-Šta je prislano ni mački nije drago!, pučka je uzrečica koja upozorava na granicu dobre mjere. Upitno je koliko doslovno tumačenje poslovice odgovara istini. Što se tiče spomenute mačke, ne odgovara. Bacite bilo kojoj ‘mujsi’ slanu srdelu, pa ćete vidjeti kako protiv slanog nema ništa. Hoće li joj možda naškoditi, to je drugi par postola.
Naš je Kamarin pretijesan za sve psine iz duge povijesti makarskih berekinadi. No, kako je i spiza bez soli bljutava, tako bi i život bez povremenih nestašluka postao otužan.
Šala je po domaćim mjerilima toliko rastezljiv pojam da je teško opravdati poslovicu –Dok je šala i Bogu je draga! Ponekad ni Bogu nije draga. Pučka mudrost -Berekinsko radovanje naivnome tugovanje!, najbolje oslikavala makarsku berekinadu. Nabosti se na berekinski pinjur, znalo je ostavljati i dublje rane.
U životnom ciklusu domaćeg berekina, prvi test je bila kala. Zanat se učio posprdnim povicima za prolaznicima. Ruganje s nekom tjelesnom manom nije se smatralo berekinadom, nego šporkarijom koju nisu opravdavali ni berekinski-asovi. No kad je u pitanju bila kakva gospoja pozamašnih oblina, diverzija se cijenila.
-Šjora Jele, eno vas prati jedna osoba i kaže da vam ne more uvatit korak! pristupio bi bujnoj gospoji neki mulac. –Ma koja je to?, ozirala se zbunjeno. –Guzica! Ne može vas sustić kolika je! Ispala vam je iz kotule i jedva se vuče za vama! –Mulac jedan da ti racu tvoju!, zavitlala bi boršom i ne uspjevši doseći brzonogog berekina, krenula psujući dalje. U spomen na događaj dobila je nadimak Bižiguzica.
‘Draga moja, imam ti ispripovjediti o nemilom događaju s ljetovanja u Makarskoj’, piše gđa D. u pismu prijateljici. ‘Nema tako žarkog sunca kano ovdje, ali ni tako žarkog divljaštva. Kod moje je stanodavke došla neka krojačica. Upravo smo pile kafu, kada je ušla oblivena krvlju po tjemenu. –Što se dogodilo?, zapitasmo. –Ma ništa, ovo me oni mali smirio jednom stinom sa šufita. Krivo je odmirio, odgovorila je smireno. –Jeste li prijavili žandarima?, upitah. –Ma dite se samo zaigralo!, ležerno je uzvratila. Onda se upetljala gazdarica. –Je li to sin od one ševave lavandere? –Je, potvrdila je ranjenica. –Dobro sam i prošla. Čudo da me nije usmrtio, kako sam mu mater zalila vrilom vodom! Zbunjeno sam odslušala ovu makarsku tiradu. Ranjenica je nedavno, ofurila vrelom vodom majku mladog divljaka, jer je preglasno pjevala perući na dvorištu rublje, dok je ova htjela odspavati.
Iznenada ispod prozora neko zazva –Pitala je mater bili i vi uzeli kilo skuša, donila je Bračka friške! –Oću, oglasila se ranjena šivalja, te odlazeći rekla. –To je mali Ante šta me smirio. Iđen i ja uzest pa ćemo ih zajedno bacit na gradele za užinu! -Kako je lijepo da je sve dobro završilo, pak će zajedno blagovati!, kazala sam gazdarici. –Blagovat će oni zajedno, ali će lavandera i sin sutra imat proliv! –Kako to mislite?, začudila sam se. –Jer će se krojačica ponudit ispeč ribu. Prije nego šta skuše stavi na stol, one koje imaju pojist mater i sin, posut će po repu s mrvu cukra da na njih slete muve-brekuje od kojih se ingrava štumak. –Otkud vi znate da će se baš tako dogoditi?, bila sam iznenađena. –Eto tako! To me je naučila moja mater, a ja sam taktiku priporučila krojačici!, olako je odgovorila. I oni takove kriminalne psine nazivaju ‘berekinadama’, što hoće reći vragolijama. Štoviše se i kasnije zajedno smiju i odmjeravaju tko je kome bolje podvalio!’
