Jedno po jedno, sada već dobro nam znani junaci i zaštitni ‘brandovi’ Kamarina, počeli su pokazivati prema autoru pri susretima začuđujuću hladnoću, potom grintavo negodovanje i na koncu otvoreno neprijateljstvo. Počelo je s Paškom Cimom.
Približavao se bolno obišene ćunke vidljivo vukući nogu. -Dobro jutro, šta je s nogom? Vidim da skoro pa cotate?, čuo je pristojni pozdrav i brižni interes za zdravstveno stanje. Odgovor je bio daleko od pristojnog. -Cotan pa šta? Cotat ćeš i ti do koju godinu! Izbacio je srdito i odcotao naprijed.
Da se ne radi samo o trenutnom Paškinom raspoloženju, te da se i ostatak ‘kamarinske kumpanije’ udružio kontra autora, potvrdila je Mere Općinska. Natovarena boršama spize, dovoljne količine da nahrani fuzbalsku momčad poslije iscrpljujuće utakmice, jedva se vukla s pijace. -Teta Mere dobar dan! Triba li pomoć nosit?, upućena joj je ljubazna ponuda. -Prije bi svoga mesa izila nego ti dala da mi pomogneš!, nakostriješila se, izbečila urokljivo oči na sugovornika i furiožo krenula dalje. Posrćući iskrivljenim takama postola s teretom izdašne spize, nije se ni osvrnula na pitanje -Šta sam vam učinio?! Autor je tako ostao nasred kale, inpjantan ko da mu je jato lastavica pri povratku iz južnih krajeva izručilo obilati crijevni sadržaj na glavu.
Kulmen svađalačkog stava suradnika na projektu Kamarina dogodio se, a s kim bi drugo nego sa šjorom Vinkom. Planirana nenajavljena vižita s očekivanim objašnjenjem o neprijateljskom raspoloženju bila je u začetku stopirana. Posjetitelj je taman pristupio nogom u Vinkin portun kad je zazvonio mobitel. S druge strane veze bila je ona. -Su kanoćalon te vidin s ponistre, a su mobitelon ti javjan. Vižite ne priman! U kuću mi ne tribaš ulazit!, izdiktirala je hladnim glasom kao da se radi o šifriranoj poruci pred terorističku akciju. Stvar ne da je bila samo neugodna, nego je poprimila i obilježja otvorene fronte.
Nije bilo druge nego se za objašnjenje napete situacije obratiti miroljubljivoj susjedi Anki. Trebalo je to učiniti u strogoj konspiraciji da šefica Vinka ne bi osujetila plan. Anka je na zakazano mjesto, u dvor Stare škole, došla vidno poplašena. Konspirativnost je digla na maksimalni nivo. Uz crne reflektirajuće sunčane naočale koje su joj prekrile veći dio kvadrature face, nabila je do ušiju i vunenu kapu maskirnog uzorka s istaknutim simbolom Betmena. -Ja san mislila da me niko neće pripoznat, a troje me fermalo na kali i pitalo jesu li to u korizmi maškare ili su mi se pomutili možđani kad san se tako maskirala. Hebi ga provaljena sam!, kazala je ideološki spremna i poginuti za sveti cilj ako treba.
Upoćena i zapeškerena ko rujno vino, odahnula je skinuvši kapu ispod koje se prizentala kosa oznojena i obješena poput prekuhanih lazanja. Konačno odahnuvši od navale fumade u tiru je izdeklamirala razlog neprijateljskog stava. -Vinka ti je poručila da si nas sve lipo zaheba. Nešto joj je vrlo delikatno dojavila jedna osoba, koju ne smin pod zakletvom imentovat, ali mislin da je rič o Marti Trumbeti. -Šta joj je dojavila? -Da si nas iskoristio u tin svojin štorijama šta pišeš. -Kako iskoristio?! -Tako da sada umisto jednoga honorara primaš dva! Za jedan ti plaćaju priko računa redovito, a drugi ti daju na ruke da podiliš nama, a ti ih staviš sebi u takujin. A da nema nas, ti ne bi ima o čemu pisat!
