Ovogodišnji, drugi korizmeni petak, posve je odgovarao pokorničkom ugođaju. Derala je teška južina, a kiša se slijevala niz kale. Unatoč visokim celzijusima, nervozni prolaznici bili su inkapotani do grla, sve u nadi da će odnekud zaorjati zakašnjela ili uranjena marčana bura. I one najžveltije takva ‘arija hebentina’ učinila je mlohavima, pa se činilo da ulicama stupaju ranjenici s fronte, a ne radno aktivno stanovništvo. Ni autor redaka nije bio u boljem stanju, no ne ni izdaleka u tako lošem kao Vinka i Anka. Ugledao ih je s druge strane ulice.
Vidljivo smantane i dezorijentirane, vrludale su kao dva mjesečara-šonambula, upravo naglo probuđena u noćnoj điradi. Onima koji ih ne poznaju ništa ne bi bilo čudno. Pomislili bi kako dvije onemoćale starice, pridržavajući jedna drugu, polako hvataju korak vračajući se iz jutarnje spize. No, autor redaka, a sad već i čitatelji, dobro znaju da se ovdje, istina radi o vremešnim, ali ne i nemoćnim personama. -Šjora Vinka, teta Anka!, bilo im se red javiti, ne samo iz poštovanja, već i zbog novog đira Kamarina. Čule su pozdrav i nešto brže krenule prijeći ulicu. U zao čas! Prolazeći džip je lagano dotaknuo Anku, pa uspješno zakočio.
Da je mlada vozačica imala slabije reflekse sve bi se okončalo na Hitnoj pomoći. -Gudo! Tila si nas umorit!, raskrivila se Anka i opaučila tuta-forca lumbrelom po haubi auta. Vinka, makar netaknuta u saobraćajnoj nezgodi, naglo je polegla po tlevu i na sav glas zakukala -Kuk mi je slomila! Antentat! Upomoć judi, ujitite teroristicu! Vozačica je bljeđa od ‘žrtava antentata’ izletjela iz auta i krenula podizati ‘unesrećenu’. -Jel’ vam dobro? -Dabogda i tebi ćerce bilo vako!, klela je Vinka i dalje čvrsto pripijena uz asfalt. Primijetivši kako mu daje signal rukom da se ne približava, autor redaka se za koji metar udaljio. Ipak, dovoljno blizu da čuje nastavak komunikacije između ‘žrtve i izgrednika’.
-Gospođo, niste smjeli s prijateljicom prelaziti izvan zebre! -Ti ćeš meni čobanice govorit di san smila u svojoj Makarskoj prilazit! Čija si? -Mate Švabe, zbunjeno je rekla cura. -Onoga šta je prije 30 godina nosio tuke na pijacu za prodavat prid Božić, pa oša u Njemačku i sad kupuje oni lokal di su prvo jili iz gosti iz beogradskoga odmarališta. -Je on je! -I da će tamo otvorit najsavremeniju pekaru! -Je!, poslušno je odgovorila djevojka. Na potvrdu o identitetu dobro potkoženog ćaće vozačice, Vinka je zaorjala -Kuk mi je deškvargan! Ne mogu se maknit! -Ja mislin da imaš i unutarnje povride! Nemilo si požutila i zanašaš glavon per treso!, nadožuntala je Anka izvješće o zdravstvenom stanju falšo unesrećene prijateljice. -Povride velike! Nutarnje i vanjske! Jadna ti san! Tokat će mi potrošit cilu imovinu po likarima!, bolno se raskukala Vinka, usput dajući mot Anki da joj spusti pri padu zadignutu kotulu.
Onda je glavu naglo izvrnula, ispustila uzdah dostojan posmrtnog i zatvorila oči. -Policija! Kitna pomoć!, zakreštala je Anka pred već popriličnim brojem okupljenih gledatelja. -Ubilo Vinku!, čulo se iz publike. Vijest se od usta do usta krenula širiti i već je domalo par kala dalje proglašena upokojenom.
