Ako noću sanjate utješan san da u frižideru nema više nijedne sarme, a sutra ih po tko zna koji dan zaredom opet konzumirate… Ako vam je od pašticade ingravan štumak, a žgaravicu gasite bokalima razvodnjene sode-bikarbone… Ako vam je umjesto mladog odojka pouzdani mesar podmetnuo gudicu u zrelom klimakteriju… Ako ste za PlayStaiton kao blagdanski poklon mezimcu potrošili svotu dovoljnu za dvije neplaćene rate struje, pa vas je HEP već obradovao opominjućom čestitkom… Ako su vam mulci iz susjedstva ruvinjali nove PVC grilje petardama… Onda nakon svega, budite uvjereni kako vas blagdansko ludilo i potrošački sunami i nisu najgore ‘oparentali’. Bar ne kao našu šjoru Vinku. Ona je na Staru godinu prema vlastitoj izjavi -Nahebala do fundamenta!
Za dramatične događaje silvestarske noći u domu honorarne suradnice Kamarina, autor redaka doznao je nazvavši joj čestitati. Jedva je izrekao -Šjora Vinka sritna vam…, i već ga je prekinula. -Di mi je sritna, dušmanima goru ne bi poželila! Dođi do mene sve ću ti ispripovidit!, pa je jecajući spustila slušalicu. Kako Vinka nije ‘pjanđi-mona’ kako bi Talijani prosto rekli iliti ‘plači-pijezda’ u domaćem pristojnom prijevodu, stvar nije mirisala na dobro. Da je tako, redar Kamarina se uvjerio netom je stao na prag Vinkina doma.
Sjedila je u fotelji s infašanom nogom podignutom na tabureu i zavojem preko oka. Tinel je kao i uvijek bio uredan, no golema maća na zidu, te iz kvadra izvaljeni Wiehlerov goblen ‘Siroče na grobu majke’, svjedočili su da je prostorija bila poprištem sukoba.
-Vidi!, pokazala je zavoj na oku -Jesan mogla ostat ko oni Đoka bez oka! A vidi nogu!, nastavila je inventurom ‘dešvanog’ stanja -Ne bi mi vako gnjat nastrada ni da san prošla Igmanski marš i Bleiburg u istom điru. A pogledaj goblem!, osvrnula se k zidu -Sad više nije ‘Sironče na grobu majke’, nego je i sironče završilo u grobu! A vidi bonograciju! Slomjena u tri komada!, pokazala je na držač koltrine povrh prozora -Sad s njome mogu naložit gradele! Za drugo nije! Kupila je na u Trstu 1973. u jednog našeg iz Kikinde i platila ondašnjih 100 ijada lira. Navodila je i dalje primjere devastacije stambene jedinice; naciklu cukarijeru pokojne tete Đanine, izbužanu tavaju, slomljenu škanciju regala…
Nabrajala bi još da je posjetitelj nije prekinuo. -Pa ko vam je ovakvu štetu učinio?! -Demejana, Granata, Kukuvija i Anka!, izbacila je u jednom tiru. Sugovornik je bio dobro upoznat s likom susjede Anke, no imena ostalih su ga posve zbunila. -Ko su ti? – Ništa ne znaš, a praviš se učen!, zamjerila je na neznanju i krenula ih predstavljati. -Pere Demejana je ona šta je imala veliku kuću za afitavanje na Racu. Kasnije se propila, muž je ostavio i sve je rasprodala. Potla je kupila na Dugišu jednu garsmonjeru. Pun joj je stan bocuna i demejana, pa je dobila pridivak Demejana!
Potom je krenula na ostale sudionike.
-Onda Mate Granata. On je završio u Bazanu. Dica su mu vanka na rađi i nisu imali di š njime. Znaš li ga? Sugovornik ga se sjetio. -On je malo, kako bi reka… -Ja bi rekla da je on otiša najprvo u glavi na maravan, pa domalo utvrdio stanje i oša skroz na kvasinu. To danas moderno zovu… Kako ono? Alžajmer? -Alzheimer! -E tako! Šta će bidan! A bio je prvoborac, partizan, bombaš, pa su ga prozvali Mate Granata. Onda, kad je došla nova država, privrnio je bandiru i posta velika Rvatina. E ali sad kad su mu se možđani od Alžajmera prikovrnili opet svako malo udara po partizaniji i ofanzivama. Bidan!