Optuženiku je skoro došlo slabo na takve nebulozne objede. No, Anka je nastavljala -I šta ti misliš da je lako podnit takvi teret popularnosti, naglasila je očito tek nedavno naučeni izraz -Ti jesi privolta naša imena, ali naš svit nije manit! Odma su znali o kome je rič. Eno me nikidan jedna u samouslugu pita -Anka ajde kaži šta će bit drugi put u Kamarin, kurjoža sam doznat! Ako mi rečeš dat ću ti na karticu penzionerski popust da učiniš spizu! Ja san činila kuco ko zalivena. Onda je Ive Zagvoška ponudila Meri Općinskoj cili komplet Delimano tava na kojima se peče na suvo i bez uja, a ništa se ne zalipi. I to samo da intervenišeš za metnit i njeno ime u štoriju da bi se mogla pohvalit sestri u Minkenu kako je ona u nas popularna, a za sestru joj u Njemačkoj niko ne zna. Ni Mere nije pristala, jer mi imamo rič!, ponosno se Anka isprsila u stavu pravednika.
-Je li bilo još ponuda? -Da šta je! Vinki je ona Bračka šta afitaje veliku kuću podno Batinića, nudila i šolde da joj kroz priču, a sve ko da i nećeš, izreklamišeš ponudu fureštima za ovo lito. Opa joj je puno promet turista otkad joj je unuk priklani nalio glavu i pustio Švabicama u bazen lož uje za centralno grijanje. Vinka je nabrecala i rekla da nju nisu mogli kupit ni za veće šolde, pa neće ni za njene šporke eure!
Nedostajala je još i nečasna ponuda upućena Paški Cimi. No i to je došlo na red.
-Samo je Paško pošpalanga i privatio neprijatejsku ponudu gore nego domaći izdajnik! Ma šta domaći izdajnik?! Ko Juda Iškariot šta je izda Spasiteja za trideset krvavih škuda!, pala je u pravednički gnjev. -Šta je prihvatio? Za kakvu uslugu? -Evo vako! Doša mu je oni povratnik iz inostranstva šta je otvorio butigu i kalaje cine, a radnja mu je blizu ne smin reč kojega marketa da ne činimo reklamu. -I šta ga je pita? -Da mu ti učiniš promidžbu za butigu i da u priču nadožuntaš kako je u njega sve cinije nego u susidnom marketu, posebno sad prid Uskrs kad svit kupuje ko da će sutra bacit anatomsku bombu! A možda i oće!, sjetila se napete svjetske političke situacije i uputila paničan pogled pun zebnje. -Neće bacit atomsku bombu! Ne bojte se! Čuvaju glavonje svoje guzice! Primjedba je umirila, pa je nastavila
-I izdajnik Paško je prista. Kaza mu je vako -Nema problema, bit će ti butiga već u drugom điru. Evo ti borša pa puni. I oti mu je trgovac nametnio punu boršu spize luksuzne. Oriđinale parmiđana taljanskoga, pršuta vakumisanog od najboje vrste, boteje Dingača, jaja friških iz Imotskoga i bakalara norveškoga šta vonja ko duša! -I je li primio?! -Da šta je! I još mu je kaza vako -Ako mi do sutra nabaviš po lipoga janjčića, ali da je od mlika i dobar komad frigadnoja za pašticadu, mali će te spomenit u svaku štoriju dok god bude dura Kamarin! I eno mu je odma sutra donio isporuku na vrata od kuće. Pokaza mi je! Janjčić mek ko bumbak, a frigando nema nego naki, mrtvi bi ga jio! Znaš ti šta znači jedan frigando dobit u današnje vrime, a ne falše ruže ili od buta pa je pašticada za na kazan, a ne za Uskrs!
Slušatelj se od ranog djetinjstva naslušao poema o pozicijama mesa, pa je preskočio i janjčića i ‘frigando’ i ostale bibite i upitao Anku. -Imate li me šta poručit od Vinke? Ili je i ovo dovoljno za proglasit me ratnim zločincem?, komentirao je uvrijeđen objedama skuhanim u ćakulonskom bronzinu Marte Trumbete. -Ma ne virujen ja da si ti štogo metnio u žep, znan te čiji si. Ne bi ti, nisi od takve race, pravdala se Anka. -A od Vinke ti neman šta reč nego ti iman dat da pročitaš. Pružila je šopra-kuvertu s natpisom Primorje Makarska, zaostalu iz tko zna kojeg desetljeća prošlog stoljeća.