-Zvat ću policiju, uhvatila se vozačica za mobitel. Vinka je ekspresno izašla iz nesvjesnog stanja i vrlo svjesno rekla -Nemoj ćerce! Bit će problema meni i tebi! Ajmo se mi lipo dogovorit! Polako se uz pomoć djevojke i Anke pridigla, pa su sve tri ušle u džip odmaknut s ceste. Iza zatvorenih stakala dalo se naslutiti kako je u tijeku dogovor. Vinka je par puta na repliku vozačice energično zavrtjela glavom, a onda nakon poduže rasprave klimajući pristala. Cura je izvukla iz džipa, a Anka pridržavajući prihvatila. Čim je auto nestao iz vidnog polja, prijateljice su žvelto prišle redaru Kamarina i uglas rekle:
-Jesi vidio?! Makar svjedok očito fingiranog ranjavanja, sugovornik je pristojno zapitao. -Jeste dobro? -Nikad boje! Samo san mrvu istegnila škinu kad san se pružila po tlevu! Nego nije maloj Matinoj takujin dobro!, zacerekala se. -Koliko ste akužali?, nije bilo više smisla tajiti. Pokazala je prstima cifru, više nego solidnu. -Meni tri kvarta, tebi rešto!, energično je rekla Anka -Da nije mene smirila u guzicu ti se ne bi sitila izvrnit, a da se nisi izvrnila ne bi ti cura od straja toliko dala! -Po i po!, iznijela je ponudu kao na licitaciji Vinka -Ti da si bila pametna sama bi se sitila izvrnit. Anka je pomirljivo pristala -Dobro ajde! Neka je tako! -Aj mali s nama u kavanu da te častimo! Nakon tako uspješno obavljene operacije s izdašnom lovinom u takujinu, nije ih bilo red odbiti.
-Meni glaziranu tri srca rademsku vodu!, naručila je jedna. -Meni mlake vode tri deca i kani koju kap limuna!, još je skromnije naručila druga. -Ti mali ako ćeš i litru najbojeg kojnaka! Samo se komodaj!, kavalirski je ponudila Vinka. -Ja ću samo mali makjato. Nego vi ste mi dvi jutros čudne. Najprije sam vas ugleda kako se jedva vučete putem. Onda ste izveli onu akciju na cesti i curu… -Zahebali!, ispalo je Anki. -Ajmo reć nadmudrili. A sada ne naručujete kapučina, vruće čokolade i bićerine, nego mlaku vodu. Šta se događa? -Korizma!, uzdahnule su tronuto u duetu i krenule pobliže tumačiti stanje. -Jutros nismo ni amena Božjega stavile u usta, jer smo se tile na jutarnju misu pričestit kako triba na šesrce, mučenički je procijedila Vinka.
-A sad sam ženu zahebala, pa mi pričest i ne vridi, priznala je katehetski-samokritično. -Ona je popila pilule za tlak, a ja za živce, sve na prazan štumak. Mrsa se nismo okusile od Pepelnice, preciznije je odredila Anka -Odamo ko smantane tuke gladne i žedne! -Neka! Vaja se odreć u korizmi!, rekla je Vinka. -Eno moja unuka neće četrdeset dana stavit u usta ni kučarin Jogonbele s okuson kivija, kojega najvoli! -Koje je to pobožno dite!, divila se Anka. -A sin se zavitova ne ić na marendu vanka, nego bidan sam doma friga na tavu bržole. I nevista mi nije za bacit šta se tiče korizmenih žrtvica. Neće pituravat vlasi, nego samo špricat onin šprejon kad joj izrestu side! Vidiš kako smo mi jedna pobožna familja! -Jeste!, valjalo je priznati s obzirom na težinu žrtava. -Nisu ni moji u korizmu ušli ko antikrsti, pohvalia se Anka. -Eno mi je sin prista gledat na program od športa utakmice od hokeja na travi i krinketa. Gleda samo fuzbal! Šta će? To mora! Ako ne odgleda utakmicu ne može zaspat do zore, slegnula je ramenima.
