Grad spava. Nema par dana da nas je blagoslovilo sunce a Kačić mirisa na afričke ivančice i krizanteme. Priča san prijateljici Almi iz Louisiane (onaj pravi močvarni Jug ‘Merike) kako ne slavimo Halloween nego SviSvete dan kasnije, a ona kaže da joj to zvuči ko meksički Dan mrtvih, a ja nadodan da smo i mi to zvali Dan mrtvih u neka živahnija doba, prije nego su se neki svetili a neki posvetili… glavno da se niko nije prosvijetlio.
Kaže Alma, inače ćer Meksikanke odnosno Chicane, da oni na groblje nose meksičke marigolde, a ja odma guglan i kliknen slike, kad ono, kadifice ilivam tučepljanci… Uvik su mi te Tučepi bile sumljive, ali nisan ni pomislio da su to zapravo Meksikanci! Zapravo, Louisiana je poznata po jako velikom broju Hrvata već debelo priko sto godina… morat ću pitat prijateljicu je li sigurna da joj bar neka baba nije iz Tučepi.
Ali vratimo se gradu koji spava. Ko fajrunt je zazvonio prvi studenog i bez bure su se ulice raščistile. Svak se odjednom sjetio da ima neke masline ili rodbinu na selu i, uglavnom, od tragova života i civilizacije ostanu samo Pero i Silva, naši marljivi vjesnici jeseni, svak na svojoj čeki trga, ko noćni čuvari zaboravljenog grada, dok jedan drugi Pero spava na klupi kraj Galerije.
Sve zatvoreno, digod vonja kanalizacija a digod drva ili pelete iz peći, niđe nikoga… i stari Miško je zbunjen, nema Žuće, nema restorana, nema ribe, a i mladost je daleko. A Lara se i dalje pravi da ga ne pripoznaje, ko da nisu skupa napravilin pola mačića iz centra… A u Galeriji novi Žućo dočekuje ljude; eto i životinje rade svoje trokute i krugove, al’ nećemo u matematiku…
Sjetilo me ovo na srednjoškolske dane, kad smo iza ponoći završavali broj školskog časopisa Zbunjoza i kad san u čudu gleda mračne i prazne hodnike zgrade koju sam isključivo zna krcatu života, maltene ko mravinjak. Parilo mi je da joj smetan jer se i ona oće malo odmorit od pustih nogu šta je gaze i skvičavih glasova mularije. Možda se i Makarska mora malo odmorit od nas pa je zato osmislila tu prevaru zvanu masline. Ono, ajte vi dico brat te đavle a ja ću malo ohanit… Samo, ne predugo jer se bliži druga prevara zvana Advent. To je jedno papilova sranje za koje se već ohoho trude ustanoviti kako se radi o stoljetnoj tradiciji, iako je u stvarnosti samo jedna bandićevština, odnosno inkarnacija Zagrebovog kompleksa manje vrijednosti prema Beču i svih ostalih prema Zagrebu… Doduše, znaden ja nekad nepotrebno komplicirat i srat, jer na kraju dana svi vole kad se vrti lova, a sve ostalo je folklor i scenografija, važna ko ona američka trišnja na vrhu kolača. Ili je višnja… neću opet guglat, dosta mi je.
Ne znan, “Jesen u meni” je pivala zagrebačka grupa al’ ko da bolje opisuje Dalmatince. U studentskim danima bi me zvala prijateljica Nina i pitala “Di si ti?” a ja bi ladno odvratio “Pada kiša napolju.” Na njenu zbunjozu, moja sezona jesen-zima je značila sveto trojstvo kauča, dekice i Vuce (mog sivog mačka s Peščenice). Ko hipnozom sam se gasio svake jeseni, iako oko Zagreba nije bilo maslina nit san ih ode ima… a ode, kraj crkve nan rastu meksičke agave i juke, bome i oko groblja. Lipo podšišane, lipo cvitaju, lipo se uklapaju, al’ neki k… u meni uporno trubi da bi na javnim površinama isključivo tribali sadit autohtone biljke, konkretno one o kojima je piva Milo Hrnić. To mi baš pari logično, samo… šta ako se te meksičke agave ode uklapaju jer nisu samo tučepljanci meksički nego… svi mi… Divlji južnjaci, žestoki katolici, od svakog đavla naprave rakiju, mafija na vlasti, turisti na plažama… a s obzirom kako dere sunčina zadnjih par godina, ne bi nan loše doša sombrero. Možemo ga lako prodat ko tradiciju, kad smo već mogli advent…
Znate šta, malo mi je ladno od ovog tipkanja, triba mi dekica… Hasta luego, dragi moji Azteci.
Piše Joze Vujčić