-A ko je Kukuvija? -Lile! Kako je ne znaš? Ona šta joj nisu svi svati još od mladih dana! Govorilo se da je jedan mornar pokopunio, pa pustio crno ko sipa i od tada je bidna živčeno vrlo labilna! Orja po noći ko sova, pa je zovu Kukuvija! Ašesti je jedna rodica!
-Pa dobro kako su oni završili s vama i susidom Ankom na doček? -A eto. Pile mi ujutro na Staru godinu kavu i govorin ja njoj -Eto Anka tvoji išli na doček u Dubrovnik, moji skijovat u Auštriju, a ja i ti za doček same ko dvi sinje kukavice! Ajmo štogo organizovat! – Baš u taj čas je na radio špiker govorio o onoj kumaniranoj akciji ‘Dobro je činit dobro’ i meni palo napamet. -Ajmo mi zvat potribite i učinit feštu zajedno. Anka je odma privatila. Onda smo uzeli lapiš i kartu i počeli činit lištu. Odabrali smo Demejanu, Granatu i Kukuviju. Odabrali i nahebali!, gorko je primijetila namještajući zavoj na oku.
-Dogovorile smo sa šeficon od Bazane da Matu puste na jednu noć i da ćemo ga vratit ujutro. Pere Demejana je jedva čekala doć, a Lilinoj rodici nije bilo mrsko baren jednu noć bit u miru.
Sve je lipo počelo. Kad su Matu doveli iz doma najprije nije zna di je, a onda nas je u jedan momenat sve pripozna i bio pametniji od Salamuna. I Pere Demejana se držala dobro. Izila je mrvu pršuta i popila samo četri bićerina oravače, šta je za nju ko za druge Cedevita. -A Lile? Je li je uhvatilo njeno stanje?, uživio se u priču sugovornik. -Ništa! Mirna ko bubica. Razumna, ne bi reka čovik da je inače ala manito. Ja mislin da je to rodica, prije nego šta će je uputit, našopala pilulama za živčeno stanje da ne bi činila zvizdarije. Puno nan je lipo bilo. Ćakulali, sićali se starih dana, gledali litrere iz mladosti iz moga albuna. Neke ću ti dat, pa ih metni na kompjutero. -Pa kad su počeli problemi? -To je vrlo komplikovano pitanje!, reagirala je Vinka -Počelo je sa Peron Demejanon. Nastavila je praznit bocun i onda se zabuljila u ovi moj nesritni goblem.
-Aaaa jadna ti san!, zakukala je -Vako je i moja mater umrla kad je imala 90 godina! Da nije umrla ne bi se propila, da se nisan propila ne bi me muž ostavio, da me nije ostavio ne bi kuću prodala, da kuću nisan prodala ne bi danas pila ovu tvoju oravaču nego kojnak u fini otel! Stavili ste tute goblem samo da mi tugon Novu godinu začinite! uznabrajala se a onda uvatila bocun i zalopatila ga put goblema. Vidiš maće šta je ostala na zidu, a kvadar je odletio smirio me u nogu i gnjat ruvinja. I eto vidi sada!, podigla je s taburea inafašanu nogu. -Nekako smo je smirili. Nalili joj još dva bičerina u pešnje, pa je zaboravila i na goblem i na sironče na grobu majčinom.
Onda je Anka kazala -Ajmo stavit štogo muzike na radijo da zapivamo i razveselimo se. Našla Anka na radiju stanicu sa lipin starovinskin pismama. Pušćali su ‘Terzinka se je zvala’, ‘Kućica u cvijeću’, ‘Tata kupi mi auto’. Razveselili se mi i zabalali. A onda je pozvidila Lile Kukuvija. -Zašto kad ste se lipo razveselili? -Zašto? Zato šta su sa radija pustili pismu ‘Kad naš brod tone, a zvona zvone’. Lilu ko da je grom opalio. Sitila se onoga svoga mornara šta je uteka brodon i raskrivila se -Ovo je urota radija kontra mene samo da se sitin mornara! Uvatijo je napadaj, zabilia očima. Skočila se da će dignit ruku na se. Zaletila do ponistre, propela do bonogracije i zacungala da će se bacit na kalu. Onda je moja bronogacija pukla, a ona kazala -Ajde neću danas, nego dogodine u ovo doba! Skuvali joj ja i Anka kamomile i nakrcali je ampaurinima, pa je utrnila i ostala sidit u katrigu ko drvena Marija.
