Nije zvala Vinka, nazvala je Anka. Strogim i naređivačkim tonom, neočekivanim za šunjavicu poput nje, na mobitel je izbiflala -Ovu nediju nema nikakvih arlekinada ni komedija u Kamarinu! Samo ozbiljno i učeno! -Zašto? Al’ je kogo umra? Šta se dogodilo?, iznenadio se autor. -Dogodilo se to da je u četvrtak tri ijade godina i da dolazi papa u Svetoga Marka. -Molim? Tri ijade godina i papa?!
Čulo se kako Vinka iz pozadine viče -Bleko! Plitka si ko plitki pijat! Daj mi maloga da mu ja rečen! ‘Malome’ je rekla -Pobrkala je! Nije tri ijade, nego tristo godina i nije papa nego njegov glavni čovik u Rvatsku! Zove se Đorđe, ne mogu se sitit bezimena!, dala je Vinka precizno objašnjenje, pa je stvar odmah bila jasna. Makarska slavi 300-tu godišnjicu patronata svetoga Klementa, a proslavu će uveličati, ne baš neki Đorđe, nego mons. Giorgio Lingua, apostolski nuncij.
Nastavila je -I zato smo se dogovorili da našem zaštitniku triba odat počast i posvetit mu Kamarin, jer ako iko mirita onda mirita naš Klemento. Autor je zdušno prihvatio ideju. -Tako je! U pravu ste! Samo ja već pet godina oko ovih datuma pišem o svetom Klemi, pa da se ne bi ponavlja! -Neka se ponavjaš! Ko ne zna neka zapameti, a ko zna neka se prisiti! Kleču u crkvi, a više znaju šta će bit u nastavku turske serije, nego o našen svecu i odvitniku!, borbeno je zaključila i naredila -Večeras u mene! Prekinula je vezu.
Makarski svetac zaštitnik sigurno bi bio sretan da je imao prilike upoznati ekipu koja se okupila odati mu počast u tinelu šefice Vinke. Kumpanija je bila šarolika no vjerno odana. Pobožna šantoća Anka, praktična katolkinja Vinka, vjernica žestokog nacionalnog predznaka Mere, rijetki posjetitelj bogoslužja, no srčani tradicionalista Paško, usrdna moliteljica u svrhu materijalnog prosperiteta Marta, pripadnik četvrte nacije u svijetu po broju katolika Filipinac Rodrigo i za žuntu kao doprinos ekumenskom trendu njegova zaručnica Mizera, muslimanka iz bratske Bosne.
Svečanu atmosferu nadopunjavao je zamaman miris friško ispečenog. Anka je digla tavajol s velike gvantijere. Ukazala se hrpa precizno složenih gulozarija. Vrsna pašticerka je prezentirala sadržaj kao da je natjecatelj u MasterChefu -Da ne budu uvik fritule, ovo san ispekla kikače, rizenjake i pašte-frole, upirući prstom po redu imenovala je zaboravljene antike gulozarije. -A ima i oravače i višnjevače. Ja svojon rukon pripravila!, pohvalila se Mere osobnim doprinosom.
Vinka ih je prekinula -Samo su van bićerini i manjaža na pameti, a mali je tute doša da nan štogo učeno kaže o svetome Klementu. Je li tako? -Tako je!, zbunjeno je odgovorio prozvani, značajno se nakašljao i za ne trošiti vrijeme krenuo odmah s referatom o svecu zaštitniku -Makarska je ljeto Gospodnje 1725. dočekala s petstotinjak stanovnika i bez patrona. Biskup Nikola Bijanković obraća se Svetoj Stolici moleći za dodjelu relikvija gradu i biskupiji, te od pape Benedikta XIII…
-Fermaj! Ne tako!, stopirala je Vinka -To mi pari ko sat don Srećkovog vjeronauka. Zaspat ćemo. -Onda kako ćemo?, zbunila je predavača. -Ja san se dositila! Zborno ćemo zapivat himnu svetoga Kleme, pa ćemo posli svake kitice prokomentarisat, a ti ćeš objasnit o čemu je tute rič ako kogo ne razumi. Jel more?
