Probudivši se ranije od uobičajenog, autor redaka se zaputio na misu zornicu solidnih pola sata prije nego što je bilo potrebno. Da nije jedini uvjerio se već izdaleka, ugledavši kako se netko sjedeći na zidiću od šimatorja Svetoga Marka opasno ljulja riskirajući na leđa odrebatiti u prazno. Hrčući je, inkapotana s pletom preko glave na zidiću blaženo hrkala šjora Vinka. Valjalo joj je prići oprezno da se ne prene i ne prevrne šoto.
-Šjora Vinka!, lagano je prodrmao redar Kamarina, čvrsto je uhvativši za kolet od kapota iz predostrožnosti. -Evo sad ću ja stavit kavu, promrmljala je u polusnu, otvorila oči iza lenti očala debljih od dna demežane i zamantano upitala -Misusovo a di san ja? -Na šimatorju! -Je!, sitila se, pribrala i objasnila -Sve je kriv oni nesritni žveljarin! Nisan pomakla šveru na reloju kad se minjalo vrime i probudio me uru prije za otič na zornicu! Šta ću sad? Mislin se ja kad san vidila na kampanelu koja je prava ura. Našla san kartun kraj butige od Konzula, da mi ne ozebe prisvitla i uvatila molit krunicu. U to san i zaspala! -Mogli ste se izvrnit i pribit! -Ne bi mi bilo ništa!, bila je uvjerena u elastičnost kostiju proizvodnje iz ranih 30-ih godina prošlog stoljeća.
-Tako san pala kad smo bili u masline sa cabla visjeg od tri metra drito na škinu. I ništa mi nije bilo. Je da da su me bolile kosti, ali to zato šta me mater po leđima jednon bijon pribila jer sam ruvinjala zdrave masline šta su otpale sa cabla!, evocirala je početak kaskaderske karijere iz mladih dana. Pridigla se i bolno zajaukala, ali nije dala gušta. -Vidi me!, žvelto se uspravila -90-ta mi je u guzici, a drita ko svića! Da je sad trčat do na Umac bila bi brža od tebe!, hvalila je svoju vitalnost.
Svijeta se već skupilo i počelo ulaziti u crkvu. -Ajmo unutra! Ni ulazak u hram Božji nije mogao proći bez komplikacija. -Čekaj da otvore mala vrata, neću na velika! Dobrim poznavateljima makarskih pastoralnih prilika iz prošlosti ne bi trebalo objašnjavati i zašto. Dakle, doslovno primjenjujući odluke Drugog vatikanskog koncila iz 60-ih godina, ondašnji je župnik pri adaptaciji crkve donio odluku o izmještanju velikog oltara iz centralnog djela u bivšu sakristiju, preuređenu u novu kapelicu. Kod starih je Makarana ta radikalna promjena izazvala negodovanje, te su oni posebno tvrdoglavi i dalje htjeli da im Svetohranište ostane vidnom polju. Stoga su za poziciju pri misi izabrali novu kapelicu u koju se ulazi na mala vrata. I Vinkina mater je bila jedna od takvih tvrdoglavica, te je praksu ostavila i u nasljeđe kćeri. Eto jedne zanimljivosti iz pučko-sakralne povijesti za one koji ne znaju. No, vratimo se Vinki…
Izmorena bdijenjem na šimatorju, zaspala je tik nakon što je velečasni izrekao -Bože u pomoć mi priteci! Hrkanje joj je sporadično nadglasavalo psalme, a u snu je klapajući dentjerom nešto i brontulala, što je izazivalo negodovanje prisutnih. Do kraja mise pošteno se naspavala. Na samom kraju se naglo probudila i okrjepljena snom hitro izašla na mala vrata. Tad joj je zazvonio mobitel.
-Ko je u ovu uru? Biće se nevista uzvrtila kad ću doć sa friškin korosanama za marendu. En joj gulozu racu njenu!, žugala je javljajući se na poziv. -Ko je!!!, zaorjala je da se čulo do Mlinica. -Je! Ja san Vinka! Jesan ja san naručila!, čuli su se Vinkini odgovori. -Dva kila! Može i tri, ali samo ako je prava anbaji, nemoj mi podvalit Zvečevo i Kraš! Oću drito iz Anbajija! Veza se prekinula. -Prikinilo! Biće smetnje!, objasnila je -Sad će on opet nazvat! -A šta naručujete? -Kako ne znaš? Anbaji čikolatu! Unuka mi je Suzi dušu ispila da joj napravin fritule s oton čikolatom Anbaji! -Aha, Dubai fritule! To je sad hit! Mobitel je opet zazvonio. -Koji broj? Od moje kartice šta priman pemziju? Sad ću ti reć! Sugovorniku je odmah bilo jasno da je u điru neki prevarant koji joj namjerava dignit šolde s računa. Zato joj je motima panično davao znakove da razgovor hitno prekine. No, Vinka je znala šta radi.
