Memoarska literatura najživopisnije je svjedočenje o prilikama iz prošlosti. Ako je još iz pera čovjeka iz puka, pravi je bingo za oživljavanje duha vremena. Disertacije s povijesnom tematikom takvom štivu nisu ni do koljena. Nažalost, teško je naći neku mlikaricu Lucu ili maranguna Špira koji bi se prihvatili lapiša, a kamoli tastature, te prionuli pohranjivanju sjećanja u tiskanom izdanju.
Autor redaka skoro je uspio nagovoriti jednu staru Makarku da sačuva za budućnost zanimljiva i pikantna sjećanja. Dapače se i ponudio kao zapisivač i redaktor. U početku se ominjala, no na koncu je kapitulirala iz dišpeta. Razlog dišpeta krio se u Kati zvanoj Fonja. Fonja je uz potporu jedne nove ženske političke udruge radila na izdanju memoarsko-kulinarskog libra ‘Iz kuhinje jedne Makarke’. Nesuđena memoaristica, nazovimo je Antica, parila je poludit. –Koja Makarka ćaću joj njezinoga! Sićan se kad je došla iz jute pripjezdine! Ona će nama o makarskoj spizi, a krava joj je repom mavala nad bronzinom!, pjenila se Antica. -E kad može ona libar napisat, onda ja mogu ankicoplediju!
Nažalost ‘anciklopediju’ nije nikada izdala. Ubrzo je za vazda promijenila adresu svoga doma za novu adresu u kanpu.Od zabilježenih Anticinih sjećanja mogao bi se izroditi maratonski feljton, ako ne i libar. Za početak neka ostane na par đireva u našem Kamarinu.
Antica je više pričala o drugima nego o sebi. Sigurno je sigurno! Danas izdvajamo štoriju o jednoj gotovo izumrlom zvanju; popovskoj domaćici. Obično se radilo o usidjelicama koje su vodile domaćinstva po župnim kućama. Kazivačica Antica je za stopanice župnih kuća konstatirala -Dobro je njima bilo! Stari je svit govorio ‘Popovska službenica, u crkvi gospodarica’.
Slijedi priča o jednoj popovskoj službenici, prepričana po Anticinom kazivanju.
Bepe don Stankina
Bepe nije imala čvrste fundamente u glavi i teže se izražavala. Osim Svevišnjega, priznavala je još samo jedan autoritet, svećenike. Da joj je koji pop usred ljeta saopćio kako je datum Badnjaka premješten, Bepe bi počela raditi jaslice ispod bora. Poroka nije imala. Osim jednog. Tigrove masti!Pripravak koji su donosili pomorci iz šangajske luke, blagosljivali su svi načeti kostoboljom. Bepe je taj dekot, za kojeg je vjerovala kako se proizvodi od tigrova samljevenih na makinju za meso, cijenila iz drugog razloga. Mast od tigra bistrila joj je možđane!
Do saznanja je došla sasvim slučajno. Jednom je nezadovoljna neposlušnom kosom, uzela iz popove kupaonice prvu bočicu s reda misleći kako se radi o briljantinu. Fatalana greša! U bočici je bio drugi sadržaj. Temeljito je natrljala kosu. Vlasi su joj se priljubile uz glavu, ali su možđani djelovanjem eteričnih ulja skoro izletjeli iz glave. Klečeći u crkvenom banku, najprije je osjetila, kako je kasnije ispripovjedila dušebrižniku –Veliku studen na vr’ ćiverice koja mi je prišla na mali mozak. Onda su mi oči poletile prima štropu. Gori mi se priznetala bila golubica. Ja mislim da je to bio Duh Sveti. Taj dan sam sve razumila, šta mi inače baš ne iđe! Ne znajući za tretman s tigorovom mašću, svećenik je zadivljeno otpustio riječima –Ti si doživila jedno nadahnuće ozgar! Moli se za me! Zbog dobrih iskustava, nastavljala je trličat glavu mašću i postala je ovisnicom ‘tigra’.
