-Tinka! Kako ne znaš?! Tinka!, iznervirano je u slušalicu ponavljala ime šjora Vinka. -Ne znam? Ko je ona? Pokušala je objasniti -Od pokojne Ane Mumije sestre ćer, udala se na Hvar. Meni je ona rodica po ćaćinoj strani, a tebi po babinoj! Umrla je! -I šta sad? -Sad ajde na kompjutor i traži ima li osmrtnica, pa onda tu šonetu ostriži s kompjutora i donesi mi. Za ne trošit na Slobodnu!, nadodala je i naglo prekinula komunikaciju.
Autor je Tinku pronašao i nije je ‘strigao’ s ekrana, nego je isprintanu obavijest o smrti uručio Vinki za sat vremena. Tamo je bila i Anka. -Tinka moja dobra!, raznježila se Vinka, ljubeći sliku s osmrtnice. -Nu da i ja vidim!, zaželjela se patetike Anka. -Nikad je ne bi pripoznala na ovu sliku! Bidna! A puno je dobra bila. Meni je kad san se udavala poslala komplet Emo -Celje teča!, prisjećala se Anka svadbenog poklona od prije tko zna koliko desetljeća.
Vinka je još jednom pozorno iščitala šonetu i rekla -Vajalo bi otič na sprovod! Tute piše da je sutra popodne. Iđen zvat Meru i Martu, a Paško će sigurno ić samo da mu guzica vidi puta. Nakon što je obavila telefonade, autoru je očitala bukvicu -Opet ćeš se izvuć na posal samo da ne iđeš s nama! Ti se nas stidiiš! -Ma nisam… Prekinula je -Aj’ dobro ić ćeš kad kogo drugi umre! Sad nan ajde kupit karte za trajekt i reci da je za penzionere da dobijemo popust! -Ovo će nam baš lipo doć za učinit jedan mali vijađ! Kad bi bar kogo od naših umra na Korčulu. Tamo nisan nikad bila, uzdahnula je Anka.
Karata nije bilo ni za lijek. -Sezona je! Imate za sutra popodne!, kazao je biljetar. -To je kasno! Trebalo je konzultirati šeficu što učiniti
-Jesi kupio biljete za vapor?, oglasila se na mobitel. -Nema karata! -Hebi ga i šta sad? A mi smo već cviće naručili i eno mi Anka širi crnu kotulu, zdebjala san se! -Kako ćemo onda na Hvar ispratit Tinku?, čulo se iz pozadine Ankino kenkanje. Vinka je imala rješenje -Znan! Ajde nan kupi pet karata na koji od onih brodova šta čine đite za turiste. I reci da je za domaće! Ako su judi kalat će nan cinu u pola!
Momak koji je prodavao karte nije pristajao na takav ustupak -Mogu smanjit malo, ali ne mogu dat u po cine! Srećom da ga je čuo Mate Navigacija, umirovljeni pomorac i honorarac na izletničkom brodu. -Ne igraj se mali kad je Vinka u pitanju! Kalaji cinu, učinit će nam antireklamu, neće nan se više niko na brod tit uspet!
Na koncu je za cijenu od dvije, Vinki dostavljeno svih pet karata. -Evala in! Jesu judi! Da iman vrimena ispekla bi in jedan padišpanj za sutra uz kavu!, bila je zadovoljna cijenom.
Kad je već bio spriječen biti pratnja na prekomorskom sprovodu, autor nije mogao izbjeći otpratiti kumpaniju na ukrcavanje. Nitko osim Mere nije se pokazao praktičnim glede odjevnog izbora. Anka, Vinka i Marta u dubokoj crnini poput tri vrane, a Paško sputan u škurim štofanim hlačama i udavljen crnom kularinom, zavidno su gledali praktičnu Meru. U tankim bermudama i majici na špaline, s frontin-kapom na čiverici, Mere im je odmjerila od šake do lakta -Kuvajte ste kad ste bez fundamenta!, ja san lipo ponila robu za na sprovod u borši, a vi gledajte kako ćete po ovome čiču izdurat do Hvara. Marta je na rubu očaja upitala Vinku -Molin te mogu li bar skinit crne hulakopke grilonke s nogu! Nije dobila odobrenje –Ne možeš! Kad svi krepajemo, krepaj i ti! -Umrit ću od vrućine, doć će mi kulap!, pokušala je još jednom. -Umri! Bacit ćemo te u more, neće tribat trošit na sprovod!