Popularna berekinada mularije, zvala se ‘leteći takujin’. Uobičajena igra prevare, sastojala se od dva elementa; novčanika i oku nevidljive krene za ribolov. Svezanog za krenu, novčanik bi mulci stavili na kalu i sakrili se, pa kad bi intrao netko privučen plijenom, naglo bi povukli s prozora ili iz portuna. Makar je prevara bila odavno provaljena, rijetko se tko ne bi polakomio. Provjerili bi je li ih tko gleda, a onda se žvelto sagnuli. Tada bi takujin poletio put šufita ili nestao iza kantuna. -Mulci ebeni, iša sam ga odnit na redarstvo za vratit vlasniku!, slijedila bi kombinacija psovki i opravdanja.
Zanimljiv obrat s ‘letećim takujinom’, dogodio se s Franinim ocem. U starim se danima prisjećao: ‘Baš taj dan nisam sa svojom kumpanijom vara na takujin. Bilo me strah da će me otac uvatit. Čim je uša u kuću da mi je plesku –Nisam pape danas vara na takujin, raskrivio sam se. –Zato sam te i plesnio! Vidio sam na tlevu takujin i mislio da je to dilo tebe i tvojih berekina, a bio je pravi. Pun šoldi od onog gulikože trgovca i odma ga je malo posli naša. Ti si kriv, jer da sam zna da je njegov, sad bi ima šolde u rukama!’
Gospoja Persa, beogradska turistica ostala je u sjećanju kao idealna žrtva za ‘uvatit u đir’. Kao furešica nije poznavala domaće navade, a bila je i pokondirena tikva, kakve su farabutima bila najizazovnija meta. Cijela je situacija mogla proći relativno lišo. Domaće bi je dušobrižnice vjerojatno u prolazu ogovarale kako joj je dekolte dublji od Bračkog kanala, te većih šteta ne bi bilo. No nije bilo tako, jer se u sve uplela gospojica Ita.
Makar je gošća poput Perse, Itu spašavala od mižerije u dugoj i gladnoj zimi, kapricioznu staru curu to nije moglo spriječiti da je čisto iz športa ne uhvati ‘per fjoko’. Stvar je brzo izmakla kontroli.
-Gazdarice, ajde da me savetujete. Idem posle plaže do kafane. Koje piće da naručim, al da bude baš nešto fino, para ne žalim!, zatražila je Persa savjet od iznajmljivačice. Ova joj je dala preporuku i pri tome naglasila –Ako vas konobar bude pitao želite li baš to, inzistirajte da hoćete, jer to piju samo najotmjeniji gosti! Odma će se pričat šta je fina gospođa iz Beograda naručila! I pričalo se.…
Persa je cijelo popodne ponavljala ime ‘delikatnog blago kiselog pjenušavog vina’, kako joj je gazdarica objasnila, pa je na konobarov upit –Što gospođa želi?, izvalila –Molela bi lepo, jednu kvasinu, al da je jaka i od najbolje klase! –Kvasinu? Jeste sigurni?, išempja se konobar. –Jeste, ne pitam šta košta!
Na stol je stigla čaša s jutom crkavicom. Persa je nagela, hrabro progutala, pa skoro afanala od žestine. U sebi je promislila –Uf bre, skoro ne poginuh! Ko da sam se sirćeta napila! Konobara je pohvalila –E alal vam vera, baš me lepo poslužiste!
Kvasina je promutila, pa je ostatak noći provela na kondotu, a Iti ujutro rekla –Jako vam je lepa ta kvasina. Ima da nabavim za Beograd koju litru, pa da počastim društvo! –Znamo mi šta je dobra kapjica!, furbasto se smješkala Ita, misleći –Cili bigunac odnesi, pa će pola Beograda promutit!