-Tako sam je i upoznala, pripovijedala je Antica. -Dolazila je u Makarsku u svoje kolengcie Mare don Dinkine. Ja sam pomalo švercala, pa me molila da joj kitno nabavim ote maščurine. Odma je prid menom natrjala glavu, zabilila očima i počela mi pripovidat o svome životu. Evo vako mi je kaživala…
-Mene ti moja Antice niko nije tio. Kasno sam se razvila, pa sam parila ko muško. Mojoj je teti palo na pamet. –Kad si već ko muško, ajmo te dat na zanat! Najboje bi bilo da iđeš za lektričara, to se sad traži! Mene nije bilo straj letrike, ali je to bio muški posal. Teta, stara berekinica, se sitila. –Znam kako ćemo! Plakala sam da to ne čini, ali nije bilo druge. Evo vako se domilsila…
Uz pomoć jedne naše, šta je u Sarajevu držala krčmu, našla mi je misto u Napretkovom domu za siromašnu mušku mladež. Tamo su se školovali svi kojima ćaća nije ima šoldi, ali uz priporuku popa. Teta je poznavala biskupovog tajnika, gulozana šta je u nje naručiva slatko. On joj je pribavio falši dokumenat di je pisalo da mladića Bepa biskup priporočuje za učit zvanje lektričara. Teta me ostrigla na kratko, obukla u trliš i poslala u muški dom. Tribala sam se dobro pazit da me ne otkriju. Posebno kad bi igrali fuzbal, pa se išli pišat straga igrališta. Počela sam učit koje žice ne smiš taknit da ne bi poginija. Tako je trajalo šest miseci.
Onda je doša jedan iz mog mista kojega je velečasni priporučio. Čim me vidio, zna je koja je ura. Ja sam ga molila da čini kuco, a on je reka da oče ako mu dam onu stvar. Nisam znala šta je to, niti išta od otim stvarima. Kad sam se sitila šta oće, otišla sam direturu i sve priznala. Bio je veliki skandal i novine su pisale: ‘Nečastiva grešnica ušuljala se u čedno gnijezdo sirotih mladića’ Moš’ mislit šta su bili čedni! Puno mi je ža šta nisam završila za električara, ali znan spajat žice na tuđi vod za imat mukte letriku.
Potla toga škandala vratila sam se teti. Držala sam se krunice i fregala crkvu. Zapazila me časna, ‘madre badeša’. Zvala sebi i ispitivala, pa je rekla –Blago ubogima duhom! Ti nisi za učit, ali si vrlo marna. Dođi k nama i postani službenica Gospodinova. Ja sam tila obuć monturu od švore, ali sam opet zahebala stvar. Taman sam tribala otić učit za koludricu, kad me je zamanta jedan berekin. Kad smo se šetali, iša mi je per la finta otrest mrvicu s koleta, pa me krenio po prsima. Znala sam di ta iđe i utekla. Moja je teta zvala likara, jer sam posli toga slabo stala i stalno revala. Doktor je kaza da nije ništa opasno, nego ‘išterija’. Tako se zvala ta bolest.
Onda je teta dogovorila s jednim popom šta je služio u Vlaškome, da bi me uzeo ko domaćicu. Velečasni mi je odma kaza –Moraš mi bit desna ruka! Rekli su mi da si pobožna, pa ako digo falijen ti spasi stvar. Sve sam činila sama. Kuvala, redila crkvu, držala kokoši i gudine, skupjala lemozinu. Samo šta misu nisam držala. Onda su mise još bile na latinskome i naučila sam od ‘Dominus vobiškum’ do ‘Ite misa est’. Svit mi se po selu počeo lipo javjat. Ne bi se nako klanjali ni ondašnjoj krajici Marijoli, a ni kasnije drugarici krajici Jovanki. Zvali su me Bepe don Stankina.
U početku je sve bilo tip-top antilop. Onda me sebi pozva najviđeniji čovik u selu, kum Bare Mutavi. Bio je bogat i bogojuban, ali je malo govorio, pa je umisto njega govorila žena mu Ivka. On bi kaza jednu rič, a ona nastavila. Sili su me kraj komina, nalili vina i onda je Bare reka –Komuništi! On je samo to kaza, a Ivka se navila
–Moj Bare oće reč da popu u kuću dolaze komuništi-antikristi iz Imockog i Makraske. Čine se da igraju na karte, a drže nešto, kako ono Bare? –Kružoke! –E to! Tamo govore da Boga nema! –Učitejica!, ispalio je novi hitac gazda. –Učitejica ostrižene kose! Da je kurba čula nisam, a tute nema opasnosti, jer je don Stanko nevin ko dite! Ota ženska čini ono, kako se reče Bare? –Špitorizam!, oglasio se kratko.-Je to! A to ti je kad se zovu duše pokojne i s njima divani!, prikrstila se Ivka –Ima još izbor glavara!, bio je gazda ovaj put rječitiji. –Šporka pulitika! S oltara neće jude da zove da glasovaju za moga čovika da bude glavar! Nego je reka, kako ono Bare? –Stvar osobitog izbora!, promumljao je. –Koji osobiti izbor, kad nema osobitijeg od Bare! Ali pop kaže da je nazadan, zato šta ne bi da se gradi veća škola da može učit više ženske dice! –Samo domaćinska!, prokomentirao je gazda.
