U intermecu između posljednjeg tužnog Kamarina, te napisa o obljetnicama tragičnih događaja, pred slijedeći nastavak oko Svisvetih i Dana mrtvih koji zaslužuju pijetet i poštovanje, u ovom ćemo se broju prepustiti tradicionalnom kamarinskom štimungu i nastaviti sa štorijom o Žarki Matičarki.
Prisjetimo se… Žarka je bila ona koja je u glavi držala više genealoških baza podataka nego svemoćni Google. Izbacivala je srodstva od koljena devetog brže od interneta, te prikupila vjernu klijentelu u potrazi za informacijama o eventualnom srodstvu s izabranicima za brak. Tijekom godina spajanja i razdvajanja mladenaca, izgubila je vrijeme da sama postane mladenkom i tako ostala starom curom.
Ovoj je usidjeličkoj Žarkinoj situaciji kumovala i stalna briga da se ne uda za nekoga tko bi joj ne daj Bože bio u rodu. Tako je kao još dobrodržeća odbila Roka Tartajuna, koji joj je po babinoj liniji bio rođak u sedmom koljenu. Naravno da je onda dala i nogu Anti Stidnom koji joj bio čak četvrti rođak. Infišan u Žarku, on je preko velečasnog pokušao utjecati na njenu tvrdu odluku. -Sveta majka crkva ne vidi nikakve zapreke da se udaš s nekim tko ti je u srodstvu tek u četvrtom koljenu…, pokušao je župnik. Nije se dala. -Ne vidin ni ja nikakve zapreke da ne skupjate lemozinu, pa je isto skupjate!, odbrusila mu je i zapečatila raspravu.
Vrijeme je prolazilo, a prosca bez srodničkog srodstva niotkud. Istina, pojavio se jedan furešt Nijemac koji je bio spreman stati pred oltar. Mislila se, pa prijateljici Vinki kazala -Ništa od toga! Sitila san se da mi je mater ašikovakala ko mlada udovica s jednim stražmeštrom Austijancem šta je u nas bio na službi! Ko zna šta se tu sve izleglo! -Ako je Austrijanac, onda nije Nijemac!, pokušala je prijateljica odvratiti od još jednog odbijanja. -Pusti ti kraju i oni govore njemački, nikad se ne zna!, rezolutna je bila Žarka.
-Onda smo ti mi iz susidstva navonjali pravu priliku za nju, kazala je autoru redaka šjora Vinka, koja nas je u štoriju sa Žarkom uvela u pretprošlom điru. Pustimo onda Vinku da sa štorijom i nastavi…
-Vako ti je bilo. Pojavio se jedan fini čovik, šjor Štef. Udovac, profešur iz Zagreba. Lipih godina, ali pravo šesan! Kad je otiša u penziju kupio je u Makarsku stan radi naše friške arije i mora, jer mu je to puno dobro činilo za aštmu-zaduvu od koje je bolova. Onda smo se se skupili mi iz susidstva.
Ja, Jagoda pokonjeg Mate Bodula i šjor Vlado šta je radijo na katastar i dogovorili se privoltat Žarku da ne ode u greb ko usidilca. -Šjor Štef iz Zagreba je prava prilika za našu Žarku!, rekla san in. I Jagoda se složila -Je! U rodu joj sigurno nije i ovo je prava prilika da se uda i priseli u njegov stan, da ne broji dane u onoj svoj tumidavoj kužinici. -A i mlađa je štogo od njega pa bi mogla naslidit lipu penzijicu, nadožuntala san ja.
-Vi ste šjor Vlado najučeniji od nas, pa ćete znat kako razgovarat s jednin profešuron o tako delikanim stvarima. -Tako je nećemo mi dvi! Mi bi mu mogli samo rastumačit kako se kuva falša pašticada, privatila je Jagoda. Šjor Vlado je obavio razgovor sa Štefon i evo ti njega u prošnju za dva dana prid Žarkinin vratima. Znali smo u koju će se uru priznetat i došli smo ko per lafinta u Žarke na kavu.
-I je li pristala?, bio je nestrpljiv dugom Vinkinom tiradom čuvar Kamarina. -Čekaj mali, polako, ako ti slikovito ne opišen kako ćeš odo tome pisat! Primjedba je bila razumna, pa se pripovjedni maraton nastavio.
