Događaji koji su uslijedili nakon što se naliveni Paško iznenada prisjetio kako mu je u fumaru prodanog stana ostao skriven debeli saketić, imaju kapaciteta za bar dva đira Kamaina. U saketiću nisu bili ni brašno ni šemedikanja za grdeline nego solidna gramaža zlata naslijeđena od brata i s pomijom sakrivena od lupeža. Ipak o akciji spašavanja zlatnine danas nećemo.
Da nećemo, autor je znao nakon Vinkinog poziva. Zvala je kasno u četvrtak navečer. Najprije se čuo jecaj, atipičan za narav každrafice kakva je Vinka, a onda kletva do kletve. -Dabogda in ruka desnica usala! Plamcali, a ne moglli skončat! Jesi vidio Mali kakva je dežgracija svit zatekla! Jadni ti su i kukavni! Mali nekim čudom nije znao što se događa. Te večeri nije pratio ni friške vijesti niti jedrio po internetskim portalima -Šta?! -Omiš gori! Kako ne znaš! -Ajme! -I zato ovi Kamarin nema pisat o našim zvizdarijama, nego ćeš se referisat na vatru i oganj i nevoje koje je sotona paklena pripravila!
-Ali kako ćemo o tome? Tu je svaka rič suvišna! -Tako ćeš da ćeš reprizovat one tekstove šta si ih davno pisa, u vrime kad je zaplamcalo u nas. Pu, pu, pu, ne ponovilo se ni crnom dušmanu! -Nije red ponavljat tekstove. -Nije red ni da oganj pakleni guca sve šta su judi stekli! Ponovit ćeš one dvi štorijice šta si pisa o narkomanima! -Molim?! -Ma kako se ono zovu ertomani? -Narkomani su od droge, a erotomani opsjednuti seksom! O čemu vi to meni govorite?
-O onin budalašima šta vole kad gori! -Aha! Piromani! -E to! Isti vrag ko i ovi šta san falila reć. Zamantanti su ko da se drogišu i uspaljeni ko da in je samo jedna stvar na pameti! -Ali nije još utvrđeno da je to djelo piromana! -Ne nego je moja pokojna mater izašla ispod ploče, pa išla naložit vatru za bacit bržole na gradele! Da ko je nego oni! Ako nisu, digo sigurno jesu! Piši kako san ti zapovidila! Nije bilo druge nego je poslušati.
Sutradan je Mali putem intrao i ostale iz kumpanije. Martu koja po prvi put nije spomenula ’embalažu’. Pašku koji je zaboravio na zlatne patakune iz fumara. Martu koja nije žugala kontra ičega. Anku koja je krenula platiti misu da požar ferma. Mizeru koja je cijelu noć sanjala ‘šejtane’ s plamenim bakljama. Rodriga nije sreo -Išo mi čovjek s kolegama nosit rane i vode za postradale!, objasnila je Mizera. Svima je na ustima bio samo požar, oganj, vatrogasci, dežgracija koja je zatekla Omiš i okolicu. Kad je tako, nema druge nego ponoviti priču o dvoje piromana iz lokalne povijesti.
Krenimo s vatrenom štorijom ispričanom iz usta pokojne M. J.
Palivatra Pere
-Oti Petar je bio fin i šesan momak. Otac bogat težak, velika intrada, pune konobe, ujudan svit. Za Petra se računalo da će nastavit širit imanje. Šta se tiče šparnosti i marnosti, steka bi on više od ćaće. Ali hebi ga kad je ima jedan falimenat kojega je familja krila. Ali, zaklela se zemja raju, da se sve tajne doznaju! Najprvo je primjetila baba –Šta bi ti Pere volio da ti donese Mali Isus za Božić?, pitala ga je stara. –Ja bi volio jednu veliku vatru! –Kakvu sinko vatru? –Veliku! Da sve plamca i da ja to gledan!, odvalio je mali ko iz topa. –Misusovo!, zblanila se stara i prikrstila, jer se sitila pradida koji je ima pridivak Palivatra. Kad je kasnije iša s ocem rizat masline i palit grane, ćaća je priko oka vidio kako baca žar da se rasplamca na tuđu dionicu, pa su oštetili mejaša za dobri broj cabala. –Sinko šta to radiš?, pita ga je otac. –Samo sam tio vidit dokle će ić!, odgovorio je gledajuć ga nekako ‘ala manito’. Stari je vidio koja je ura i gorko uzadnio –Dide Palivatra!
Kad se ima ženit, posli pira je mlada jedva čekala otić u posteju, a on joj je kaza –Čekaj, moram prije ništo obavit! Špitila ga je s ponistre. Najprije je zapalijo kudiju u dvoru i u to gleda, pa joj se tek onda uvalio pod lancun. U ratu je bio veliki junak. Proša je sve fronte Prvog rata i bio glavni za bacat bombe. Kad su u krajevini zaredale paljevine, jer bi svit palio i kuće za dobit odštetu, kažu da bi uvik zvali njega. Sve bi on to činio iz športa. Ništa za platit. Obavio bi svoje i gospodaru javio – Sve je užgano! Adio baraka! Dobit ćeš lipu oštetu! Za Perina života je uvik ništo plamcalo, ali Bogu fala niko nije izgubio glavu, pa se sve podušilo. Inače je dobro ulaga i kupio priko rođaka iz Amerike velike dionice od jedne fabrike fulmina i fajercaga. Dionice je dobro proda, a dolare drža doma u štramcu. O tome je činio kuco.
