Vinke i Anke nije bilo vidjeti na pijaci. Mere se već par dana nije pojavljivala na Osejavi na svakodnevnom plivanju do Puntina. Paško se nije motao po rivi dočekujući brodove s ribom. Marta nije primijećena u supermarketima pri potrazi za artiklima s istekom roka trajanja. Jednom riječju, Vinkina je kumpanija nestala kao da su preko noći postali štićenim svjedocima s novim identitetom. Autor se zabrinuo i krenuo redati pozive. Odgovori su bili zbunjujući…
-Jadna ti je kad i je! Nije ona to zaslužila!, grcala je u suzama Anka. -Da se na Boga kamenjem bacala ne bi ovo doživila!, dramatično je izjavila Mere. -To se kojoj kurbi i farabutu ne bi dogodilo!, tronuto je rekao Paško. -Oteto-prokleto! Di baš na nju nako poštenu i vridnu!, prošnjuvala je Marta na mobitel. Vinka se nije javljala. Nije se javljala, jer je upravo ona bila žrtvom fatalne situacije.
O čemu se točno radi autor nije uspio doznati iz zbunjujućih replika sugovornika, no srećom je intrao na najpribraniju iz kumpanije, Meru Općinsku. Uspio je uhvatiti nakon odrađenog plivačkog marataona na kojem bi joj pozavidio i pokojni Veljko Rogošić.
-Šta je to bilo s Vinkom?! Svi je žale i oplakuju, a niko ne kaže u čemu je stvar? Mere je najprije poskakivala kako bi izbacila more sinje koje joj je ušlo uši. -To da ne oglušim! Potom je prionula presvlačenju kostima obmotana frotirom s oslikanim jorgovanima -Moran da ne bi priladila donji trat!, opravdala se. Konačno je dala odgovor. -Vinka je okradena! Svi šoldi šta je šparala, sve zlato šta je imala, sve je otišlo u prdec! -Kako? Ko je orobio? -Ne znamo! Danima dumamo kako rišit situvaciju! Neće da zove miliciju. Baš te jučer tila nazvat, ali nije imala snage. Dođi večeras! Ti si bokun bistriji i mrvu mlađi, pa će ti štogo past napamet.
‘Bokun bistriji i mrvu mlađi’ je iste večeri zatekao istražni krimi-tim na okupu. Prvi put da na Vinkinom stolu nije bilo ništa ponuđeno. To nije slutilo na dobro.
-Oću li pofrigat koju palačinku da nam da force, ponudila se Anka. -Ne triba!, kazala je Vinka s kalmarima do po ćunke od nesanice. -Ništa meni više ne triba!, depresivno je prošaptala. -Ajde trgni jedan bićerin da malo živneš!, predložio je Paško, nadajući se da bi tako i sam došao do travarice. -Neću!
-Ja san zato da se zove milicija!, rezolutno je rekla Mere. -Nije milicija, nego policija!, ispravila je Marta. -Ne ispravjaj me! Da je i žandarmerija, samo da uvate lupeža!, obrecnula se Mere. -Neću ni policjote, ni milicjonere, ni žandare! Oću šode kauštike da je se nagogoljan i da skončan!, gorko je zajaukala i rasplakala se ko kiša koja se spremala nad gradom.
-Šta ćeš se sad ič ubivat kad ti tvoji neće imat čime platit ukop. Pričekaj malo da opet štogo stekneš, pa onda možeš u kanap!, izrekla je Marta najgluplju moguću utjehu. -Vridna si ti! Opet ćeš stogo privridit i zašparat!, blekasto je nadožuntala. -Na čemu ću privridit bleko?, razbjesnila se okradena -Na onoj stvari? Taman mi je za u promet! Zbogon moji trudi!, opet su joj nategnuti živci proizveli gorki plač. Konačno se za riječ izborio i autor -Kako se to dogodilo? Kad ste vidili da ste pokradeni? Prije nego što je počela s analizom događaja naredila je Anki -Ajde do kredence pa izvadi bocunić i bićerine. Sad je potriba i meni da mi da mrvu špirita. Čim je trgla travaricu i otrala usta krajem traverse, počela je -Moji su nikidan išli na selo u Vlaško u nevistinih, jer im je došla rodbina i Zelande, pa da se vide. Kako san ostala sama uvatila me planika…
-Panika!, ispravila je Marta. -Uvatila me planika da bi me moga kogo pokrast kad nanjuši da nema nikoga od mlađih u kući! -Tako su jednoj naših godina provalili, pokrali je i učinili silu nad njon!, sjetila se Anka. -Gledala san na televiziju.
