Da se kojim slučajem udaljenost između ideoloških stajališta mjerila metrima, razdaljina na domaćem terenu prije 60-ak i rešto godina, ne bi iznosila niti stotinjak koraka. Od točke A, to jest crkve Svetog Marka, do točke B iliti Komiteta, nekom mulcu ne bi trebao ni minut i već bi bio na odredištu. Starijem čeljadetu put bi bio zahtjevniji, no ipak ne riskantan za zdravstveno stanje. Radno aktivno stanovništvo tu je direktnu rutu prevaljivalo samo usput i slučajno. Jer, tko bi nakon jutarnje mise svratio do Komiteta na kavu ili tko bi nakon vižite Komitetu skoknuo do crkve pomoliti se na Bijankovića grobu? Nitko! Doduše bilo ih je koji su to radili tajno i po zadatku, ali o špijama nećemo. Ni ondašnjim, ni današnjim.
Sve dok demokratski valovi nisu zapljusnuli i naše obale zbunivši pučanstvo naviklo na komotno jednoumlje, stvari su bile jednostavne. Na jednoj su bandi bili oni koji idu, a na drugoj koji ne idu u crkvu i to je bilo to. Poneka provokacija sistema obuhvaćala je pjevanje Vile Velebita na privatnim feštama, prepričavanje viceva o partijskim glavonjama ili razmjenu tiskanog materijala pristiglog tajnim kanalima od rodbine koja je 1945. skoknula na ‘kratki izlet’ do Argentine.
A onda je početkom 90-tih pridošla demokratska anticiklona donijela i do naših krajeva frišku pluralističku ariju zbunivši vladajuće drugove novim pravilima igre. Solidan dio članstva se promptno snašao deportacijom u redove novonastalih stranaka s nacionalnim prefiksom, a preostali pravovjerni se iz komunista privoltali u socijaldemokrate.
Premda ‘laša pašare’ za prolaz socijaldemokratske opcije na lokalnim izborima nije bio upitan, u glavnom je štabu stranke kuhalo žešće nego u loncu uzavrele pure.
Stara je garda još uvijek smatrala predizbornu agitaciju karnevaladom, pa je drug Stipan stožeru očitao bukvicu –Drugovi! Kojega đavla trošite šolde na balune, penkale i plakate, kad se zna da smo mi uvik bili crvena Bolonja i mala Moskva i da ćemo sigurno pobijedit!
Spominjanje Sovjeta i drugarsko tituliranje, izašlo je iz mode. Zato je tajnik Ivo, nova zvijezda na političkom nebu, opomenuo starog kadrovika. –Gospodine Stipane, ja poštivan vaš aktivizam, ali mi smo raskrstili sa zabludama komunizma i moderni smo socijaldemokrati! Upravo sam zato pridobio važan glas i obećanje za angažiranje gospojice Lide u kampanji. Pristala je za sitnu uslugu oko kupovine njenog terena, kojega ćemo pokloniti crkvi i na kojen će izniknuti pastoralni centar! –A da se priplatimo na ‘Glas koncila’ i skupljamo nedijon lemozinu na misi!, dalo je u glavu drugu Stipanu.
–Pu, pu, klerofašiti!, podržala ga je drugarica Darinka, nositeljica Partizanske spomenice –Da će ona imberlana Lide govorit na skupu moje stranke! Ujme oca i sina i… počela se križati, ali je shvativši što čini, brzo spustila ruku i kazala –Evo vidi! Toliko ste me ispizdili, da ću i ja završit s krunicon! Ko i neki iz naših redova šta su do jučer kalavali svece, a sada im pale sviće! Neću ih imentovat pošto san ja lojava, oću reć lojalna… Nije završila misao, jer joj je pao šećer, pa su je natrpali napolitankama i s katrigom iznijeli na balkon da uhvati arije.
Tajnik Ivo je ostao uporan –Moramo privući za našu ideju najrazličitije profile, ako mislimo proć! Ja iđen iz ovih stopa do gospojice Lide instruirat je kako nastupit na našem predizbornom skupu!, kazao je tajnik i uputio se iz istih stopa put Lidinog portuna. Tamo se već odigravala prava drama.
