Na rekordnih trideset i deset Celzijevih u ljepljivoj ariji, grad se pretvorio u golemu terinu njoka podgrijavanih na pari. -Ovo smo ko u lošteri zagrijanoj na 250, požalila se Anka Vinki. -Da smo u lošteri već bi se davno ispekli i doša bi kraj. Nego smo ko na ‘banja Mariji’. Ozdal vrije voda, odgori vriju možđani, preciznije je odredila Vinka, instalirajući na glavu buraču sa zaleđenom vodom izvađenom iz zamrzivača.
Provrelo pučanstvo je na izmaku snaga. Klime orjaju tuta-forca gutajući kilovate eura, pa se s nadolazećim računima za struju očekuje i serija moždanih kolapa i srčanih ‘infrakta’.
Iz škafeta se vade lepeze. U pogon se aktiviraju ventule s oslikanim likom svetog Ante Padovanskog i natpisima ‘Riccordi di Venezia’. No od ventula malo koristi. Energično ventulavanje efikasnije cijedi znoj iznemoglih ‘mahatelja’, nego što rasfriškava temperaturu šufiganih žrtvi toplinskog udara.
Ni sinje more jadransko ne pomaže. Toplije je od lušije za ispiranje bijankarije ili kako bi greziji rekli -Vruće ko pišaka! Ipak, već se u zoru mogu vidjeti vremešnije glave s kapelinima kako izviruju iznad morske površine poput ‘cancarela’ iz pijata vrele juhe. Ne nadajući se previše rasfriškavanju i autor svakodnevno oko Zdrave Marije kreće pridružiti se ‘cancarelama’ pod Osejavom. Na putu do odredišta ovih je dana intrao na Meru. Da je ne zna, ne bi joj se ni javio. Bila je neprepoznatljiva. Uvijek žvelta, te športski nabrijana, sjedila je pred portunom na skalini nalik otpuštenoj stanarki ubožnice. S kalamarima ispod očiju, modrima poput ozljeda Mohameda Alija u izgubljenom meću, tupo je pogledala u Malog i iscrpljeno promrmljala -Ja više ne mogu! More mi on plaćat za fit ko da iman na teraci inštaliran jaguzi, ali ja to ne mogu trpit! -Šta to govorite? Kakvi jaguzi! -Jaguzio je on mene u možđane da ne rečen štogo šporkije! -Ma ko? -Paško!
Tek na po koplja razbuđenom autoru konačno se razbistrilo. Paško je prodao stan i u potrazi za novim stambenim prostorom trenutno je smješten u Mere.
-Svašta smo prošli u zadnja dva Kamarina. Najprije udar groma, pa proslave imendana i zaboravio san na to. -Lako je tebi zaboravit kad se nije inbarka u tebe, nego ga eno u mene. Ne mogu grišit dušu! Platio mi je fit za dva miseca da ne bi tako zaradila i kad bi cila Bosna litovala u mene. Ali hebeš šolde! Ne mogu više! -Šta ne možete? -Ne mogu živit, na rubu plaća je kazala Mere, inače tvrđa od škrija pod Svetim Petrom. -Pogledaj me! Ja koja san žveltija od cile olimpijske reprezentacije, sidin ovde na tlevu bosa i u kombinetu ko zadnja grišnica iz đardina. Ne daj bože da ko intra, pita bi me -Pošto usluge!, gorko se rasplakala. -Pa šta vam to čini Paško? -Oda po cile noći ko šonambulo. Sluša radio tuta forca da odliga cila kala. Digne se prije zore i friga jaja s pancetom. Nikidan je doveo jednu Mađaricu stariju od Metuzalema da će prispavat u njega u kamaru, jer da mu je to rodica! -Možda mu je stvarno u nekome rodu. Možda ima na obiteljskom stablu neku mađarsku granu!, pokušao je Pašku opravdati autor. -Nema on mađarsko cablo, nego u mudantama ima granu od cabla, jarčina stara! Dok nađe stan iznit će me kroz vrata s nogama naprid!