-A vi dvi? -Mi smo se zavitovale ne jist ništa mrsno, ne pit alkokol i ne gledat turske serije! Moremo ih slušat, ali ne i gledat! -Kako to? -Lipo!, išla je objasniti Vinka -Mi dvi zajedno gledamo turske serije, to nan je najdraže. A u korizmi se triba odreč onoga šta ti je najdraže. Je li tako? -Tako je! -E! Da lakše podnesemo žrtvu morale smo dat malo životu na voju, pa ih slušamo da nas želja mine, a ne gledamo! Sugovorniku nije baš bilo jasno. -Ne razumim?! -Vako ti to iđe! Okrenemo katrige i leđa nan gledaju u ekran. Samo slušamo. Štogo i razumimo turski! Povatale smo u ovo pustih godina šta pratimo.
Nastavila je Anka -Kad Feriha, ona lipa ženska u seriji kaže -Anne, onne sevijorum!, to ti znači -Majko, ja ga volin! Onda znamo da je priznala materi da voli onoga siromaja, a ne bogatoga! -Nikidan smo zgrišile, priznala je Vinka -Oni mali Kenan šta je bio mutav, naglo je progovorio i reka policajcu -Bu adam bababmi oldurdu! To smo znale da znači -Ovi čovik je ubio moga oca! Govorin ja Anki -Ajde okreni se za vidit tko je ubica, čekamo tri miseca i mali za pegulu progovorio baš u korizmi! -Ja se okrenila, nadodala je Anka -Vidila koji je i bile smo mirne! Ali smo zato šta smo prikršile zavit kasnije izmolile cilu krunicu. Nije nan lako! -Nije!, moralo se priznati.
-Ali vi to ne morate! Dovoljno ste stare da vas crkva ne obavezuje na post, pokušao ih je odvratiti sugovornik. -Reka je to meni velečasni, ali mi smo tako od malih nogu naučile, odbacila je poštedu od pokore Vinka. Anka se prisjetila -Tako bi moj pokojni dide kaza prid korizmu -Večeras se vaja oprat i onda četrdeset dana ni kapi vode na se. Nek mi je srce čisto, a za tilo Bog ne mari! Baba bi skočila -Šta se ne odrekneš rakije koju ločeš, a ne sapuna da kraj mene smrdiš! -Jer je srce u prsima, a kad popijen rakiju onda ona iđe od grkjana priko prsiju i srce opere od svakoga infeta! Znaš kako se ono kaže ‘Srce čisto, stvori mi Gospodine’, tilo se ne spominje!, odgovorio bi joj dide. I uvik bi se drža svoga zavita. Je da bi mrvu smrdio, ali bi izdrža do Uskrsa. -Eee kako su naši stari bili pobožni!, uzdahnula je Anka. -Tako je!, složila se Vinka -A ne ko danas!
Anka se počela mahati cjenikom sa stola i zapeškerila kao da je ponovno pred procesom klimakterija odrađenim pred četrdesetak godina. Potom joj je lice promijenilo boju iz purpurne u pepeljasto sivu. Presamitila se i bubnula glavom o stol. -Cukar joj je pa! Konobar, brzo vamo!, uspaničila se Vinka. -Koka-kolu!, savjetovao je momak -Tako mi ćaća zađe i čim popije kreši mu cukar.
Nakon što je udruženim snagama veća količina ušla u Ankin grkljan, došla je k sebi i zatražila -Prošeka mi dajte! Salila je i njega. Nakon svih falših i pravih nezgoda, prijateljice su ispunile normu dežgracija za taj petak.
Autor redaka im se ozbiljno obratio. -Činite cirkus od korizme. Kad se vidimo drugi put donit ću vam jedan članak di Sveti Otac priporučuje kako se pravi kršćanin triba vladat u korizmi! -Ajde baš donesi da vidimo kako ćemo unaprid!, zaintrigiralo je Anku. -I moga bi s nama dvi učinit jedan entervju pa objavit!, kazala je Vinka -Je li u Glasu koncila?!, uzbuđeno je zacvrkutala Anka. -Ne bleko nego za Makarsku danas!, presjekla je prijateljica i time zaključila korizmeni Kamarin.
Piše: Marino Srzić, fotografije: privatni album