Kad je umra, advokat je priopćio sinovima da su šoldi ušiveni u madrac i neka ih pošteno podile s materon. Čim je udovica to čula, počela je nabrajat na vas glas. –Šta je majko?, čudili su se sinovi –Ne nabrajaj sad smo bogati! –Nismo dico moja! Kad je stari umra zapalila sam štramac na dvoru. Leža je na njemu godinama i usmrdio se od tumide. S ognjem došli, s ognjem ošli i Pere i dolari! Posli su se svi od muke napili i onako pijani zaključili kako ni Petar boji kraj od tako vatrenog ne bi poželio. Čim su se otriznili već su mislili drugačije. Mise za pokojnike mu žena nije tila plaćat. Pop joj je to prigovorio, a ona mu je kazala–Velečasni, ja bi bila grišna kad bi mu davala mise da ode u raj! On je sad tamo di mu je najlipše! Usrid ognja paklenoga!’ Eto to je štorija o Petru Palivatri, ‘kapu di tuti kapi’ iz piromanske lokalne prošlosti.
Evo još jednog piromanskog slučaja…
Šuferinka Dinka
-Vatra i slama ne iđu zajedno!, -Fulmina glavu može spasit, al’ i život može ugasit!… Samo su neke od narodnih umotvorina o vatri kada zaprijeti svojom plamtećom naravi. I dok umorni vatrogasci dežuraju na zgarištima, a morem pluta garež, nije pristojno započinjati fjabama. Ljudi broje štete na izgorjelim djedovinama, zbrajaju otkazane turističke rezervacije, leže po bolnicama i bore se za život, te nije trenutak za ‘zvizdarije’.
No, autoru je napamet pala Dinka Šuferinka o kojoj mu je pričala Tone S., pa je štorija sačuvana od tumide vremena. Onima koji znaju da su šuferini uz fulmine lokalni nazivi za žigice ili šibice, nije čudan Dinkin plamteći nadimak.
Dinka je znakovito rođena na dan svetoga Lovre, mučenog na vatri gradela. I stari su joj bili šenjani plamenom. Davni predak se iskazao u podušivanju ognja na filipinskoj kući. Pradide Mate Opareni je preko lica zaradio taju od opekline pri gašenju požara u katedrali. Dide joj je junački sićima vode gasio vatru koja je lizla Vukovićevom Starom školom. Svi su muški srodnici zadnji ostajali na zgarištima i vikali zborno -Vode daj!
Ženske iz Dinkine familije nisu imale herojska nego tragična ognjena znamenja. Babu Maru je plamen iz komina zahvatio dok se grijala na bančiću, pa je od posljedica opeklina godinama ležala u postelji kao ‘lazarica’.
Svo to vatreno nasljeđe iz obiteljske povijesti Dinku je obilježilo. Slušajući priče o plamenim iskustvima svojih starih, infišala je u vatru. Kliničkim bi je jezikom danas imenovali piromankom. Nekoć su takve nazivali palikućama. Dinka je dobila nešto elegantniji nadimak; Šuferinka.
Kao mala se domogla šuferina i zapalila šušanj koji je zahvatio kapunjeru, pa su sve kokošice iz nastambe u momentu bile kao upravo izvađene iz loštere. Palila je škovace na solaru, te bi vatra zahvatila koltrine. Kadila je tamjanom sobe da rastjera infete i žarom nagorjela mobilju. Sin jedinac Kleme mučio se ovom materinom falingom i pokušao je sakriti od publiciteta kale. No kod nas je diskrecija nepoznat pojam. Ubrzo su za njom vikali -Šuferinka!
Svi prodavači u komeštibile butigama znali su da joj ne smiju prodati žigice -Nema šjora Dinka! Ostali smo bez zaliha šuferina!, pravdali bi se falšom skužom.
Kleme je za opravdati materin falimenat postao najsrčanijim vatrogascem. Bacao se u vatru prsimice, gasio gdje ne bi nitko. Jednom je prijatelju Anti nakon popijenog trećeg bocuna u vrlobrskoj konobi kazao -Ja najvolin vatru! -Misusovo! Kogo će te čut! Znaš šta ti za mater govore, zabrinuto mu je odgovorio, pa se zainteresirao -A zašto je najvoliš? -Da je mogu gasit!, tužno je odgovorio Kleme.
Dan prije nego što je umrla Dinka je kazala. -Kleme moj, nemoj mi palit sviće oko kapsela kad buden partila! -Zašto majko? Ko da si antikrist?, začudio se. -Da se ne bi ne daj Bože štogo užgalo! Sa vatron se šalit nije, jer nevoju ona krije!… zabrinuto je odaslala svoju posljednju poruku Dinka Šuferinka i otputovala tamo gdje nema plamenih jezika.
To su bile štorije o piromanima. Ako i nisu skrivili ovaj vatreni pakao, kako je rekla Vinka – Ako i nisu, digo sigurno jesu!
Ovo je bila posveta vatrogascima. Posebno onima koji se usred omiškog plamena nisu štedjeli. Manjka riječi za zahvaliti im se. Foteljašima koji se misle treba li im poboljšati uvjete i više ih nagraditi, valja petati roge. Autor i Vinkina kumpanija im posvećuju tekst na svoj malo uvrnut način, ali Kamarain to tako radi.
Treba se i prisjetiti da je prošlo 132 godine otkako je u pravilniku makarskog Hrvatskog sokola, 1894. istaknuto kako su članovi uz tjelovježbene, dužni vježbati i vatrogasne vještine. -Vatru gasi, brata spasi! Ne ponovilo se!
Piše Marino Srzić/ foto: privatni album