Mere je bila na rubu sloma. -Dajte mu onda otkaz! -Već jesan! Vratit ću mu šolde od fita i neka traži daje! Večeras ćemo dogovorit u Anke, ako bi ga ko iz kumpanije primio. O’š doć? -A kad nisam?, odgovorio je autor, te prije nego što se uputio na Osejavu skočio kupit Meri energetski napitak da izdrži Paškin teror. Putem je sreo Martu. Za živo čudo nije vukla saket skupljene embalaže. -Di ćete vi u ovu uru? -Niti embalažu nisan imala force pokupit. A ima je koliko oćeš. Ne mogu u kuću od vrućine. K leši san mol. Doma mi je kod pod cripnjom. -Upalite klimu! -Eno je na zidu ima i godina, ali mi je ža upalit. Zamotala san je u najlon da ne pada prašina po njoj. A i račun! Ko će platit račun? -Ako vas kolpa od vrućine, platit će naslidnici! -Je, a ako me ne kolpa? Onda sam tek nahebala! Bilo je tu neke logike, ali je autor nije baš shvatio. -Oćeš i ti u Anke večeras? -Oću!
Anki nije vrag da mira, pa se sjetila usred ljetne jare peći orahnjaču.-Sitila san se Božića i naše lipe bure, pa mi došlo ispeć dvi štruce! -Mogla si i učinit Betlem i užeć bije na tlevu, pa navisit bronzin kaštradine i raštike!, bijesno joj je spustila upoćena Vinka ventulavajući se zadnjim brojem Glasa koncila, zadignute vešte do po bedara.
Iz loštere se širila toplna, klima je na izdisaju kašljucala. Rodrigo je mini-kineskim ventilatorom hladio Mizeru, zagorjelu od pretjeranog sunčanja. -Kojega se đavla broštulaješ na suncu. Pari da plaćaš boravišnu taksu!, korio je Paško ispijajući ledenu biru. -Ne bi ja radi sebe. Nego radi mog čovjeka! -Zašto radi njega? -On tamne kože ko pravi Filipinac, a ja bijela ko snijeg s Jahorine! Nije bolan red! Što će raja mislit! -Maj Mizera vonts bi lajk Filipina. Ona radi mene se peći na sunce makarsko!, nastavio je zaljubljeno vrtjeti ventilatorom oko preplanule Mizerine glave.
-Sad ću van ja dat sladoleda da se razladite. Pravi domaći đelat po riceti šjore Kate Bušelić! Riceta je bila prava, ali ishod je bio katastrofalan. Anka je na stol u suzama donijela terinu nečega što je podsjećalo na bijelu kavu. -A samo san ga stavila ima tri ure na balkon da se mrvu otopi!, procmizdrila je pokajnički. Kumpanija se utješila orahnjačom i salamaštrala obje štruce u rekordnom roku. Preostale kantune Anka je zamotala u foliju i predala Marti. -Boje da ti ja zamotan nego da ih trpaš u boršu potajice i izmrviš mi po tlevu. Marta se na opasku nije uvrijedila.
-Priđimo mi na glavnu stvar!, oglasila se šefica. -Sad nan Paško imaš ispripovidit sve kako je bilo sa stanom. -Proda san ga! Ne mogu ja više u našu zgradu živit. Eno nek’ van Marta reče. Ona mi je susida. S jedne bande stara Mandina. Navršila 102 godine. Po cilu noć piva partizanske, juriša na ofanzive, ne možeš oka sklopit. Nikidan me smirila pitaron s balkona, jer da san domaći izdajnik i da će mi ona u ime naroda prisudit. S druge bande oni Krešo šta mu ćaća šaje šolde iz Švedske. Drži pase. One velike! Kako se zovu? Droge? -Doge!, pripomogao je autor.
-E doge! Ali se meni čini da ima tu i droge! Kad ih vodi vanka pari da dvi krave vodi u pašu. Jedan je od tih ćukinja nikidan kidisa na me i da ga nisan kenio nogon osta bi bez ruke! Ne mogu se više ni penjat na kat! Noge otkazale! Pa se mislin uzest štogo stana u prizemju. Ali teško je nać! Hebi ga! Lipe san šolde dobio za stan, ali di ćeš sad nać novi! Svi pod Biokovon! Bez gorske službe spašavanja ne bi priša ni kvarat puta. I sad me još Mere izbacila!, pogledao je mrko u ‘stanodavku’. -Bi li me ko u sebe primio? Takujin mi je pun, plaćan dobro. Ništa mutke! Mali ima li u tebe mista? -Nema!, slegnuo je ramenima prozvani. Krenuli su se izjašnjavati i ostali. -Mi te ne bi primile sve da nas pripišeš Makarsku i rešto Veliko Brdo i Makar!, kazala je Vinka. -Tako je!, podržala je Anka -Dosta nan je bilo kad si prispava u nas kad si afita turistima! -Nisi nan da mira od zore rane do mrkle noći!, nadožuntala je Vinka -Sad se vidi zašto se nijedna nije tila udat za te.
