Turizam ne samo da je komine pretvorio u jacuzzije, a vrtle u bazene, kočarice u izletničke brodove, a konobe u koktel-barove, već je iz fundamenta promijenio i domaću čeljad. I ne samo čeljad nego i ostale sisavce. Primjerice, stari se dobri magarac iz uloge teglećeg mučenika preko noći transformirao u foto-model za litretavanje po plažama. Zato albumi s ljetovanja od pedesetih do osamdesetih godina prošlog stoljeća obiluju mališanima koji usred plažne vreve poziraju na leđima dugouhih sivonja. Bidne beštije nitko nije ni pitao za prekvalifikaciju aktivnosti, a bogme nije ni pučanstvo. Htio ili ne, domaći se čovjek morao nekako prikopčati na novu privrednu feratu koja je tuta-forca huktala prema naprijed i donosila prosperitet.
Inevntivni bi sociolog, makarske turističke mjesece opisao kao vrijeme za rasprodaju intime. Neka bi pak kuma, bez akademskog znanja, za iznajmljivače rekla –Prodali bi i guzicu za dva šolda! Ta se sigurno nije bavila prodajom smještajnih kapaciteta. Ne zato što nije htjela, nego jer nije imala što za afitat.
Nakon što je afitavanje krenulo još žveltije, lokalni je puk počeo proživljavati stresove u prilagođavanju novim uvjetima poslovanja. U domu tipičnog makarskog iznajmljivača, tamo negdje prije pedesetak i više godina, izgledalo je to ovako…
Već u svibnju Mate više nije sličio na Matu kakvog ga je mater rodila. Inače ‘pačifiko tip’ kojemu je najveća ambicija bila dobra akuža u trešeti, iznenada bi postao zabrinut. Čak bi i manje bumbio. S ćunke mu je nestajalo zdravo crvenilo od bičerina, a drob se usuka zbog gubitka apetita. Uobičajenu travaricu pred počinak sve je češće mijenjao čikarom bljutave kamomile. Počinjao je gubiti izgled našeg zdravog zadriglog čovika.
Uzrok Matinog stanja ležao je u brigama za nadolazeću sezonu. Valjalo je razviti strategiju u teškim terenskim uvjetima. Nije bilo drugog nego osnovati kućni štab i utvrditi ratno-turistički plan. Okupljenim ukućanima počeo bi dijeliti zadatke. Kako je i red, počeo bi s materom
–Majko jesi platila mise?–Jesam sinko. Sve kako si naredio. Nema zadušnica za mrtve, nego samo nakane za afitavanje! Umisto mise za pokojnog oca bit će nakana da Sveti Ante Padovanski providi šta više Talijana!
–Bravo majko! A ti ženo? Jesi naučila imena spize? –Jesam, spremno se očitovala –Kad dođu oni iz Valjeva, onda polpete triba zvat ćufte, a šalšu .. Kako ono?, zbunila se–Znam! Šarataš, a kad još dodaš rizi onda je to đevuć! –Nije bleko šarataš i đevuć, nego sataraš i đuveđ! Odmah je u sebi počela ponavljat mantru sataraš-đuveđ, sataraš-đuveđ….
–A ti mala, obratio se kćeri –Jesi li napisala pismo Francu iz Kelna šta je lani litova u suside Anete? –Jesam!, referirala je –Najprije sam izmamila adresu čineć fintu da ćemo Francu čestitat Božić. Onda sam u pismu napisala ovako, izvadila je papirić sa sačuvanim konceptom –’Libe her Franc. Najn šlafen in Aneta cimer. Sajn onkel ist erste-banditen partizanen und bum-bum file junge dojče soldate. Komen dize zomer in unzere cimer!’ To oće reć, počela je prevoditi –Da je Anetin barba u ratu beknio puste Nijemce i da bi mu familja mogla bit u opasnosti i neka dođe u nas! –Pa šta? skočila je baba -Moj ih je pokojni brats salamaštra koliko oćeš u ofanzivi. Cilu duzinu. Dobro je i činio!