–Tako je, prihvatila je žena –Da nauče kuvat štogo boje od pure! A ne da ih uče prirodopis, pa da im udre u glavu i počnu zapovidat svitom. Šta meni fali, a znan se samo potpisat, konstatirala je. –Fali ti da digo mučiš!, zaključila je glava kuće, te naredio –Reci joj šta triba činit! –Bepe ti moraš slušat i upamtit šta govore kad igraju na karte, špitit kad mu dođe ota učitejica i otkrit koga bi tijo za glavara! Pa nam dođi reč!
-Bidna Bepe, nastavila je Antica -Ona je mislila da to čini za dobro don Stanka. A ta Ivka je bila prava lupežica. Bepe mi je vako špjegala šta joj je još naredila… –Kad budeš svitlala zlato na Gospinom kipu, vidi ima li još jedna vaka minđuša, baba je darovala crkvi, pa bi provirila jesu li par! Darovala bi i tu! To je bila rečina s puno bisera i korajon. Sa svim šta su mi naredili sam se zahebala, ali s rečinom najviše. Oni su don Stanki radili o glavi, a ja to nisam razumila, pa sam ga počela špijat.
Prvi mi je zadatak bio načulit uši kad je dolazila kumpanija za igrat na karte. Došla bi ih u vrime partije poslužit, načulila bi uši i pamtila neke opasne riči-hernc, kanro, treng, pink. To bi odma išla javit Bari. Nije bio zadovojan. –Je li govorio štogo pulitički?, pitala bi Ivka. Ja bi rekla bi da nije. Jedan od kumpanjona je reka –S istoka se crveni, čeka nas burna sutrašnjica!, ali im to nisam išla kaživat, jer je sutra stvarno zapuvala bura. Tako bi i moja teta Aneta na taljanski kaživala –Rošo di šera, učinit će bura!, a ona bidna nije bila komuništa.
Onda sam špitila kroz rupu, di je otpala likadina, kad bi don Stanku došla meštrovica ostrižene kose. Nosila je veštit i kularinu ko muško, pa sam to saopštila Bari. Nije bio zadovojan. –A jesu činili špitorizam i zazivali mrce?, pitala je Ivka. Rekla sam da nisu. Primučala sam kako govore uz sviću–Spirituše javi se! Jedanput je pa kvadar sa zida i okidala se koltrina s bonogracije, ali ja mislim da se to dogodilo jer je bila promaja, a ne radi špitorizma.
Još sam dobila u zadatak doznat koga bi tio don Stanko za glavara. E tute sam doznala pravu istinu. Doša je u vižite Barin brat Mate i don Stanko je kaza kako će sve učinit da on dobije misto glavara, jer je savremen, a ne nazadan ko Bare. Onda sam nahebala, jer je velačasni naglo otvorio vrata, dok sam špitila kroz ključanicu. Izvukla sam se da sam svitlala kvaku, ali mi je ruvinja očinji vid. Primućala sam Bari da župnik oće njegova brata za glavara da ne bi pala krv.
Moja je muka začeta sa rečinom. Guda Ivka me lagala da oće samo vidit tu naušnicu, pa će darovat i drugu. Prid svetkovinu sam luštrala sve zlato šta se izlaže. Našla san tu rečinu i odnila je Ivki. Ona je uzela i kazala. –E sad ti je ne vraćam, pa se misli kako ćeš!, i potrala me iz kuće. Sve sam u suzama priznala velečasnom., a on mi je kaza ko Pilat Isusu –Nalazim te bez krivine, nije pravo da pogineš! Ja ću te zaštitit.
Na Gospin dan su žene vidile da rečina fali, uskomešale se i počele vikat. –Bepe je ukrala kad je zlato svitala! Nije mi bilo pomoći. Razapeli bi me ko Isukrsta da nisam zorom pobigla i ostala potvorena ko lupežica. Tako je završila moja Golgota na prvoj službi. Kasnije sam čula da je Ivka loše skončala i pagala bekinom, jer je izdavala mladost okupatorima, a Bare je otiša na kvasinu. Ja nikome ne sudim, ali tako im triba! Gorku su mi pogaču umisili, ali su još gorču sami pokusali! Ovdje ćemo stati. Anticinu arhivu zanimljivih životopisa, još ćemo konzumirati.
Uz napomenu da fotografije nisu nužno vezane za sadržaj, već su sentimentalna scenografija i podsjetnik na naš dobri stari svit, autor vas poziva na novi đir Kamarina.
Piše Marino Srzić/ foto: privatni album/ilustracija