-Ja i maj Mizera tebe primiti in tu d naš apartman. Ju ar naš burazer frend! Bez platiti eura!, velikodušno je ponudio Filipinac. Mizera je hitro reagirala -Jes nam burazer i ko brat rođeni, ali dolazi nam Hanifa pa nema mjesta. -Hu iz Hanifa? -Moga rahmetli daidže nevjesta. Rekli doktori da joj treba friška morskog zraka da se izliječi od astme. A nije još ni trudna ostala, pa bi moglo more pomoć! -Metni ti njega s Paškon u istu kamaru pa će joj on pročistit sve kanale boje od mora. Izličit će se od zaduve, a mogla bi ostat i zbabina!, lascivno se nacerila Vinka.
Marta je ponudila smještaj, nadajući se zaradit, ali to nije imalo smisla. Iz zgrade u kojoj je stanovala, Paško je upravo pobjegao od preživjele partizanke Mandine i Kreše uzgajatelja doga i mogućeg uživatelja droga.
Mere je opetovala svoj tvrdi stav -Da me zlatom plaćaš ne bi te više trpila! Paško joj je htio kontrirati, ali je iznenada nečega se sjetivši, naglo problijedio i drhtavom rukom salio u sebe ostatak piva iz žmula. -Jel ti slabo?, poplašila se Anka. Paško se zaljuljao na katrigi i da ga Rodrigo nije uhvatio završio bi na tlevu. Polegli su ga na otoman u polusvjesnom stanju i podigli mu noge u ariju. Anka mu je trljala sljepočnice rakijom, a Mizera ga ventulavala gvantijerom. -Šta ti je? Ko da su ti se duše iz purgatorja prizentale, zabrinula se i Vinka. -Nisu duše nego zlato!. Mere je spomenila zlato!, jedva je prevalio preko poluiskrivljenih usta. -Ajme, evo mu je ćunka išla dežbijego! Bit će ga kolplao! Kitnu triba zvat!, uspaničila se Anka. Nakon što mu je Rodrigo nalio još bire u grkljan, ćunka se vratila u naravno stanje. Konačno je objasnio -Zlato šta je ostalo od pokojnoga brata. Funte šterline u zlatu su ostale u u onon fumaru šta se nikad nije dupera. Tamo san ih zaziđa kad san se uselio. -Je li ih vele ima?, ingordo se ubacila Marta. -Ima itekako! Kako ću do njih?
Vinka se odmah bacila na razradu strategije. -Ko je kupio stan? -Gospođa Štefica iz Samobora, šta je radila dugo u Njemačkoj. -Je li žena na mistu? -Je. To je jedna fina gospoja, odgovorio je zamantano Paško. -Hebeš šta je fijena. Kad čuje za zlato neće ti dat da ga fijeno vadiš iz fumara. Sad je fumar njezin! -Moramo to izvest ko američki marinci. Priko noći upast kroz ponistre. Šteficu eliminisat na par uri kloroformon da ne zna di je i surgat fumar, rekla je Mere. -Je kako ne, ko u filmovima! Triba mudrije!, odgovorila je Vinka. -Moramo se sprjateljit sa Šteficon da nas zove na kavu, pa polako vidit šta ćemo. -Ja bi joj rekla da joj se šejtan uvalio u dimnjak i ponudila bi joj hodžin zapis da joj uđem u kuću!, ponudila je rješenje Mizera. -Ja mis Štefi reći da ja master of feng-šui i uči joj u kuća end tu d fumar izvlačiti Paškin brader gold zlati!, predložio je Filipinac.
-En ti Iruda šta je nevinu dičicu pobio, kako si moga zaboravit na zlato, ljutila se Vinka. -Hebi ga kad san dobio šolde od stana od sriće san ispraznio cili bocun kojnaka da nisan zna di mi je glava di mi je guzica. Ko se sitio zlata!, priznao je snuždeno Paško.
Akcija spašavanja imovine u vidu investicijskog zlata kojeg je Paško nalivene glave zaboravio uzeti iz prodanog stana, mogla je početi.
Situacija u Kamarinu vruća je od temperature zraka. Kad kumpanija krene u akciju Fumar, zagrijati će se do usijanja. Do slijedećeg đira autor ne smije odati lokaciju stana. Čitatelji kolumne redom su pošten svijet, ali nikad se ne zna. Kad ingordost proradi, zaboravlja se na poštenje. Do tada da bi se barem malo rashladili ispod nebeske cripnje, uz tekst su fotografije davnih makarskih temperaturom blažih ljeta. Ventule u ruke! Klimu štedite, računi samo šta nisu stigli!