Lide je nabrajala dramatičnije nego na materinom sprovodu. Vjerna publika, susjedi samačkih stanova iz istog portuna; šjor Danko, Zore i Milenka, pozorno su je slušali, ali ne baš i tješili.
–Nisam tila! Nagovorio me! Kako ću jadna govorit u sali punoj komuništa!, nabrajala je Lide, mučenica za vjeru. –Neka prodanice, neka ti! Bijaš se aktivisat za svoje demoršćane, a ne intrigavat se u moju stranku!, zlurado je impicavala Milenka. –Tako ti i triba!, nadodavala je sol na ranu Zore–Ti se zapeškeriš kad triba pitat pošto blitva, a sad ćeš govorit prid bar 3347 judi!, sadistički je pretjerala . –Ajmeee.., prolelekala je labilna Lide, čupajući se za vlasi.
Dobrohotni šjor Danko pokušao je okorađat –Ajde ne čini zvizdarije, pa ti si veći imala iskustva u političkin istupima –Je, šta ćeš govorit, lipo je istupala!, pošprdno se ubacila Milenka. –Kad je ono bio oni skup Saveza radnog naroda, pa je drugarica prisidavajuća pozvala da iznese šta nju tišti, sićate se šta je rekla? –Ja se sićan!, uplela se Zore -Kazala je: ‘Mene ništa ne tišti, ali bi bilo lipo, kad se svima nešto dili, neka i naši svećenici dobiju pravo na dičji nadoplatak’! –Jesan! Rekla san!, kroz plač se pravdala. –I velečasni se onda najidio na mene. A ja nisan mislila ništa maliciožo! Samo da bi mu šolde od dičinjeg nadoplatka dobro došle za kupit nove monture za dičju predstavu ‘Tarzicije dječak mučenik’!, objašnjavala je plemenite nakane –A i ti si Zore 1945. na reforendun, kad smo vikali ‘Nećemo kraja, oćemo Tita, narod se pita!’, zaorjala–Neka mu vlast, al nek ne dira nas! –Jesan!, ponosno se isprsila Zore–Ja san već onda znala šta se kuva i zato san najzaslužnija za današnju demokraciju!
Lide je bila razoružana argumentom, pa je pokušala raskrinkati Milenku. –A ti si švercerice, kad je bila griza oko Trsta prid svima kazala: – Neću vikat: ‘Trst će biti naš!’, jer ako bude naš neću imat šta švercat, pa se mogu uvatit za jednu stvar i prodavat opanke na derneku! –Jesan! Bila san među prvima koja je isticala vridnosti slobodnog tržišta!, poentirala je Milenka.
Lide je kapitulirala. Nije uspjela susjedama vratiti milo za drago, a i da je, ne bi joj vrijedilo. Nastup na skupu je ionako očekivao za par sati, te se u nedostatku režije prebacila na kostimografiju.
–A šta ću obuć? –Oni modri kostim od đerseja, šta si ga obukla za pridat cviće biskupu i golubinje sivu bjuzu sa šal-kragnom!, preporučila je stilistica Milenka–A da stavim i kadenu da malo živne? Oćeš mi ti Milenka posudit oni svoj veliki medajun od pokojne ti babe, šta je prije bio ‘vira, ufanje i jubav’, pa si ga 1948 dala priportat u srp i čekić?, zamolila je Lide. –Nikako!, ubacio se Danko–Stavi najveći križ, jer oni moraju dokazat da u njihovin redovima ima mista i za religiozne!, podučio je najobrazovaniji Danko, nastavnik engleskog u mirovini. –Onda mi još imate učinit frizuru i dignit ove brke, pokazala je dlake pod nosom.
Danko je mislio uskočiti s primjedbom kako bi dokaze dlakavosti isto trebalo ostaviti, jer bi to mogao biti dobar poen za privlačenje feministica i tajne, ali pouzdane pripadnike LGBT- zajednice, ali je ipak odustao.