Na spominjanje ‘sile’, Paško se nasmiješio, ali nije ni riječi prozborio. -Hebeš silu! Nema mi šoldi ni zlata! -A di ste ih držali?, pokušao je autor bar nešto detektirati. -U armerunu ispod intimela šolde, a u buži štramca na kojem ležin zlato. -Kad ste vidili da je sve nestalo? -Kad san vidila, nestala san i ja! A vidila san kad san se vratila iz spize. Odma mi je bilo sujmnjivo u portunu. Kašeta od pošte puna onih nesritnih letaka za reklamu. Vadin ih ja, kad tamo sve reklame za alarmo-uređaje i protu-lupeška vrata. -Protuprovalna!, ispravila je Mere. Na spominjanje protuprovalnih letaka Paško se promeškoljio. -Šta će to meni? Ko da san banka. Uspela se do stana kad na kvaku obišen saketić, a u njemu satarica za dešvargavat meso, oštrija od sikire gluvare šta se š njome smiču gudini. Anka je čuvši za sataricu ispustila bićerin iz ruke i smočila kotulu.
-To od živaca!, objasnila je. Vinka je nastavila. -Sve mi to nije bilo drago. Nešto san slutila. Onda mi je dalo u glavu pogledat jesu zlato i šoldi na mistu. Cili san armerun pritresla, sve lancune raskalupala, sve intimele izvižitala, a bušte sa šoldima nigdi! Bacila se na štramac vidit di je zlato. Buža prazna, kutije nema! Uzela nožice i isikla per treso štramac od vrva do podanka! Nema! Sad će mi vajat kupit novi!, kazala je zabrinuto kao da joj je madrac trenutno najveći problem. -Kupi oni šta u sebi ima oleandre kažu da je to zdravo za škine!, savjetovala je Mere. -Nije leandre nego bambusa, naglasila je Marta. -Čime ću kuput i leandru i oti bambuso kad neman više ni za kruva!
-A je li ko znao di držite novac i zlato?, upao je autor -Je Anka! Njoj sam kazala, ako mi se šta dogodi, a ona me nadživi da reče mojima! Njima nisan tila reč jer bi već sve otišlo u štrope i konope! -Ima li vam ko još ključ od stana? -Opet Anka! Anka se naglo digla, rasplela petu sijedih vlasi i započela sa zaklinjanjima i kletvama od kojih bi neki etnolog mogao napisati uspješnu doktorsku disertaciju.
-U mene sujmnjaš!, zakričala je titravim sopranom -U mene koja san ti ko sestra rođena! Ja da san ti ukrala! Je li to oćeš reć! Prije bi svoga mesa izila nego tuđega uzela! Dabogda da pizala ko ovi bićerin, ako san ti se krenila u tvoje!, hitnula je u pravednom bijesu čašicu u kantun kužine -Dabogda da me po portu kacijolon skupjali, ako san tvoje uzela! Počela je čupati kose, bijeliti očima i pala u trans.-Bleko! Di ću u tebe sujmnjat, nego me mali pita pa san odgovorila! Vidiš šta si učinio!, zaprijetila je prstom prema ‘malome’. Vinka je znala kako umiriti Anku. Otišla je do frižidera, izvadila teglu Nutele, zabila u nju kučarin i pružila joj. -Na! Kusaj! Smirila se već nakon drugog kučarina kao da kusa porciju najjačih antidepresiva. -Uvik je smiri Eurokrema, objasnila je Vinka.
-Ja isto mislim da triba zvat policiju. Ovde se radi o teškoj krađi!, pokušao je ‘mali’. -Neću!, nije se dala -Prvo će ispitivat ovu mučenicu, jer ima kjuče, pokazala je na Anku koja je bila usredotočena na struganje dna tegle Nutele, te je nije ni čula. -Drugo će provjeravat ko mi u kuću dolazi. -Ja imam albino!, skočila je Mere. Nisan dolazila zadnjih dana u tebe, jer san minjala tendu na balkon. -Nije albino, nego alibi!, opet je ispravila Marta -Ja san pomogla Antici Adezeovki redit apartmane. Šta ću, žena mi je platila! -Mene je zahebavala prostata i sta san doma, iznio je svoj alibi i Paško. -Ni ja nisam navraća, osjetio je i autor potrebu za pravdanjem.