Ispraćen taktovima pretpotopnog hita ‘Sve bi seke ljubile mornare’, brod je partio. S palube je Paško salutirao, a Anka mahala faculetićem obrubljenim crnom čipkom. Ostali su trčali zauzeti mjesto zaklonjeno od sunca. Zadnje što je autor čuo bila je Vinkina dreka -Diž’ se Njemac! Tute ja sidin! Ovo je Rvatska, nije ti ovo Švapska! Premda se nije dalo vidjeti, furešt se sigurno poplašio robusne figure u crnoj zastrašujućoj opravi i ustupio joj mjesto.
Sada ćemo prijeći na dron-literarni opis daljnjeg tijeka događanja. Već su sutra bili priopćeni detaljni utisci s izletničko-sprovodnog vijađa. No, da ne odugovlačimo s dugim opisima kojima su naši junaci skloni, za Kamarin ćemo složiti štorijicu kao da smo ih na žalobnom pohodu promatrali dronom iz arije. Dakle…
Brod nije zamakao ni za Svetim Petrom, a Paško se već instalirao za šankom i krenuo s prvom bevandom. Mere se spanđala s nekom češkom familjom i molila ih da pošalje po njima pani Andulki iz Češki Budejovica, gošći od prije 40-ak godina, kutiju s rafijolima i prošekom. Česi su joj pokušali objasniti kako su oni s posve drugog kraja zemlje i pani Andulku sve da je još i živa ne poznaju. Ostala je uporna, te su u očaju pristali.
Anka i Vinka su bile zgrožene kako momak zadužen za gradele peče ribu, pa su ga napale.-Sve ćeš izgorit! Ne privrćeš ih kako triba. Jesi opra ove gradele vonjaju na čelapćiće! Mladića su toliko smantale da im je prepustio mjesto -Evo na, pa pecite vi! Jedva su dočekale.
Onda je Vinka ugledala Matu Navigaciju. -Slušaj Mate! Ovo je skuša je iz mora jadranskoga, isto ko šta je moja pokojna mater bakalar iz mora norveškoga. Mi smo platile izlet, stvori nam koji pravi bokun! Skuše, šta oće reč lokarde nisu za naše štumke! Mate im je kužine za tren donio pet fita pravoga gofa. Nakon šta su ispekle ribe za sve prisutne izletnike, sjele su u kapetanovu kabinu i udrile po gofu. Pridružili su im se i već s bevandama dobro zamantani Paško i Mere. -A di je Marta?, primijetila je Anka -Ostavite štogo i za nju! -Koga nema, bez njega se i more!, kazala je surovo Vinka, natakla pinjurom fetu namijenjenu Marti i slamaštrala je u dva zalogaja. -Sada neka glođe lokarde! Sigurno digo štogo žica!
Vinka je bila u pravu. Marta je upravo dogovarala s kuharom kako će mu se odužit ako joj ostavi svako jutro koju lokardu koju turisti nisu pojeli za večeru. -Nije to da mi je potriba, nego ne smin radi čira na štumku jist friško pečenu ribu. Samo podgrijanu na banja-marija, uvjeravala je kuhara.
Brod je akoštao na Hvar i po programu za sat vremena trebao krenuti put Brača. Kada su se iskrcali bilo je još prerano za sprovod, a trebalo je i naći prijevoz do Tinkina mjesta.
-Iđen vidit jel mi još živ prijatej Kuzma šta smo zajedno služili mornaricu u Pulu, rekao je Paško. -Ja ću malo protegnit noge, utrnila mi je guzica na brodu!, nadožuntala je Mere. -I ja bi učinila đir za uvatit arije, prošnjuvala je Marta. -Ajdete, ali da ste nazad za uru vrimena. Ja i Anka iđemo dogovorit ko će nas pribacit na grobje, obavijestila ih je šefica.