I da ‘more i ne more’ nitko se ne bi usudio suprotstaviti takvom alternativno-edukativnom pristupu. Šefica je podijelila ‘zboristima’ pripremljene riječi teksta, udarila nogom dva puta po tlevu takt, pa su kantaduri zdušno zapjevali prvu kiticu.
‘Hrabreni Sveče, koji u Kriposti, rascvalim srcem, priko Rima stupaš. Slavodobitan, Raja željan budi! Štovan po svudiii..!’ Odmah se istaknuo Ankin titravi sopran. Počelo je s komentarima. -Stupa je po Rimu! Znači da je bio Talijan! To nan nikad nisu u propovidi rekli!, javila se Mere. Autor je pokušao objasniti -Pa nije baš Talijan, onda Italije nije ni bilo. -Kako nije kad je oda po Rimu. Onda je Talijan, nije Čerkez, zainatila se Mere.
Krenuli su s drugom strofom: ‘Tiho se smihuć usilniku Gutu, srditu s tobom i pomamnu puku. Slobodan gaziš prama mukam grdnim, s prsima tvrdiiim…!’
Mizera je uz svo iskustvo pevaljke pomalo dištonavala, te se činilo kao da je otpjevala ‘Kad ja pođoh, na Bembašu’. -Ko je bolan bio taj Guto. Kod nas je bio jedan Safet, a mi ga zvali Guto jer je guto eksere i staklo! Lud čoek i naopak! Jel’ on? -Po nekim podacima to bi mogao biti…, pokušao je prisilni tumač, no Paško ga je sasjekao u po riječi -Ajmo daje!
‘Nemila sablja kost ti po kost cipa, krv ti se toči u krvi se kupaš. Tad Isus reče otvarajuć vrata: Ovi di ti plataaa..!’
-Tako i meni od išijatike ko da mi se kost po kost cipa! Otvori i meni mučenici vrata moj Isuse kad dođe vrime!, rasplakala se Anka šireći ruke put plafona-
Onda su otpjevali tri kitice u cugu.
‘Na nebu po tom Ti sidjaše gori, a dol u grobu bez spomenuća. Mnogo je lita Tvoje Sveto Tilo, Skrovito bilooo…!
Veliki misnik Benediktus kada, darova Tvoje, našim Otcim Kosti. Bijaše vika osamnestog ljeto, dvadeset petooo…!
Netom dar ovi k našem kraju dopri, Nikola Pastir preljubezniv k Njemu. Poteče a svim stadom svojim kleče, pak vapijuć reče…’
U ovom otpjevanom djelu Paško je nastojao dominirati sa svojim de-profondo basom, no vrlo uspješno mu je kontrirala s ništa manje dubokim glasom muškobanjasta Mere. Iscrpljeni od nadmetanja hitro su salili po bićerin. -Ja sam svatila da su mu dušmani sakrili tilo, samo mi nije bistro di?, osvrnula se Marta na tekst. -U Priscilinim katakombama, odgovorio je autor. -Pa di ga je ota Prišila mogla krit tolike godine! Di će joj duša!, naljutila se na Prišilinu ‘nečasnu rabotu’ Marta.
-A kako to da je baš prizadnji papa Benedikt darova kosti, kad je umra nema tri godine, a mi slavimo tristo godina, bilo je nejasno Anki. Objasnila joj je Vinka -Tuko! To je bio ondašnji papa koji se isto zva Benedikt! A kad se piva ‘darova našim ocin kostin’, ja znan da je tu rič o šukundidu Loninih, Trankvilovih i još nekih Ivaniševića. Ovi drugi šta je tilo Klementovo priuzeo je bio Kačić. Ote više ne znan. Biće da su izumrli, pokazala je Vinka zavidno znanje.