– Ne moš virovat, ali nije se dugo mislila. Pitala ga je samo za prezimena baba i didova, izašla i učinila đir po dvoru, produmala i s vrata rekla -Oću! Pristajen!
Bidna tila je da ide sve ko i kad se mladi svit vinčaje, a nije di imala primat poklone u svoju mižernu kužinicu, pa me molila da učinimo primanje u moju kuću. Di joj ne bi to učinila! Ali čekaj, iman ti još reč da smo prije svega još morali pripremit dotu! -Još i to?, dalo je u glavu vašem zapisivaču.
-Nego kako! Imala je ona puno toga, jer bi sve šta bi ušparala uložila u dotu. Imala je merlo šta su ga vezle časne s Lovreta na najfiniji batist i platno iz Duge Rese za lancune i intimele. I sve to ono pridratno, a ne socijalističko!, kritizirala je poslijeratnu samoupravnu proizvodnju Vinka.
-Ali vidi sad čuda! Infišala je da neće ništa staro, nego sve novo moderno! -Oću sve šarovito, veselo. Jednu prominu lancuna na ruže, drugu na srca, a treću na Mikije Mause! Neću ove antike bile lancune šta san ih skupjala, to je ko pokorov za kapsel, a ne za bračnu kočetu! Imala je ona i lipih teča, sve neduperanih, gizanih, troduplo šaldanih. Ali jok! Suđe je tila od aluminija. Kazala san joj -Nemoj aluminijo- amerikanski, od toga ćeš dobit bolest! Nije me obadavala.
–Neću troduplo šaldane. Kad ih dižeš sa špahera tribaju ti tri težaka za dat ruke. Hebe me se oću li dobit bolest iz aluminija! Oću bit moderna! Eto vidiš moj sinko šta se dogodi kad pod stare dane udre donja u gornju ko našoj bidnoj Žarki, uzdahnula je Vinka.
-A kad su počeli pristizat darovi?, nestrpljiv je bio vaš slušatelj štorije. -Čekaj polako, šta si brzopletan, vidi se od koje si race!, ukorila ga je Vinka. Ovako… Prije nego što je počelo s darovima, đavliji svit im je otpiva magareću serenadu! Na zbunjeni upit o čemu se radi Vinka je odmah dala odgovor. -To bi prije kad se udavala stara cura ili ženio udovac, došli berekini ispird kuće orjali poklopcima i tukli u bronzine i revali ko magarenje.
Tako su i Žarki. Ona se nije dišperala , nego joj je bilo drago, pa smo iznili bocun i žmule da se svit okripi. Ali kad su došli revat prid stanom šjor Štefa pario je poludit, izaša je u mudante na balkon i svakin ih ričima nagrdio. Nije zna za oti običaj. On je jedan fini čovik nije njemu do naših zvizdarija!, opravdala ga je Vinka. -Ajmo sad na darove! -Ajmo kad si urta, konačno je pristala.
-Puno je svita Žarka zadužila i počeli su dolazit već iza ručka. Taman smo ja i Žarka malo tili ubit oko, kad evo ti ih. Odma san zvala šjor Vladu i Jagodu da mi dođu dat ruke, jer svakoga moraš počastit, sa svakin dvi riči progovorit. U nas nije red da u mlade na darove bude i mladoženja, ali bilo nam je ža da šjor Štef bude sam doma, pa smo zvali i njega.
Puna kuća!, uhvatila se Vinka za glavu prisjećajući se promenade. -Kad je zazvonilo zvono izredala san in sve po spisku, ali kad san vidila ko je na vratima, odma san se profijenila. Lipo san ih pozdravila ..
U ovom će trenutku autor teksta replicirati sažeto Vinkinu pištulu, jer da je pustimo da i dalje brontula ovaj bi Kamarin durao do slijedećega. Dakle prepričano dalje je išlo ovako…
-Fajen Isus velečasni, fajen časna Stanislava!, pozdravila je Vinka prve goste. Velečasni je inače bio slabo razgovorljiv i iza leđa su ga zvali don Muto. Glasnogovornik je bila časna -U ime cijele župe, zbora i crkvenog vijeća, čestitamo dragoj Žarki i njenom izabraniku! Župnik nije znao što reći, pa je promrmljao.
