Da je bilo brojati koliko se od zore rane do podneva na zaslonu mobitela pojavilo ime šjore Vinke, broj bi sigurno bio dvoznamenkast. Svaki je od tih poziva autor redaka svjesno zanemario, znajući kako će mu junakinja Kamarina usred knjižničarske radne subote oduzeti vremena i istančati živce. No točno u podne, kada je ključ u bravi škljocnuo i okončao dežuranje u makarskom hramu knjige, počela se javljati grižnja savjesti.
-Je li Vinka možda bila u ‘jutoj nevoji’? Je li joj trebalo dati ruke ili nešto donijeti iz apoteke? Je li loše, s obzirom da se u prošlom điru žalila kako joj ‘život nije kako triba i kako je vataju ježuri uzgor i nizgor’. I taman kad je uz grižnju savjesti posegnuo za mobitelom uzvratiti poziv, fermala ga je Vinkina unuka. -Baba vas cilo jutro zove. Evo vam kjuči. Moji nisu doma, a ja iden na trening, pa svratite! Uvatila je gripu i leži.
Dva puta škljoc-škljoc u bravi, pa prilično glasno -Šjora Vinka, ja sam!!, nije bilo dovoljno da nadglasa buku koja se širila iza pritvorenih vrata sobe. S radija je treštalo ‘Mornari hrabri ko legende glas’, a žrtva gripe je obučena u čelešte-plavu tutu, žvelto gimnasticirala u ritmu glazbe. Zavidnom je elastičnošću lamatala rukama i presavijajući se u struku doticala nožne prste, kao da je Blanka Vlašić pri kondicijskim pripremama, a ne gripozna starica na pragu 90-ih.
Promatrač je nakratko svjedočio začuđujućoj energiji gripom oboljele pacijentice, a onda glasno zavikao -Tu saaam! Konačno je shvatila da nije sama, te se skokom gazele bacila u postelju. Usput je čelo prekrila kariranom kuhinjskom kanavacom i potabunjala se inbotiljom do po ćunke.
-Aaaa!, krenula je u hipu jaukati poput đuboks-aparata, kad mu ubaciš novčić za naručenu melodiju -Isuse digni me! Vake muke ni sveti Lovre nije trpio dok su ga na gradelama privrćali! Jadna ti san!, nabrajala je u mučeničkom ritmu. -Mali, jesi to ti?! Jedva te raspoznajen!, tobože je obnevidjelo buljila u posjetitelja.
-Ali je tako loše? -Nije lošo, nego je ober-lošo! Influenca me salamaštrala! Raškavidala je svaku uncu moga tila, ne mogu ni do kondota! Sugovornik je potaknut maloprije viđenim pokušao isprovocirati -Ja sam mislio da se možete malo pridignit i protegnit. Da ne zalegnete! -Protegnit? Dabogda da pizala ko foj najtanje karte ako mogu palcen prston pomaknit! Fibra nemila! Trideset i deset. Velika vatra u meni. Da san fugera ili komin moga bi gudina ispeč na meni! -Oćete da provjerimo fibru? Di vam je provin? -Ne triba!, brzo se ogradila. -Sad neman ni unce. Malo prvo san mirila. Led ledeni. Da san fridižder iliti jacera moga bi u mene stavit janjca na zamrzvanje za zimnicu.
-Onda vam ide na bolje, kad vam je temperatura manja. -Dekot mi je unuka dala za kalavanje fibre. Čim san ga popila, opotila san se nemilo. Potoci znoja ni za me od čiverice do gnjata žubore. Ko zna šta mi je dala? To me se oće familja riješit!, dramatično je konstatirala. -Ajte šjora Vinka nemojte tako! Vaši vas vole! -Ma jesu!, prešla je u pomirljivi ton -To ja samo tako. Moraš malo nakitit kad jaučeš!, opravdala je ‘darkersko-narikački’ izričaj.
Kušin ispod Vinkine glave se od pustog gestikuliranja inzešestio, pa ga je posjetitelj dobronamjerno krenuo popraviti. Nije joj bilo po volji, jer se ispod inbotilje prezentala u izdajničkoj opremi za trening, a ne u bolesničkoj spavaćici.