-Ma nisan ja vas potvorila, nego bi policija morala učinit svoj posal, nadometnula je Vinka -I još bi se pročulo i pukla bi bruka. I šta je najvažnije činili bi me da kažen koliko je točno bilo šoldi i koliko je pizalo zlato! A ja neću da se znaju moji posli. Šta je to njih briga? – Koliko je bilo?, kuirjožo je upitala Mere. -Nešto malo dolara i franaka i koji domaći euro za crne dane. I mrvu zlata od matere i od pokojnog barbe don Luiđa šta je služio mise našima u Kaliforniji! Mižerija!
Iz međusobnog pogledavanja nazočnih dalo se zaključiti da nije riječ o nikakvoj ‘mižeriji’, nego respektabilnoj gramaži zlata i nemaloj cifri šoldi. -Ja ti moran nešto priznat!, javio se Paško -Oni letkovi od protu-lušepkih vrata, ono san ti ja stavio, jer kororarno dilin letkove za štogo zaradit priko penzije.To mi je namistio unuk od pokojne sestre!
-A i ja moran kazat da san ti ostavila onu sataricu na kvaku. Našla san je na akciju za male šolde, a uvik posuđuješ od mene kad ti triba rasič meso, jer da tvoja više ne vridi, priznala je i Anka, oblizujući posljednje tragove Nutele oko pešanja. -Pa šta mi odma niste rekli? -Ko će od straja!, rekli su u glas Paško i Anka. -Čudno je kako nema tragova provale, čudio se autor.
Vinka je duboko uzdahnula i malo se pribrala. -Je! Sve je to čudno. Hebi ga, morat ću sutra zvat policiju. Možda štogo i nađu. Gosti su se počeli polako kupiti. Marta je na vratima kazala. -Znaš oni điran u pitaru šta si mi dala? Cili se osušio, ostale su samo dvi mladice koje san prisadila. Pitar san bacila sa svon zemjon jutros u škovace.
Vinka se zapeškerila -En ti Iruda!, opsovala je biblijskog zločinca -Skroz san zaboravila. Ima misec dana da san zlato i šolde zakopala u pitar! Sve od straja da me ko ne okrade! Di je pitar?!, izbečila se na Martu. -U smeću od jutros!, promucala je ova.
Šefica kumpanije je hitro uzela mobitel. -Mladenka! Di ti je mlađa ćer šta radi u Komunalno? Daj mi je!, dobila je djelatnicu -Jadre! Kad se kupi smeće? Čula je odgovor -Večeras! Brzo zovi svoje jude s terena da jedan dežura isprid kante od Marte, neka je ne prazne i neka me čekaju!
Krenuo je šprint put Martine kante. Unatoč godinama autor nije bio najbrži. U krosu je prednjačila Vinka, za njom Mere, pa Marta i Paško. Na repu trkaće ekipe dahtali su Anka i ‘mali’. Pred kantom je stražario komunalni djelatnik. -Javila mi je Jadre da ne praznim kantu. O čemu je rič? -Ništa ne pitaj nego dejstvuj brzo i prazni kantu!
Na dnu škovaca bio je pitar s ostacima tužnog đirana. Ispražnjen od suhe zemlje prezentao je debelu buštu sa šoldima i metalnu kutiju holandskog čajnog keksa sa zlatom. Vinka je pljunula u prste i žvelto prebrojavala novce. Jednu je novčanicu odmah dala komunalcu. Kad je otkrila da je i zlatnina na mjestu, udarila je veselo dlanom o dlan. -Svi natrag u mene! Častin! -Ja bi picu su tri vrste sira, glivama i pršuton!, nanjušila je priliku Marta. -Ako ćeš i sa cilin pečenin volon i divokozon, može! Miritaš! -A di ćeš u ovu uru nać picu?, čudila se Anka. -Dostava! Oni šta voze na motorinu!
Motorin je dostavio pice, ćevapčiće i hamburgere. Nazočni su se natukli. O iskustvima s dostavljačima u novom điru. Do tada se čuvajte lupeža. Ovih dana aktivno djeluju. U osiguranju imovine budite maštoviti. Ipak zaobiđite pitare, posebno one s điranima!
Piše: Marino Srzić / foto:privatni album