-I da bude dičice! -Cila duzina!, rekla je Vinka da ga podrži, no već je shvatio kako je izrekao gluposti i sav je zapeškeren ušutio. Stvar je spasila časna -I tako smo na dar donili ovo!, podigla je s teškom mukom nešto zapakirano, veličine omanjeg čovjeka.
Žarka se nije niti zahvalila nego odmah krenula kidati omot s dara. Pred nazočnu Vinku, Jagodu, Vladu i šjor Štefa, prizentala se velika statua ratnika u bogatoj opravi s kapom vojskovođe.
-Drug Tito!, oduševljeno je kliknula Jagoda i odmah razočarano nadožuntala -Hebi ga nije! Nema petokraku! -Ovo je oni naš biskup, pokušala se prisjetiti Vinka, te brzo ispravila -Nije, on nije ima bradu! -Marko Marulić, otac hrvatske književnosti, kazao je je Štef, no falio je i on -Mene na nekoga podsjeća, mjerio je pogledom Vlado neobični poklon -Al’ se ne mogu sitit!
-Znam!, sjetila se Žarka -Moj barba Bariša, šta je ima u Astraliju farmu od klomkana! Je on je! Imala sam jedan njegov litret doma! A kako je ti šta ga je napravio zna kako je izgleda, kad nije ima litret?, zapetljala se.
-Svi ste falili, al će te sad sigurno pogodit!, rekla je časna i naredila–Velečasni uprite u botun! Pritisnuo je i kip se počeo tresti, pa visoko ispružio desnicu s isukanom sabljom. –Misusovo! Mirakul!, zblanila se Žarka i skočila u Štefov zagrljaj. –Ako niste još pogodili, sad morate! Velečasni drugi botun!, naložila je časna Stanislava.
Motor iz kipa je zabrujao, figura zakolutala očima, izdigla glavu i otvarajući usta pokrenuta baterijama, tuta-forca zapjevala ‘U boj, u boj mač iz toka braćo!’
–Zrinjski!, viknuli su u glas Vlado i Štef, te kao pravi domoljubi nastavili ariju s falšim Zrinjskim.–I jel vam se sviđa?, upitala je časna. –Da sviđa? Ne može bit nego onakvi, a još isti moj barba Bariša!, uzdahnula je Žarka.
Nakon promenade vižita, krenuli su u inventuru –Imamo 17 kristalnih vaza, kontala je Vinka–Ajde to se uvik može kome uvalit. Onda 6 tostera. –Računajte da je 5 prodano. Triba ih Iko šta prodaje čelapćiće na plažu, to ćemo lako utopit!, imala je plan Jagoda. -12 konpleta kapatoja sa šugamanima, nastavljala je Vinka.
–Prodat ih maloj Ante Ruzine šta drži saunu u Austriji!, opet je situaciju riješila Jagoda –8 kvadara, od toga 4 mrtve prirode, 2 prizora siročeta na grobu majke, jednu Posljednju večeru i jednoga svetoga Antu! –To za u Bazanu da podignemo atmosferu, predložio je Vlado. –Jedan beštek za 24 osobe, donila Kate Konobareva, kaže da je od čistog srebra, ali laže! To joj je muž lampava dok je radio u otel!
-Meni je isto najdraži Zrinjski, kazala je Jagoda. –Pari da si ga ikad gledala u teatar, narugala se Vinka. –Nisam, ali mi je bolje pasa od svih viskija i kojnaka, odgovorila je, misleći na stari dobri Badelov vinjak ‘Zrinjski’, a ne na junaka sa Sigeta.
I tako je prepričano i znatno skraćeno završila štorija o Žarkinim darovima.
-I jesu se na kraju zakleli na vjernost? –Koju vjernost?, zahihotala se Vinka.–Čime ga je ona mogla privarit? Onin nogama deškvarganim od artritiša i gobom na kostima većon od kantunala. A on nju mišon gumenim i jo-jo-jom iz mudanata!, finiširala je poznatim makarskim smislom za pristojnu mjeru. -Oćeš da ti sad ispričan kako je bilo dalje? -Nemojte, nemam vrimena, izvukao se autor Kamarina. -Neman ni ja iđen kupit sviće za na grob za Žarku i Štefa. Brzo će Mrtvi dan.
I mi ćemo se s nekim kamarinskim svijećama susresti u slijedećem điru, baš negdje oko Mrtvog dana.
Piše Marino Srzić / foto: privatni album