-Broj moje kartice ti je vako… Piši datum kad san se udala, unda iđe crtica, pa godina kad mi je umrla teta Krište, unda zbroji godine od pokojne mi matere s godinon moje Prve svete pričesti, pa crtica, pa još nadopiši ovako: Da ti mater tvoju lupešku hebeni inbrojunu! Nisam edukana, ali znan da bi mi diga ono mižerije sa računa šta san ušparala. Sad ću ti zvat policiju. Redarstvo, policjoti, drugovi milicjoneri, evo van lopova na mobitel!, razderala se tuta forca. -Prikinio je! A šta si ti mislio da će me privarit? Nisu Vinku ni veće ćunke privarile, a kamoli će on! Pu…pljucnula je u stranu.
-Nego znaš šta ću ti reč! Rekla mi je Anka da će ona naša Krvavička počet sa oton anbaji čikolaton polivat fritule, pa ću dat maloj šolde da kupi u nje. Sigurno će bit cinije nego u Zabregu! Je da ona fritule ne radi kako smo ih mi prvo činili, ali su dobre!, iskusno je procijenila. -Kako se ona ono zove? Nekako po začinu šta ga stavjamo u spizu. A znan! Ružmarinka! Sugovornik je znao kako ime rečene potječe od lovora, a ne ružmarina, ali je prešutio i nastavio je propitivati o tradicionalnoj slastici. -A kako je prije bilo s fritulama?
-Ne spominji mi fritule! Ne mogu ih na oči vidit! Više san suza zarad njih prolila, nego šta je mora u portu! -Zašto? -Zato jer bi mater oko Božića činila fritule na veliko za štogo zaradit. Cilu sam noć morala čistit pa tuč na maže kumpira. Ruka bi mi opala. Prvo bez kumpira, rakije i suvica nije bilo fritula. Onda kad bi se sve dobro stuklo, mater bi vezala faculet da na sramotu ne bi uletila koja dlaka i frigala cilu noć na teškoj gvozdenoj tavi. Cila bi se zapeškerila i usfulminala od vrućine isprid komina. Svaka joj je fritula morala bit okrugla ko franja. Ne daj Bože da dobije one rogove. To one fine gospoje za koje je ih je radila ne bi tile uzet, pa bi ostavjala nama za doma. Mi dica bi se nadali da će takvih rogatih bit šta više, ali šipak! Bila je tako prečiza da bi ih ostala jedva šaka. Onda bi ih ja i brat išli ranin jutron raznosit po kućama zamotano u tavajole. Vele ti smo truda vidili! Zato ne mogu više vidit fritule!, ispričala je Vinka svoje gorko iskustvo o slatkoj deliciji.
-Pa bi li vas mater nagradila za svetoga Nikolu i svetu Lucu šta ste bili tako vridni. -Bi malo morgen! Za Nikolu bi rekla da nan se fumar zaštopa i da ne može proč, a za Lucu da je dobila veliku fibru i da mora ležat doma.
-Nego mali, sjetila se Vinka nečega -Zašto ne bi u Kamarin metio one tvoje priče o ratnome Nikoli i svetoj Luci članu Partije. Puno su ti lipe, a ja se i sićan tih osoba šta ih spominješ, ali ih neću imentovat! -Ali to je već bilo prije par godina objavljeno! -Šta unda? I mene je bilo prije par godina, pa još odan sviton! Autor redaka je pristao na prijedlog. Nikola je netom prošao, a Luce nam uskoro pristiže, a ‘makarskije’ priče da ih počastimo od ovih dviju štorijica nema. Dakle…
‘Ratni Nikola’
‘Marijeta je bila potomak stare obitelji makarskog podrijetla, davno izumrle u muškom koljenu. Već joj se djed iselio u Split. Bezbrižno djetinjstvo prekinula joj je majčina smrt i dolazak maćehe. Završivši građansku školu, krenula je zlim putem. Zatrudnjela je pred rat s nekim mornarom i otac je istjerao iz kuće. Dom joj je postao splitski Get. Počela se baviti najstarijim zanatom. Povremeno bi dolazila u Makarsku, ali su rođaci joj nisu otvarali vrata. Početkom rata s boležljivim sinčićem u naručju, smjestila se u jednu makarsku konobu za jeftin fit i počela ordinirati s najvjernijom klijentelom, talijanskim vojnicima. Bila je mrzla noć pred Sv Nikolu 1942., kada je nošena refulima bure krenula u talijansku komandu obaviti posao s dežurnim podoficirom Aldom. Mislila je na sve poklone kojima je od bradatog sveca darivana u djetinjstvu i u grlu joj se stislo. Njen je mali i bolesni Toni čekao u konobi, primiren pričom o Nikoli koji će ga ujutro iznenaditi s darom. Sav svoj jad ispričala je talijanskom oficiru. On je bio dobar čovjek. I sam je kući imao djecu čije je slike često vadio iz novčanika i pokazivao Marijeti. Bio je iz Barija, svečevog grada.