Brzo su se snašle. Žvelta Vinka je s konobarom u kafiću dogovorila prijevoz. -Doć će vam moj rođak za uru vrimena, nema problema!, kazao je momak, a Vinka mu tutnila uz račun pozamašnu manču. Ura vremena je prošla. Popile su već i treći espreso, vozač je čekao, a ostatka kumpanije ni po svići!
-Mi više ne čekamo, digla se Vinka uzrujano sa štekata. – Iđemo! A oni neka traže reoplan da ih pribaci! I dok su ulazile u kombi i krenule put groblja, ostale se moglo locirati na više topografskih točaka s karte Jelse.
Paško je našao Kuzmu. Stari drugovi su načeli treći bocun, pa su prisjećajući se dana iz mornarice podmazanih grla skladno zapjevali ‘Naprijed, naprijed Titovi mornari’.
Mere je otišla probati hvarsko more, te smantana suncem zaspala na plaži. Kad se probudila otkrila je kako je ostala bez borše u kojem je bila oprava za groblje. Nije bilo ni lagane monture u kojoj je putovala. -Majku im lopovsku kako ću sad na sprovod! U kostimu?, očajnički je zajaukala.
Za to vrijeme Marta je detektirala bogato nalazište plastičnih boca ispred jednog lokala koje je trebalo evakuirati prije nego što intraju drugi nalaznici otpada. -Grijota ih je ostavit, lako ću ja njih kasnije pribacit brodon do Makarske, promislila je kontajući u sebi koliko bi mogla dobiti za ambalažu. Zaključila je da cifra zavrjeđuje trud.
Našli su se na dogovorenom mjestu s tri kvarta od ure zakašnjenja i shvatili da su zahebali stvar. Mere u kostimu, Paško pijan ko zemlja, a Marta natovarena s dvije velike crne kese pune boca. Šta ćemo sad?, procijukala je Marta. -Ubit će nas Vinka, konstatirala je Mere. -Ja moran ubit oko!, izvalio se Paško na obližnju šentadu i pijano zahrkao.
Kroz to vrijeme sprovod je već bio obavljen. Tinkina rodbina je bila ganuta dolaskom starih prijatelja iz Makarske. Inzistirali su da ne žure na trajekt nego večeraju i prespavaju kod njih. -A di su oni naši nesritnici zabandali?, zabrinula se Anka. -Neka spavaju na kali!, odsjekla je Vinka.
Ipak su ih išli potražiti. Ugledani su pred kafićem. Paško je sjedio na šentadi buljeći tupo na pučinu, Mere stajala u stavu soldata u narančastoj odori kupljenoj od Hare Krišna ekipe koja je u blizini imala svoj perfomans, a Marta po tko zna koji put vezivala sakete da ne ostane bez blaga.
Bez riječi su se ukrcali u auto Tinkinog sina i krenuli na konak. Večer je ipak završila dobro. Domaćini su ih najeli i napojili. Kanula je još koja suza za pokojnicom, te su konačno smješteni u kamare blaženo zahrkali.
Dan poslije zazvonio je mobitel. -Anka tute! Vinkina je beterija izdušila! Rekla ti je nan naručiš dva auta na kolodvor, vraćamo se priko Splita.
Martinu ambalažu je vozač jedva utrpao u portapak, no bilo je tu još prtljage; važa sa slanim inćunima, demejana, saketa punih friške verdure. -Jeste vi to bil na derneku ili na sprovodu, upitao je autor. -Muči mali!, kazala je Vinka. Da si bio s nama pa zabilužio šta smo sve prošli, bio bi ti to najboji Kamarin!
Detaljnim izvješćem sve se ipak ‘zabilužilo’ i osvanulo u Kamarinu.
Danas se puno govori o hiperaktivnosti, poremećaju karakterističnom po pretjeranoj aktivnosti. Našoj kumpaniji nitko nije dao takvu dijagnozu, ali da imaju ‘crve u guzici’ neupitno je. U kojem će smjeru ti crvi proraditi nemoguće je sada znati. No u slijedećim điru kolumne svakako ćete doznati!