Da se situvacija malo smiri, ja upalila televiziju i ko za pegulu intrala na program di se prikaziva neki partizanski film. U oti čas borac na filmu zaurla -Naprid drugovi, potaracajmo fašiste! Matu Granatu je to podsitilo na narodnooslobodilačku borbu, uvatila ga Alžajmer bolest, izvadio iz žepa dvi petarde, zapalio ih i zaorja -Ubij bandu!, pa petardu zaitio drito prid mene. Puklo i ruvinjalo mi oko!, uprla je V prstom u zavoj. -Anka brzo prominila program, našla srićon niki film s golon ženskon, Mate se zabuljio i to ga je smirilo.
-To onda nije bila fešta nego bitka! -Da bitka!, složila se Vinka -Ni na Neretvi nije bila takva! -I kako ste dočekali ponoć? – Ja donila Bakarsku vodicu. Svak popio po kap, a Pere Demejana ostatak boce. I zapivali smo ‘Koliko kapi, toliko ljet’ -Ajde dobro je završilo!, utješno je kazao sugovornik. -Nije! Sad je tek Anka učinila škandal! -Kako? -Eto tako! Otrčala u svoj stan i donila štrudel za počastit. Zavonja štrudel ko duša! Ali posut štaub šećeron. Ja joj govorin -Neću ti se okusit kad nisi posula kristal cukron kako smo prije činile! Šta se praviš moderna! Ona meni -Ajde molin te, vidit ćeš kako je lip! Ja se, nervožna od svih dežgracija zainatila -Neću! , ona -Oćeš!, ja -Neću! Njoj udrilo u glavu. Uzela sa stola cukarijeru od tete Đanine i cilu me posula cukron po glavi. -Eto ti sad štaub i kristal!, izderala se i otišla plačuć doma. Ostala sama. Ono troje zarklao po foteljama. Pere Demejana od oravače, Lile Kukuvija od ampaurina i kamomile, a Mate Granata od straja da ga fašitsti ne smaknu. Zakunjala i ja. I tako je prošla moja Nova godina. Šta se sve dogodilo, dobro da policija nije enterverisala.
Ujutro san ih jedva probudila i zvala taksi. Kaže meni mali taksist -Gospođa Vinka, do zore san puno njih doma pijane sa fešta doma odveo, ali ovakvog bančenja nigdi još nisan vidio! -I ne moreš sinko nigdi ovo vidit nego u mene! -A jeste se pomirili s Ankom?, interesiralo je sugovornika -Nisan! Nek mi se ona prva izvini!
-Šjora Vinka, a šta ćemo za drugi Kamarin? U nedilju je izborna šutnja. Ne smimo o politici! -Ima za sve načina u Vinke!, lukavo se nasmiješila. U Vinkinu umješnost ne treba sumnjati. U nastavku provjerite kako će to Vinka o politici, a da se ne ogriješi o izbornu šutnju.
Dok se autor redaka spuštao niz stepenice, susreo je susjedu Anku. Nosila je pijat prekriven tavajolom koji nije mogao sakriti miris friškog štrudela. -Ajde otvori, ne čini dišpete!, čulo se kako je Anka nagovora -Nosin ti štrudel! -Je li sa šatubon? Nije s kristalon je! -Aj onda uđi!, popustila je Vinka i još dok je otvarala otrčala staviti vodu za kavu.
Dragi čitatelji Kamarina, u novoj godini ne solite život bližnjima. Cukrite ili sa štaubom ili kristal šećerom. Nije bitno. Glavno da je slatko. Jer sve je oko nas opasno prislano, a šta je prislano ni mački nije drago. Kamoli bližnjemu!
Piše: Marino Srzić, foto: privatni album