-Io sono San Nicolo di Bari!, utješio je. Ogrnuo je preokrenuti šinjel, stavio na glavu karabinjersku kapu s vrhovima na gore, uzeo neki štap u ruku i postao pravi Nikola. -Ja sam već ionako Krampus!, kazala je Marijeta i stavila na glavu crni plet, u ruke šibu, te su krenuli u zoru šestog prosinca 1942. put vlažne konobe u kojoj je mali Toni čekao darove. Oficirsko sledovanje marmelade i jedan mali limeni vojnik bili su pokloni koje je Toni dobio od Alda -Nikole, a Marijeta -Krampus se raplakala od sreće. Dobri Aldo se vratio u Italiju, Marijeta u Splitu zaposlila kao čistačica, a Toni odrastao i otišao u svijet. Čuvao je onog limenog vojnika i slao dolare. Marijetu sam s kumom posjetio pred smrt u staračkom domu na Lovretu. -Uvijek se moli Sv Nikoli za svog Tona i nekog Alda!, rekla nam je časna sestra. Molila se još i Mariji Magdaleni, zaštitnici grešnica i spokojna zauvijek zatvorila oči. Danas kada vidim one silne Santa Clause po šoping centrima, pomislim koliko su bijedna kopija Alda-Nikole i Marijete-Krampusa.’
Eto jednog drugačijeg Nikole. A sad se još na nagovor Vinke prisjetimo se i izvanserijske svete Luce.
‘Sveta Luce s partijskom knjižicom’
‘Na jednom od brojeva kale, stanovala je drugarica Rose. Kao revnosna partijašica mrsila se na Badnjak frigajući šnicele, a na Veliki petak labala gulaš. Bila je vatrena beštimadurka, no svetu Lucu nije nikada opsovala. Tko zna zašto, ali je bila u nju infišana. U tajnosti bi na Lucin dan posijala pšenicu i do Božića je redovito zalijevala, pobožno prateći kako raste. Te dane njena bi vrata bila zatvorena za posjetitelje. No jedno prosinačko jutro skoro nije razotkriveno da s religijom nije do kraja raskrstila.
–Roseee!, zvala je s kale Senka Proleterka -Evo me s drugaricom iz Splita u tebe na kavu, za koji minut! Ta iz Splita bila je visoko komitetski rangirana. Rose se preznojila -Di vas đava nosi kad je taman naresla Lucina šenica! Na televizoru u tinelu bila je svetičina slika na mjestu inače rezerviranom za fotografiju druga Tita. Umjesto poslovičnih karanfila koje bi pred maršalom redovito mijenjala, tu je sad bila pšenica povezana trobojnom vrpcom. Valjalo se snaći. Luce u škafet, a Tito iz škafeta – Ajme nemam garifula za isprid Tita! Brzo je jedan falši cvit umetnula usred pšenice, vrpcu okrenula naopako da bude plavo-bijelo-crveno, a ne obrnuto, uzela crveni flomaster i nacrtala nasred fjoka petokraku. Drugarice domalo pristigle u vižitu nisu ništa posumnjale. Tako je Rose sačuvala bekinu, a u godinama koje su dolazile, još je konspirativnije častila svoju nebesku zaštitnicu.’
Eto! Redaru Kamarina nije žao što je nakon četiri godine reprizirao štorije o ‘ratnom Nikoli’ i ‘Luci partijašici’. Neka se štorije upamte i sačuvaju. I još nešto! Ne zaboravite na svetu Lucu posijati pšenicu, pa makar je stavili pred litret kandidata za kojeg ćete glasati na predsjedničkim izborima. Kandidati su ionako potrošna roba, a sveta Luce je vječna!
piše: Marino Srzić/ foto privatni album
