Redar Kamarina upravo je odbrojavao zadnje radne minute subotnjeg dežurstva u Gradskoj knjižnici kad se na vratima prizentala teta Slave. Istovremeno je zazvonio i telefon. -Gradska knjižni…, nije izrekao do kraja, jer ga je s druge strane žustro prekinuo kreštavi sopran -Anka je guda! Nije bilo sumnje tko Anku uspoređuje s plemenitom domaćom životinjom. Naravno, šjora Vinka. -Nemam vam sad vrimena, javit ću vam se posli! Pokušaj odgode nije urodio plodom. -Nema posli, stvar je kitna!, energično je protuslovila. -A ko ti je u ovu uru doša u bibjoteku? -Slave! -Slave pokojne Ivke? Pa di će ona čitat? Daj mi je! Slave je preuzela slušalicu. Zbog gluhoće i visoko-decibelnih govornih organa sugovornica, bez problema se moglo čuti o čemu parlataju.
-Šta je Slave dala se i ti u nauku? Šta će ti libri? -Ma nije radi mene, nego zarad unuka. Triba mu lenktiru pročitat priko nedije!, opravdala se od optužbe za neprimjereno čitanje. – Kako se ono zove? Vlak u snigu! – I ja san čula na radijo od metorologa. Veliki će snig, ne daj malome da igdi iđe, apožito ne sa otin vlakon!, protumačila je Vinka situaciju s lektirom i naredila -Daj mi njega!
-Kad budeš iša doma prođi kraj mene. Čekat ću te isprid portuna!, zapovjedila je i prekinula je vezu. Slave je otišla sa snježno vlakovnom ‘lenktirom’, a autor redaka se brzo našao pred Vinkinom kućom. Čekala je s latenom bukicom iz kojeg se pušila kava i s terinicom vrelih fritula. -Na popij, izidi, sve ti je friško. Oparenog jezika što od vruće kave, što od fritula drito s tave, sugovornik je mumajući upitao. -Šta se dogodilo? Priša mi je! -Anka je jedna guda! Nije mi kazala da ga ima! A ja neman! -Ma koga? -Ežbuko!, konačno se izjasnila. -Ima ga već od Svisvetih, a ja ništa!
Valjalo je dobro napregnuti možđane da bi se riješila enigma. Što je ‘ežbuko’, zašto ga Anka ima, a ona nema i kako tu pomoći. Iz nastavka se počelo nazirati rješenje. -Vidin ja nema je više na kavu u mene. Oden do nje, a vrata zakjučana. Sve se pravda da me nije čula. Onda se počela odavat. Jedan dan govori kako se vidila s rodicon šta je u Argentinu, drugi dan kako je spremila bržole po novoj riceti šta joj je dala gospođa koja živi u Astraliju.
Mislin se, kako može vidit rodicu sve do Argentine i kako joj je ota gospođa impoštala ricetu a bez da je poštar dolazio? Onda san je uvatila! Zaboravila je zakrakunat vrata, a gluva je i nije me čula da san ušla. Sidi ona prid onon makinjon šta je ko kompjuntor, ali malešni. Kako se zove? -Je li laptop? -E to antilop! Ja joj kažen; tip-top antilop! Ujitila san te! -Pa šta je radila? -Lajakala je na ežbuko! Ima svoj ežbuko pod tajnin imenon!
Konačno je bilo jasno kako je Anka u strogoj tajnosti otvorila Facebook ‘ežbuko’ profil i sad ‘lajaka’ na ‘antilopu’ po objavama, a za Vinku više nema vremena.-Ja bi te molila da mi pomogneš da ga napravin i ja. Pitala bi unuku, nego sam se njome posvađala jer je bleka tetovisala na ruku nekoga đavla ko da je iz Tunguzije. I tila bi da moji ne znaju. -Imate li laptop? Teško će vam bit na mobitel to pratit. Sitna su slova. -Antilop iman jedan stari. Moji ga više ne duperavaju, pa su mi ga dali. Nisan znala šta ću š njime. Onda san vidila da mu lipo dihtuje oni poklopac kad se zatvori i sitila se kako bi ga mogla duperat.
