sutra! Ujutro su se brat i sestra najranije uputili provjeriti što je s Mandinom.
U ured ih je primila Jelka. Donedavno glavna kuharica, avancala je u šeficu nakon vanredno završene škole negdje u SR BIH. -U čemu je stvar?, krenuo je Kleme –Mandina je još pri pameti i ne znam kakve bi probleme mogla činit? -Ne želim govorit bez njenog prisustva, jer se zapritila advokatima!, bila je oprezna šefica Jelka. -A di je?, nestrpljivo je prožugala Ljube. -Čini toaletu! Rekla je da je sad u javnu ustanovu i da više ne može izgledat svakakva!
Onda je ušla. Sputana u svilenu mezo-luto veštu s velikm fjokom. -Šta si se zbigecala!, odmah je komentirala Ljube -Jel ti grijota veštu za ukopa štrapacat po Bazani? -Ja sam sada u javnu ustanovu i javna sam osoba!–Kako možeš reč da si javna?, uskomešala joj se sestra. -Ni mater ni baba nam nisu bile javne! Samo one dvi tete! Jelka je prekinula kokodakanje.–Drugarice Mandina, ovako dalje ne ide! Sami ste zatražili smještaj i imate standardni tretman! Nećete se socazilate!, pokušala je novopečena socijalna radnica progovoriti stručno, ali joj je termin žuljao jezik, pa je nastavila po domaći –Drugarice vi se s nikim ne družite, držite se ‘ko sam, ja sam’, činite skandale u kužini, otvarate nam poštu, čak ste i raspačavali neprijateljsku štampu! To tako ne ide!
Riječ je autoritativno preuzela Mandina –Slušaj vako Jelka!Znam te još kad si s materon skupjala šišarice po Osejavi. Ja za tebe nisam drugarica nego šjora Mandina. Ništa ti nije pomoglo šta si se mrvu edukala na tome fakultetu od špiritjere. –Ne vriđajte, skočila je Jelka braneći obrazovni sistem SFRJ. Promptno je prekinula- Kažeš da se neću družit. Di ću se družit kad ste me stavili u kamaru s dušmanicom, Ritom. Špijala me Talijanima, pa komuništima, špijala me na porezni ured i sad bi ti da ja s njome drugujem. Probala mi se umilit, ali sam joj rekla da čini kuco, jer će omrknit i neće osvanit. Sad je mirna ko bubica. -To je istina, priznala je Jelka –Likar je reka da su joj iznenada prošle sve nervne smetnje i da je posve staložena. –Doć će i staloženija ako je se dovatim, nastavila je Mandina. –Govoriš da šunjam po kužini. A šta si mislila, da će vam tek tako proć svi vaši mrnjaluci. Uzimate u bikara staru govedinu, a prizentajete račune od mlade teletine. Dajete onoj staroj lazarici škuri baškotin, pa joj govorite da je čikolata ‘Braco i seka’!–Moramo tako, ona misli da je čikolata. Šećerašica je. Tako je likar naredija! To se zove plabeco efekat!, pravdala se šefica. –Ma nemoj! A zašto onda ti ne bumbiš oti plačebo efekat, nego držiš u armerunu iza kompleta ‘Titova riječ i misao’, francuski kojnak, pa ga ločeš! Sve vidi Mandina! Tužit ću vas do vrhovnog suda! Jelki je taman dala batudu –A šta ako mi vas tužimo za raspačavanje neprijateljske štampe? Snašla se –Ma koja neprijatejska. Ono sam staroj meštrovici donila ‘Mani di fatu’! Ko da ti znaš čobanice šta je to! To je taljanski žurnal za vadit nove punte od pletiva. Sjetila se kako je jedanput uspjela proturiti između stranica i inkriminirani kalendar ‘Oj Hrvati’ u izdanju jednog kluba iz Argentine, ali to nitko nije vidio.
Jelka se lagano povlačila –Šjora Mandina meni je priša! Je li ostajete u Bazani? Oćemo li vas računat za ručak? –Mogli bi i mi štogo izist. Kasno sam potopila fažol, pa će bit tvrd, predložila je praktična Ljube. Blagovali su slasno. –Koje lipe ćufte, guštala je Ljube u polpetama. Zvala ih je istočnom inačicom, misleći da je tako ispravnije u javnoj ustanovi. –Muči bleko, čini fintu da su sridnja žalost, imala je Mandina oprobanu taktiku. –Šta ćemo?, upitao je Kleme –Ne budi tako tvrde glave, spremaj valižu i vraćaj se doma! Prišapnula mu je da lajava Ljube ne bi čula.–Iman još nešto obavit! A i ne dam im gušta, plaćeno je do kraja miseca. Onda je zavikala –Mala, kupi ovo sa stola, ovo nije bilo ni za gudine, a kamoli za jude! Dat će vama Mandina papra! A kako im je zapaprila, u slijedećem nastavku.
A vi? Jeste li dobili što za svetog Nikolu. Niste? A znate li da ste možda zamiritali šipku? Zašto? Pa vi ste lojalni građani, solidni ljudi… Sjetite se don Nikicine davne predike. Bazana nije daleko. Tamo vas je možda neko čekao, a nije dočekao. A tamo su i Nikola i Luce i Ditić. Zasigurno im je tamo milije nego i u jednom šoping centru!
Piše Marino Srzić / foto: privatni album