-Zašto niste u piđami, nego u tuti? Opet će vam krešit fibra od puste robetine. Brzo se snašla -A šta ću bidna! Stojin u tuti da me ne tribaju prioblačit kad me deportišu na Firule. -Ajde nemojte tako! Proć će gripa! -Neće moj sokole!, uzdahnula je samrtnički -Ovo je vrlo komplikovan slučaj! Virusi su popijezdili ove sezone, a apožito su se uselili u moje tilo! Hebene san sriće. Da me odvedu u jebatorij, mogli bi na meni eksperimentisat ko na onin bidnin kuncima i bilin pantaganama šta ih drže za na njima činit hokus-pokus!
Sugovornik se uspio suzdržati od komentara da bi konačno morala naučiti kako se ne kaže ‘jebatorij’, što može izazvati amoralne asocijacije, nego laboratorij. Ipak je odustao, znajući da to ne bi imalo utjecaja na njen daljnji izričaj.
-A jeste se cijepili kontra gripe? -Cijepila!!, dreknula je -Ni mrtva! Nisan ja manita pelcovat se njiovin paštročima! Jesi vidio šta se događalo svitu potla šta su se pelcovali kad je bila kurba korona!
Bilo je zanimljivo čuti kakvu će novu prispodobu teorije zavjere priopćiti, pa je sugovornik potakao. -Ali znate nekoga ko je paga od cjepiva? Odmah se prišaltala -Da ne znan! Znan bar duzinu žrtava! Evo reć ću ti barem dvoje njih. Frane Lignjun i Mate Plinara!, imenovala ih je u dahu. -Šta je bilo s njima?
-Frane Lignjun je dobio pridivak, kako bi ti rekla, osjetila se lagana neugoda u tonu -Pridili su mu nadimak po lignjunu, jer ih je više svidočilo da ono šta ima šoto, pokazala je prstom prema dolje -A šta mi ženske nemamo, on ma veliko ko da je oveći lignjun. Razumiš? Objašnjenje je bilo zorno, te nije bilo problema za razumjeti. -I šta s lignjunom? -Nema više njegova lignjuna posli nego šta se pelcova. Ima ga, ali sad ga ni povećalon ne može nać. Skupio mu se u se i sad je ko girica! Je da mu više nije vridio za ništa, ali ga je bar bilo šta vidit, pa se bidan ima čega lipoga sićat. Sad ništa! Sad je Jure Girica, nije više Jure Lignjun!, zahihotala se zlobno. -Eto šta mu je učinilo pelcovanje.
-A Mate Plinara? -Matu zovu Plinara od mladih dana. To je zato šta je pušta takve vitrove da je od toga prdec-plina mogla radit javna rasvita i svi ferali po kalama. Berekini su ga zahebavali pa bi za njin na kali pivali onu taljansku ‘Vento, vento, porta mi vija kon te’. Vitrovi su mu bili jači nego kad opali bura na Vruji. I onda kad je primio cipivo sve je stalo! -Kako stalo? -Štitiko je! Ne samo da ne može proizvodit vitrove, nego ne može ni učinit potribu. Stalno pije čišćenja i moraju ga klistirirat na kitnu pomoć!, žalila je Vinka posljedice cjepiva na vjetrovito-plinske efekte Mate Plinare.
-I eto kad vidiš šta se bidnin judima dogodilo, neću bit manita da i ja padnem ko žrtva nauke!, izbacila je parolu poput aktiviste u demonstracijama.