-Kako? -Eto tako šta uzmen oprane faculetiće i da ih ne šuprešajen ja ih stivan pa priklopin poklopcen i izađu ko da si ih najbojon peglon šumpreša! Da su pioniri informatičke opreme znali kako će im laptop, u ovom slučaju ‘antilop’, služiti za peglanje maramica, sigurno bi pali u očaj. No, u pitanju je šjora Vinka kojoj ni Microsoft nije do koljena.
Sluteći komplikacije, autor redaka joj je obećao ‘ežbuko’-obuku. Krenulo je već slijedeći dan. Kad se digla duzina faculetića ispod poklopca laptopa i sklonilo merlo koji je isheklala da ‘antilop’ izgleda šesnije, krenulo se u edukaciju.
Vinka je bila začuđujuće dobar učenik. -Tute u ovi botun pritisneš da se upali. Onda stisneš miša u ruku i orjaš po ekranu, ponavljala je gradivo -Šta ću unda? -Onda kliknete na ovu ikonu. Pogledala je sumnjičavo. -Ja san uvik govorila; brat je mio koje vire bio, ali neću ikonu! -Zašto? -Jer san rimokatolica i bilo bi falso da se u ovin godinama pribacujen na viru pravoslavnu! -Pa ko vam je to reka? -Ti! Ikona je pravoslavna. Sugovornik se našao u slijepoj ulici. -Dobro, onda ne ikonu, nego recimo u ovaj okvir!, sjetio se rješenja. -Okvir? A bravo! Kvadar! To more. Eno mi kvadar Gospin povr posteje. Evo pritisla san u kvadar! -Sad napišite gori Facebook. -To oće reć po naški ežbuko? -Tako je! Sad ćemo vam napravit profil.
Odmah se nadovezala na novi termin. -Meni je jedan slikar, šta se smistio u mene za vrime sezone, učinio sliku iz profila. Nije mi ima za platit i tako smo se dogovorili. Lipo san mu kazala. Nemoj me slikat od sprida, nego s live bande, da mi se ne vidi debela voja pod bradon. -I di vam je taj portret? -Isikla sam ga drugi dan posli nego šta je otiša! – Zašto? -Jer me blekov slika s krive strane. Ja san mu rekla s desne bande, a on me slika s live. A vidiš li da na livu stranu iman bradavicu, pokazala je izraslinu na nosu.
-Na sliki san parila ko štringa. Uzela san sataru i udri po sliki. Posli mi je pisa pismo iz Pariza da može li kvadar posudit za izložbu, jer da mu je to najboji portret koji je naslika, a ja san mu odgovorila da može stavit materin, a ne moj. Eto! Ajmo dalje!
-Koje ćemo vam ime stavit? -Nikako moje pravo! Oću da je tajno! -Recite koje? -Ja bi po nekome cviću! -Kojem? -Najvolin jorgovane i tulipane. Pa mi moreš stavit ‘ tulipan jorgovan, to su cvita dva!’, usput je i skladno zapjevala strofu iz stare pjesme. -Ne valja vam tako dugo ime za Facebook. -Neka je dugo, ja plaćan, šta košta da košta!, nije se dala.
-Sad traže informacije. Šta ćemo napisat za poslodavca? -Nema poslodavca! Ja dona, ja madona, ja stekla, ja rastekla!, odlučno je opalila nogom po tlevu. -Mjesto boravka? -Ne piši Makarska! Metni Dubci numero šešnest, pa neka me traže oko Vruje! -Posao i obrazovanje? -Za posal napiši modna kreatorka u pemziji, to san uvik tila bit, a završila ko šalturica 40 godina zgobjena nad Singericom. -Obrazovanje? -Škola pučka, zanat stekla prvo u Jerinice, pa u Điđe, Bog im da pokoja. -Spol?, sugovornik je postavio glupo pitanje i odmah se pokajao. -Al ti ličim na muško? To šta mi frizerka nije imala vrimena kad san bila na trajnu andulaciju iščupat brke, ne znači da san Musa Kesedžija! Ne piši žena, nego žena i po!