Slijedeće što je kapricioža Ita opremila sirotoj Persi, dogodilo se neplanski. –Gazdarice idem malo na pijac, da vam donesem nešto?, ponudila se. –Ako već oćete, uzmite mi jedno po kila pujine! Nosi je Mate Gobavi iz Vrlike samo jedanput misečno, pa da ne nestane!, vikala je iz kuhinje lupajući loncima, te je Persa nije dobro čula. –Kako rekoste, punjina? Onda je berekinastoj Iti pala na pamet ideja.–To vam je ono najboje od mlika, donesu sejaci iz Zagore. Kako vi zovete? –Da nije kajmak?, sjetila se Persa. –E bravo! Ajdete na prvi štand livo di Mate drži robu i kažite mu ovako –Gospodine Gobo, dajte mi molim vas po kila punjete, ali da je friška! Nit je sirota Persa znala da ‘gobo’ posprdno označuje grbavca, niti da je ‘punjeta’ prostački naziv za mušku sjemenu tekućinu, te je pristojno zatražila. –Gosn Gobo, lepo vas molim pola kile punjete, al da je sveža, iz vaše proizvodnje! Za cenu ne pitam! –Slušaj ti ebena gospoja!, unio joj se Mate u ćunku. –Gobo ti je ćaća, a ja nisam kriv šta me Bog šenja grbom! A šta se tiče punjete, da je imam iz svoje proizvodnje, onda ne bi gubio vrime, nego bi te digo odveo poklopit!
Cijela je pijaca oduševljeno zagrajala na Matin komentar, pa je Persa na brzinu otkupila sve što je na prodaju donio, ne bi li popravila dojam. Mate je blagoslivljao zbog nenadanog pazara, ali pecete lajona nije mogla izbjeći. –Je li dušo, ni manje ni više nego po kila!, vikala je jedna –Pa si po to došla lipo iz Beograda! Al je u tvoga rogonje prisušila kanela?, nadopunila je druga. Persa se sita isplakala, ali Itu nije okrivila, misleći da je zaista bila riječ o zabuni.
I najveći berekini bi kad-tad bili nasanjkani. Primjerice Toni Raguželo, inteligentni oriđinal, koji je smjestio mnogima. No i njemu su. Kad je uhvatio tešku virozu usred ljeta, gubeći povremeno u fibri svijest, prijatelji su mu nakon oporavka, pripremili dostojan povratak među žive. Nemilo se iznenadio kad ih je ugledao kako ulaze na vrata sobe, baš oko svetog Lovre, inkapotane i sa šalpama oko vrata. –Na dobro ti doša Badnji dan!, čestitala mu je kumpanija. –Ma kako, al nije lito? –Moj Toni, četri si miseca bio u nesvisti, pa ti se sve pomišalo. Moraš na ariju. Sutra ćemo na misu zornicu, a ti se danas odmaraj i ne izlazi niti na ponistru. Naložit ćemo ti peć da se dobro priznojiš. Tako je priporučio likar.
Cijelu se noć uz naložena drva potio dok su vanka cvrčali cvrčci. Ujutro je navukao debeli kapot i tako fudran krenuo vani. –En ti jarca koje lipo vrime za Božić, a vrućina ko da je sveti Lovre, ovo sam opet zaradio fibru!, brontulao je glasno. -Nisi zaradio fibru nego berekinadu!, iskočila je vesela ekipa iza kantuna, odjevena solidarno poput njega, kao da je Božić.
Ostale makarske antike berekinade, autor redaka pomno čuva i ažurira, pa ako bude sreće, naći će jednom mjesto u kakvom libru.
Berekinadi svake vrste bilo je još. Naivnih dječjih, ekscentričnih i luckastih monada, ali i dobro osmišljenih huncutarija.
Berekinada danas nema. Barem ih tako ne zovu. Sada legalno bujaju iz sabornica, vijećnica i kabineta glavonja. Takve nam berekinade nisu zanimljive. O njima sve znamo. I koliko god da su nekad berekinade bile sirove, akteri su im, valja priznati, bili plemenitiji.
Piše Marino Srzić / foto: privatni album