–Majko!, zagrmio je Mate -Niti riči! Shvati ovo kao nastavak rata kontra dušmana. Prvo smo ih otirali, a sad im triba ispraznit takujine! I da ti nije palo na pamet štogo kazat Luci. Sin joj je u Komitetu, pa bi bilo svega! –Na zapovid vojvodo!, spremno je odgovorila starica majka –Ne triba ti se bojat! I komitelije afitavaju neprijateljima!
-Ajmo dalje, pogledao je u sina –A ti buzdo? Kako si ti doprinio našoj stvari? Jesi se javio onoj maloj crnoj Francuzici šta si je lani korteđava? –Evo vako, počeoje objašnjavati mladi galeb –Nisam njoj, ali sam se javio onoj Čekinji Marilki. Onoj plavoj. Doć će s materom i ocem u sedmi misec. –Da ti Česku i Slovačku, ražestio se otac –Šta će nam Čeki gladnuši. Neće imat šoldi nego će plaćat sa špirtjerama i termos bocama šta ih prodaju na pijaci. A Francuzi plaćaju u stranjskoj valuti. Vole i bumbit, pa bi im proda vina. -A kad ne volim crnke, nego plave, stidljivo je odgovorio momak. –Dat ću ti ja plave!, pedagoški je intervenirala mater –Bit ćeš ne plav, nego modar ko sukno, ako ti dam degeneka!
–A meni ne date vanka nego samo u crkvu. Ne smim nosit šorc ni ić na plažu u dvodijelni kostim!, procmizdrila je kćer.
Mate je vidio da je vrag odnio šalu i da mu se štab zavadio. Koncepcija strategije počela se raspadati. Zato je energično djelovao–Kuco! Ima još nešto! Sad smo govorili šta ste tribali učinit, a sad ćemo vidit šta ne smite učinit! Koje su greške u smještaju inozemnih i domaćih gostiju zapažene lani?
Baba je uzdahnula –Evo ja više neću nametat nikome svetu viru katoličku. Šta sam ja znala da je ona iz Đenove velika komunistica? Mislila sam da je ko jedna Talijanka, sigurno bogojubna. A ono antikristica! Samo sam joj svaku večer nudila da moli sa mnom krunicu za priobraćenje nevirnika i pad komunizma, dok mi nije sve svece skresala! Guda, pu-pu!, gnjevno je završila stara. –Dobro majko, ta sigurno neće više nikad doć. -Ajmo dalje!, naredio je Mate.
Javila se zakonita. –Dobro, falila san. Neću nikad više gospođi Zumreti iz Zenice nudit pršut, niti joj zatajit da u pašticadi ima pancete. Nisam se sitila da oni ne jedu svinjetinu. Kako je onda naš Haso šta je šaldava bronzine glođa koru od slanine kad bi ga častili? –To je drugo!, odbrusio je i pogledao kćer.
–Neću više nikad probavat vešte gospođe Helge, dok je na plaži i ove ću joj godine vratit kombinet šta san joj lani lampnila!, izbiflala je. –Ne triba. Ima Helga kombineta ko škaje. Ajde sad ti muzuviru!, upro je prstom prema muškom nasljedniku.
–Ja ću zagipsat onu rupu šta sam je učinio na zidu od banje za špitit strankinje! I neću je više bužat!, svečano je obećao. –Nećeš možda bužat rupu, ali obećaj da nećeš ni strankinju! Sin je prešutio ne obećavši ništa.
–Eto tako, smirio se donekle gazda –Sad smo se dogovorili. Ako bude furešta i ako nam oni bliže moru ne otmu sve goste i ako političko-sigurnosna situacija bude stabilna… –I ako Sveti Klemento i Blaženi Bijanković provide!, prekinula ga je stara pobožnica. –Onda ćemo štogo šoldi i akužat. Amen!, zaključio je Mate vojno- turistički briefing.
Samo njega nitko nije pozvao na odgovornost za sezonu, jer se o svemu brinuo kao pravi domaćin. Baš kao što se brinuo i da se tog ljeta ne prizenta Marženka iz Brna. Nju bi još samu i primio. Imao je za afitat zgodan jednokrevetni kamarin. Ali mogla bi dovest i onog svog malog od 5 godina. Zvao se Matijaš i ko zna zašto, ali mu je strašno sličio. Imao je debelu šiju ko svi muški iz Matinog roda i plave oči na žensku bandu.