-Godina rođenja? Kratko je dumala. -Zbroji godine od pokojne mi matere s godinama pokojnega mi ga ćaće pa podili su dva i nadožuntaj godinu i po!, obranila je misterij godišta. -Obitelj i veze? -Obitelj, šta ih briga! Neka se ne intrigavaju u moju familju, jer ću im se krvi napit! Veza, neman veza, udovica san. On je bidan partio. Rekla san unda kad su ga pokapali, neka Bože bude volja tvoja, pemzija je sada moja! -Životni događaji? -Ne bi stalo šta je sve bilo. Napiši: prošla bunu i bunicu!
-Omiljeni citati? Žurno se prekrstila -Citrati! Ne daj Bože ni pasu! To je meni bilo povećano kad su mi proradili kamenci na livi bubrig. Onda mi je doktor reka da iman puno povećanih citrata u mokraći i da se moran kitno aperisat! -Ma ne citrati, nego citati! To vam je nešto šta ste najlipše pročitali u knjigama. -Aha, to! Šta san pročitala za najlipše citrate stavi sve iz Svetog pisma, da ne bi rekli da san antikrst. A od libara najdraži citrat mi je iz knjige od Mirjam ‘Greh njene mame’ di kaže: ‘Zauvek ćeš biti moja i samo moja ljubav!’, to kad pročitan odma mi dođu suze na oči.
-Ajmo sad lozinku! -Koju lozinku? Ko da san u partizane! -Ma lozinku za uć na profil, spetljao se od puste poduke mentor. -To je onda ko pin kad na karticu kupujen u butigu? -E to!, čula je iscrpljeni odgovor. -To mora bit tajno. Nemoj me ti iskoristit pa špitit na moj ežbuko! -Ne bojte se! -Stavi ovako, neka lozinka bude: anka-je-guda!
-Sad idemo nekoga pozvat za prijateljstvo da se možete dopisivat. Koga ćete? -Anku! -Ali ne znamo koje joj je ime na Facebook? -Znan ja! Potkupila san joj malešnoga unuka da dozna. Kupila san mu tri čikolate i šest Čipsova. Ona je isto sebi nadila ime po cviću. Zove se Kerber Kladiola. -Mislite Gerber Gladiola? -Ne nego baš Kerber Kladiola. Mi smo tako uvik zvali. Bleka! Uzela je ime cvića šta se stavja na vijence za sprovode. Vidiš da joj je pamet plitka ko plitki pijat!, izogovarala je susjedu. -Kome ćemo još ponudit prijateljstvo?
Počela je nabrajati -Jednoga dobroga advokata i ako ima kogo ko radi na katastar. To će mi dobro doć za lokacije koje rješavan. Onda nekoga od crkve, pa jednoga dobroga mesara da mogu kaparat pravu govedinu za pašticadu. I nađi ako ima koji dobri meštar od vode, curi mi sifon u banju.
-A mene nećete?, razočarao se sugovornik. -Ko da san manita? Ovi šta čitaju odma će mi otkrit entitet!, promoćurno je odbila misleći valjda na identitet.
I tako se rodio Vinkin ‘ežbuko’ profil. Već je nakon tri kvarta od ure nazvala -Nisan ja manita! Tio si me zahebat pa stavit moje tajno ime u Kamarin. Ali nije Vinka luda! Sve san zapametila šta unašaš na moj antilop i prominila san ime. Neću ti reč ni kako se sad zoven ni novu lozinku. I nju san prominila. S Ankom san se malo prvo pomirila, pa nije red da mi šifra bude anka-je guda. Iđen ča! Moramo ja i Anka lajakovat jednoga gospodina.
S upravo spomenutim gospodinom Vinka i Anka skoro nisu postale žrtvom gadne prevare. O tome i ostalim avanturama na Facebook ‘ežbuku’ u sljedećem điru.
Slike uz tekst nemaju veze s društvenim mrežama. Tu su da nas posjete na naše stare sugrađane. Rijetko tko od njih je među nama i vjerojatno nisu na Facebooku. Oni kojih više nema na nekoj su nebeskoj društvenoj mreži. Šjora Vinka je još tu i na ‘ežbuku’ je.
Piše Marino Srzić/ foto: privatni album