-A ja san ti i od žilave race. Šukunbaba mi ostala živa u vrime velike kuge, a svi oko nje pomrli. Mazala se kvasinom u koju bi uzavrila speštanih repica od tarantela. Mogu likari reč šta oće, ali je ona priživila! Onda mi je dida zaobišla gripa-španjolica, a spava je u posteju s braton koji se bio infeta i brzo partio. Sve zato šta je od mladih dana volio bumbit i salivat litre rakije u se. Je da je bidan mlad potla umra od te puste rakije, ali je španjolicu prigrmio. A moj barba Špiro…
Što je bilo s barba Špirom nije uspjela dovršiti, jer je netko ušao u stan. -Vinkaaa, ajde u posteju da te kogo ne vidi da orjaš po kući, otkrit će se da si zdrava!, unjkavi glas susjede Anke nije bilo teško prepoznati. Ne znajući da je netko u vižiti, vidjevši posjetitelja kraj ‘gripozne’ Vinke zbunjeno je promucala -Ajme! Zahebala san situvaciju! Mali nemoj nas izdat.
-Bleko mozga plićeg od plitkog pijata!, naljutila se falša bolesnica, zbacila inbotilju i sjela na krevet. -Šjora Vinka ja sam vas vidio kako činite gimnastiku kad sam ulazio!, priznao je redar Kamarina. -Pa šta si onda od mene činio monu?!, naljutila se. -Da vas ne uvridim! Ali radi čega sve ove komedije? -Radi infuzije!, složno su u glas kliknule susjede. -Zašto infuzije kad niste bolesni? -Ma ne te infuzije, nego one socijalne infuzije šta dili država priko socijale!, objasnila je domaćica.
Trebalo je dobrih par minuta za shvatiti koje to socijalne doze infuzije, osim infuzija poskupljenja, država dijeli građanima. A onda je uz infuziju nekako nadošao jezično slični pojam inkluzija.
-Aha to mislite na inkluziju! Na inkluzivni dodatak koji socijalna službe dodjeljuje ljudima s invaliditetom da bi mogli lakše opstati. Ali šjora Vinka vi niste invalid! -Nisan!, ponosno je digla glavu pa poskočila s kreveta ko vjeverica. Da je bila od volje vjerojatno bi se i zacungala na lusteru i napravila figuru sličnu olimpijskom preskoku. -Nisan invalid u tilu, Bogu fala. Ali san invalidna u takujinu!
-Pa smo mislile, počela je Anka objašnjavati, ali je energično prekinula. -Nisi ti smislila nego ja! Vako… Sad je stađun od gripa. Ja iman danas -sutra devedeset. Mislila san odglumit gripu, pa nakon toga se činit da san oslabila. Ti bi i Anka bili svidoci kako moji ne mogu sa mnom i kako in triba koji euro da se boje snađu. Onda bi ja i Anka dilili tu infuzija- pomoć, mećali sa strane i uštedili za otić u kakve banje da nan čine masažu. Možeš i ti s nama!
Shvatila je da ponuda nije prihvaćena s oduševljenjem, pa je nadožuntala. -Ili ćemo ti davat da šparaš za štampat tvoj novi libar. Oćeš li? -Ajde reci oćeš li?, ponovila je Anka za njom.
Nemoralnu ponudu autor je elegantno zaobišao. -To vam moraju doktori napisat potvrdu da ste nemoćni. -Ja nemoćna? Da nas je uputit iznila bi vriću maslina do na vrv Biokova brže od tebe. Ti znaš samo pisat i davat libre u bibjoteku.
Rastanak nije bio baš srdačan. Zahladnjenje odnosa nije dugo trajalo. Zazvonio je mobitel. -Slušaj. Đava odnio i infuziju! Neću grišit dušu kad san još u snazi! Bog će me pokarat! Nego moran ti ispričat kako smo ja i Anka sinoć na ežbuko, šta ga još zovu fejsbuk, našli jedan puno lipi izvor zarade. Već smo počele! Do Uskrsa ćemo skupit za ić u banje!, podnijela je izvještaj i prekinula vezu.
O kakvoj je ‘ežbuko’ zaradi riječ, u slijedećem điru. Što se tiče pelcovanja i cjepiva, ne povodite se za Vinkom. Nju bi i kuga zaobišla da je sretne na kali. Cijepite se ako niste. Vrag ne spava! A kako se čini i gripa se razbudila.
Fotografije uz tekst nemaju izravne veze s pravom gripom. Samo su sjećanje na likove i vizure koje je napala gripa zaborava.
Piše Marino Srzić/ foto: privatni album