Preznojio se od same pomisli na takvu mogućnost, a onda otišao na Turist-biro s dvije friško ulovljene komarče. Nek’ se ljudima nađe i neka ga se usput sjete kad dođu turisti. Pripreme za sezonu bile su pod kontrolom.
Problemi zbog ljetnih avantura mogu se oslikati naslovom onog starog šlagera ‘Za jedan časak radosti, ijadu dana žalosti’. No održavanje tradicije bilo je važnije od eventualnih komplikacija.
-6!, izračunao je Ante. -2!,pokunjeno je izvijestio, društvo Frane-17!, zaključio je prebrojavanje Lovre. -A lito još nije završilo! Onda se Anti smililo i ponudio je Frani–Ja sam sa sezonom zadovoljan, pa ako oćeš mogu ti štogo pripustit. I dok se Frane stidljivo premišljao, uletio je poduzetni Lovre –Vidiš da neće, namisti meni. Još nisam iscrpio sve kapacitete!
Ovi momci obavljali su odgovornu dužnost turističkih trudbenika, a uloga im je bila važnija od svih konobara, recepcionara i kuhara. Da je bilo pravde, angažman bi im se uračunao u godine radnog staža. Ovako su ostali upamćeni samo kao obični galebovi. Dakle Antinih solidnih 6, Franinih poraznih 2 i Lovrinih izvanserijskih 17, ne govori o broju noćenja turista, nego o broju njihovog noćenja s turistkinjama.
Častan galeb izvršavao je svoj zadatak bez primisli. Interes bi se rijetko umiješao u romantiku. Osim ako su u pitanju bili viši ciljevi.
–Sinko, meni nije drago šta činiš, ali proć će te, počela bi mater. Sin galeb odmah je znao da roditeljica nešto smjera –Sestra ti se udaje, a u nas vinčanice u kakvu je infišala nema. Ajde piši onoj šta si je lani korteđava da je donese iz Holandije. Evo ti slika iz žurnala. Galeb je poslao pismom sliku i napisao objašnjenje na nerazumljivoj englesko-njemačkoj mješavini. Olandeža je brzo stigla i direktno s autobusa upala u kuću. Odmah se bacila materi oko vrata -Moeder, mijn lieve moeder! –Ovo misli da joj nećemo platit veštu, pa nabraja!, zaključila je stara. – Jij bent mijn nieuwe familie!, još se žešće razderala, vadeći vjenčanicu iz valiže.
Ništa je nisu razumjeli. Onda su se sjetili Paške, morskog vuka koji je nizozemski učio za akoštavanja u roterdamskoj luci. Popričao je s furešticom, pa preveo –Ona je razumila da ćeš je ženit čim ariva i da je vinčanica za nju! Ko zna šta si joj napisa! Kad je doznala pravu istinu, Sanne iz Roterdama se zakapijala u kamaru i tulila do zore. Drugo jutro joj je bilo bolje. Popodne je na plaži zamanta iskusni Šime i istu večer odveo u panoramsku šetnju Svetim Petrom. Otputovala je zadovoljna. Zbog duševnih boli, domaćini su je častili mukta noćenjem, a vjenčanicu im je prodala kao da je iz Diorovog salona, a ne s banka rabljenom robom.
Velike su bile muke u naših pionira masovnog afitavanja. Religiozni su se molili i plaćali mise, a nevjerni proklinjali lošu sezonu. I jedni i drugi hvatali su veze po agencijama i čekali dolazeće turiste pred vaporima u portu i autobusima na kolodvoru. Borba je bila bespoštedna. Danas se pak svi ufaju u ‘sveti Booking’ i pobožno gledaju u ekrane očekujući rezervacije.
Da se uz svu tehniku stvari nisu puno promijenile uvjeriti će se i u slijedećem nastavku makarskog turističkog karusela. Do tada štimajte termine i pozorno pratite Booking.com., a u pauzama bacite oko i na Kamarin.
Piše Marino Srzić/ foto: privatni album