Kad je tajnik Ivo stigao, Lide je već bila depilrana, nariketana i frizirana. –Jeste odlučili šta ćete govorit?, upitao je poletno. –Jesan!, ispalila je Lide, iznenadno spremna za nastup. Jer u međuvremenu je Danko preuzeo inicijativu i podučio kako nastupiti. Zatvorili su se u kamaru i za kvarat od ure su slavodobitno izašli. –Sve znan!, smireno je izjavila Lide.
U sali punoj simpatizera, smirenost joj je ishlapila, pa je Zori prišapnula –Ajme ja bi tribala na kondot! –Niti promislit! Rađe u gaće! Boje popišana, nego izdajica!
–A sad će vam se obratit gospođa Lide jedna od naših neočekivanih simpatizera!, pompozno je najavio tajnik i pružio Lidi ruku da se uspentra do govornice. Popravila je franzete, provjerila glatkoću depilirane zone, čvrsto se uhvatila za križ na kadeni i počela –Ja sam Lide! Svi me znate! Tribat te glasat za soćale-demokrate, jer će mi oni…, skoro pa nije rekla otkupiti zemlju od pokojne tete, ali se fermala. –Jer će nan osigurat donstojnu starost, da ne završimo u Bazanu. I obećali su za budućnost naših mladih proširit kanap, da imaju di ukopat prvo sebe, a kasnije i nas stare. I neće više zabranjivat činit procesiju na Veliki Petak, nego će pivat skupa š nama Muku Gorku!, sad se već križarski ražestila, pa joj je Danko dao znak da skrati. –I još van imam poručit ovo! Izvadila je iz džepa kartu, na kojoj je Danko napisao tekst, natakla očale i zarevala: ‘Ol ju nid iz lav! Ol ju nid iz lav!, i nastavila legendarni hit skladnije od Lennona i McCartneya zajedno. Kad je zaskričala –Ol tugeder nau!, okupljeni su mladi pali u euforiju i otpjevali do kraja, te na izlazu komentirali –Da nije bilo Lide, da bi glas drugima! Stara je prva liga!
Kad su se konačno dočepali svojeg portuna, krenulo je s dojmovima. –Dobra si bila!, pohvalila je Zore. –Svaka čast!, begenala joj je Milenka. –Ono je bio altroke Woodstock, svi su pivali i grlili se, bio je oduševljen Danko. Lide nije znala di je Vudstok, ali je znala di joj od gladi orja.–A šta mi niste dali da oden š njima na večeru?, prigovorila je. –Da ti sutra ne bi kazali kako su te kupili za terinu makaruna, a ovako će bit varićak makaruna za sve!, objasnila je Zore. Shvatili su primjedbu kad je na vrata zazvonila dostava s tečom i porukom ‘Hvala na potpori gospođo Lide!’
Ajmo mi sad dat potporu našim štumcima!, praktično je predložila Milenka, te su zasjeli za stol u Lidinoj kužini i grabeći pinjurima makarune zapjevali –Ol ju nid iz laaaav! Upali su tako u grijeh nelegalno sponzorirane promidžbe, ali lako za njih. Da su jadni znali za masne uloge pravih igrača, iz redova i bez iznimke baš svih natjecatelja izborne trke, onako naivnima i poštenima sigurno bi im zastao makarun u grlu.
Kamarin se danas, potaknut nekim drugim izborima, malo zalaufao štorijom o sada već povijesnim predizbornim teatrima.
Izbori za gradske oce (ili majke), slijede nam tek dogodine. Premda je teško prognozirati ishod, valja upamtiti jedno. Nikad se mašit za pijat s makarunima pretjerano začinjenima sirom! Sir može bit i najbolji, ali kada ga je preobilno, namjera mu je samo jedna. Da pokrije okus tumidavog mesa iz pašticade! A od lošeg mesa, štumak zna gadno zabolit!
Piše: Marino Srzić / foto : privatni album