Kuverta je ekspresno otvorena. Sadržaj je trebalo pročitati na miru i svakako u sebi. Anka je bila kurijoža, te tako iskrivila od osteoporoze i inače kriv vrat ne bi li vidjela sadržaj da je autoru redaka učinila milo. Zato je krenuo čitati naglas Vinkinu depešu:
‘Slušaj mali! Prvo san se svojoj smrti nadala nego da ćeš nas vako kurbanjski iskoristit. Marta Trumbeta mi je odala iz vrlo povjerljivih izvora da stavjaš u svoj žep konorare koji je nama ko koronarnim suradnicima triba pripast. To je jedan veliki finansijski škandal i završit ćeš i u novine i na televiziju. Pali su i jači od tebe za primanje šoto banka. Pa je i Sanader i Mamić, evo je jučer i oni šta je svira u grupu Ladna bira ujićen, pa bio kriv ili prav. Past ćeš i ti! Neće te spasit ni advokati ni odvitnici kad te prid vrata dođu apsit i odvedu u pržun. Oteto-prokleto! Ili nam dostavi naše koronarne iznose ili si naheba! Anka će priuzest šolde u tajno sutra ujutro u Fratarski đardin, obučena u muško da je ne pripoznaju! Uz vlastoručni potpis gori atresirana Vinka, Mere Općinska, Paško Cima, a Anka se nije tila potpisat, jer je kukavica! Neka pravna država radi svoj posal! Amen!’
Primatelj depeše nije znao bi li se smijao ili plakao. Anka ga je preduhitrila i spremno zarevala -U pržun ćeš žalosna ti majka! U cmizdrenju je prekinuo poziv mobitela. -Vinka tute! Slušaj mali! Ne mogu se oprat ni lugon ni sapunon. Možeš mi reč i da san zločinka i gora od Iruda šta je nevinu dicu poubija!, duboko je uzdahnula -Marta Trumbeta me priveslala. Jutros je bila u mene da će posudit šolde, jer joj nije doteklo za letriku. Rekla san joj dat ako mi reče još štogo o tvon slučaju. Problidila je, počela se bubat u prsi, čupat vlasi i priznala da je sve izmislila i tila nas posvađat, jer da je bila jubomorna kako si sve nas stavio u Kamarin, a nju zaobiša. Privrnio mi se mozak, imala san taman u ruci pašabrodu za iscidit blitvu i klepnula san je tuta forca anprsi. Šolde za letriku san joj isto dala. Eto! Sad me pravo sramota, pa mi ti sudi kako oćeš! -Šjora Vinka malo sam razočaran kako ste povirovali ćakulama. Ko da me ne znate! -A šta ću sinko, opravdanja nemam. Čovik se zahebe! Vragu i konorari! Jesmo se pomirili? -Jesmo!
Tko joj i ne bi oprostio kad je bila iskrena. Uostalom, izgubiti tako atraktivne aktere kamarinske štorije bila bi čista ‘grijota’.
Onda je Vinka u ime pomirbe iznijela prijedlog. -Slušaj! Ajmo lipo u mene na Veliki četvrtak na druženje. Činit ćemo sirnicu za probu za Uskrs i počastit se mrvu od spize šta je dobio od onog trgovca izdajnik Paško Cima. Još ćemo ti i mi, tvoji konorarci, špjegat sve kako je prvo bilo u staro doba od Cvitnice do Uskrsa. Je li more? -More! -I znaš koga ćemo još zvat? -Koga? -Martu Trumbetu! -Pa di će te baš nju kad vas je priveslala?, začudio se autor. -Fala Bogu! Tako triba bit. I Juda je izda Spasiteja, pa je isto sidio na poslidnju večeru.
I eto tako se zakompliciralo ovih dana. Završilo je dobro. Zadržali smo nezamjenjive vanjske suradnike, autor je dokazao nevinost i nije završio u pržunu, a vrlo je izgledno da dobivamo još jednog ‘konorarca’ u liku Marte Trumbete.
Do novog đira uz probne sirnice i uz priču o starim adetima Velike nedilje, kamarinski pozdrav!
Piše Marino Srzić / foto: privatni album