Rodrigo je što pjevao, što mukao, ali se mora priznati da je tekst s pomijom pratio. Zato je zapitao -Nikolas Pastiro? Hu iz det? Sent Nikolas? Santa Klaus? Đingl bels? -Da ti tvoga đingl bela i dida ti Mraza! Koji đingl?! To je naš Nikola Bijanković koji je vodio narod pješke, na noge za dočekat svetoga Klemu! A ne ko ovi danas šta se vozikaju bemvejovima i mercedesima!, naljutila se Vinka i ošinila ga po glavi s kanavacom. -O sori!, zasramio se Rodrigo -Ja mislio Sent Dida Mrauz!
-Bijanković ga je i krstio ko Klementa! Je li tako mali?, obratila se Anka informatoru -Je! Pozdravio ga je -Ave sancte esto nobis propitius et clemens! To će reč na latinski budi nam milostiv, pa ga je narod odma prozva Klemento!
-Molaj latinski! Ajmo naprid!, rekla je Mere i povela: ‘Molbom i pjesmom pozdravljamo Tebe…’
Ubrzali su ritam uz povremeno komentiranje. Tako je Vinka nakon stiha: ‘Zavite noseć Svetlištu tvome, a na blagoslov vode gostarice i kruničice’, znakovito pogledala Martu i kazala -Znan ja i neke koje na blagoslov nose takujine da im se jaspre boje okote! Marta je činila fintu da je ne čuje.
Na strofu ‘Darove prospi kan’ obilnost pira, najprvo mira, Mizera je zavapila Alahu za mir u Bosni.
Poslije kitice ‘Najskoli da nam bude često-godna, maslina plodna!’, Mere je munila Martu pod rebra, prekinula napjev i obratila joj se -Kakvi je tebi reglan? Misleći kako se radi o Reglanu, istoimenom lijeku, ova joj je odgovorila -Ja ga ne pijen, meni je štumak u redu. -Je li mislite na radman maslina? Koliko su dale ulja?, spiječio je autor daljnji nesporazum u komunikaciji. -E to! Koliki ti je regal maslina? Meni 21 i po!, pohvalila se ovogodišnjom bogatom provištom ulja. -Meni manje od šešnest!, uzdahnula je Marta -Šta ću bidna! Sirotinju i Bogu si teška!, procvilila je.
Na dio himne u kojem se pjeva ‘I ribar pune mriže da istegne, kakono Petar na rič Isusovu’, očekivano je reagirao Paško, pasionirani kontrolor ulova na kočama -Neka istegne pune mriže, ali neka kala cinu! -I neka ne proda sve dobre bokune za zlatne patakune restoranima, a nama ostavi špare i ciple iz porta!, podržala ga je Vinka.
Onda su složno zakantali. ‘Sve Makarance koji se natiču, štovati Tvoju svetkovinu daruj. Daruj došlaca uza starenika, nek ti je dikaa…!’
Mizera je bila ganuta -Jes vala pravi svetac taj vaš Klement-beg kad se i za vas domaće i za naš došljake brine! -Nego kako! I za Filipince i za Bosance i za crne i bile, samo vaja da su judi na mistu!, potvrdila je Vinka.
-Mali baš si nam lipo održa predavanje!, dala je komplimet Anka. -Pa više ste govorili vi nego ja. A niste mi ni dali da vam iznesem neke zanimljive podatke o štovanju sveca. O tome kako je skoro izbila tuča u crkvi kad su tolomaši pivali talijansku, a narodnjaci hrvatsku verziju himne. Onda koliko je bilo ljubomore zbog držanja ključa Kleminog oltara. Onda kako je…
Domaćica je prekinula -Nismo na fakultetu nego u moju kuću, a u mene se Klemento štuje, ali se jide i pije! Podijelila je slatkarije na pijate guloze kumpanije, natočila, pa podigla bićerin u zrak i nazdravila -Živio sveti Klemento! Bože daj da ga i dogodine skupa proslavimo! -Živilii!, odzdravila je srčano kumpanija i tako najavila u današnjem Kamarinu tjedan u kojem slavimo 300-tu godišnjicu dolaska našeg patrona u makarski porat.
Piše Marino Srzić/ foto: privatni album
