31. prosinca, obilježen u katoličkom kalendaru kao spomen na svetog Silvestra, u praksi se najmanje doživljava kao sjećanje na tog sveca. Nadnevak su mu zauzeli posve prizemne stvari koje na čašćenje zaslužnog pape bacaju sjenu zaborava. Ili kako je to jedna stara Makarka teološki nadahnuto objasnila -Ma di ću na ti dan mislit od otome svetomu Šilveštru, kad su mi na pameti loštere, šufigavanja i vatanje najbojih bokuna za pašticadu! Po njoj bi bilo praktičnije da se zadnji dan godine u kalendaru proglasio danom svete Tuke Pečene ili spomendanom blaženih Rafijola.
Čini se da su nekoć Počelo i Mlado lito, kako su nam blagdane zvali preci, bili posve zasjenjeni značajem Badnjaka i Božića. No, nije baš tako. Jedna nimalo sveta poveznica oduvijek je obilježavala ove dane. Riječ je naravno o spizi. Ovisno o prilikama i dubini kese s jasprama, na stolovima pod domaćim nebom uvijek bi se u ovom stađunu nudilo štogod mrsnije, masnije i slasnije.
‘Nakon što se prethodnog dana ne mrsismo, kako bi Spasitelju u skromnosti bliže bili, danas na Počelo blagovasmo obilato. Varena i pečena mesa, vismena i kaštradine, vina crnjaka i kolača trieštinskih. Svake sriće bijaše na stolu! Bogu hvala na takvoj obilanci na Mlado lito!’ Zapisuje samostanski kroničar davnih ljeta Gospodnjih.
Stotinjak i rešto godina kasnije jedna enormno pretila tuka, obilježila je Silvestrovo u župnom dvoru. Bilo je nekako ovako…
-Mare!, obratio se velečasni oko Svisvetih vjernoj domaćici crkovne kuće. -Ove godine na Silvestrovo imamo posebnoga gosta. Jedan naš čovik iz Amerike dolazi svojti u vižitu, pa sam ga u pismu pozva da nam bude gost na večeri. Obeća je dat velike šolde za nove banke i popravak sakristije. Zato se već sad počni mislit kako ćemo ga počastit! Mare se odmah kod rodbine Amerikanca raspitala što bi volio da ga dočeka na pijatanci. Obavijestila je župnika -Najvoli papat pečenu tuku. Amerikanske su mu se ogadile i tio bi se osladit našom domaćom tučevinom! -Bravo, odma gledaj zakaparat koju boju beštiju i gledaj da bude debela dok je ne uvališ u lošteru!, pohvalio je don Dinko.
Mare je znala svoj posao. U improviziranu kapunjeru na taraci popovske kuće ubrzo je na apartmanski smještaj primljena reprezentativna predstavnica svoje vrste. Iz Trilja je na boravak od gotovo dva mjeseca stigla šesna vlaška tuka. Mare je odmah krstila -Neka se zove Klemica u čast svetoga Klementa makarskoga, da providi bogatu manču od Amerikanca, objasnila je don Dinku koji se u početku snebivao, no na koncu prihvatio pomalo svetogrdno kumovanje tuki.
Mare je do Stare godine Klemicu redovito šopala kukuruzom, suvicama i orasima, te joj usput tepala- Lipa moja, sve si debja i masnija! Bit će mi te ža smaknit kad dođe vrime, ali ti ćeš to ko jedna mučenica prihvatit za opće dobro!
Dan prije priprave pečenke nakon obavljenog krvničkog posla Mare je pustila suzu nad Klemicinom sudbinom, no nije bilo druge. Ostala je u čudu nakon što je očerupanu i depiliranu za lošteru stavila na balancu. -Misusovo 7 kila!, prekrstila se ugledavši koliko je pizeva trebalo da jezičci vage dođu u livel. -To znači da je triban peč bar 7 uri, računala je po starom receptu. Moran je stavit u lošteru već oko podne, da odane i bude kako triba kad dođu za stol posli mise!
Don Dinko je još jedanput naredio Mari da sve bude ‘prima klaša’ za važnog gosta, pa se uputio u iscrpljujući blagoslov kuća. -Reć ću dogodine sa oltara da na Silvestrovo nema blagoslova!, brontulao je u sebi znajući kako će se stvar odužiti, pa ga doma neće biti do iza mise.
Mare je za to vrijeme napravila pripreme za Klemicino kremiranje u pećnici, bacila još jedno glancanje po kući, te sjela predahnuti. Ne samo da je predahnula, nego skoro nije izdahnula kad se prenila iz dubokog sna i na velikom reloju ugledala koja je ura. -En te robijo!, kontrolrano je opsovala shvativši u kakvu je kašetu brokava upala. -Dvi su ure! Klemica ne može bit pripravna do prije devet, a misa završava u sedan! Jadna ti sam šta ću sad?
Nije imala vremena očajavati, nego je hitro burtala Klemicu u peć, moleći svetog Klementa da fumar ne zakaže, pa da se vatra ne udune. -Ne smin tuta forca punit bijama da ne izgori, a vrime curi, gledala je na sat kao na paklenu mašinu koja će svaki čas aktivirati eksploziju.
Don Dinko je u 6 počeo sa svečanom misom i pojanjem tradicionalnog Te Deuma ili po domaći Tebe Boga hvalimo. U prvom banku do oltara sjedio je gost Amerikanac. -Valja požurit da gosta ne štufa čekat i da se Klemica ne oladi, mislio je u sebi neobično brzo pjevajući zahvalnicu.
Da od brzopotezne mise neće biti ništa shvatio je kad mu se približio mali mistrant Špiro i na uho prišapnuo -Velečasni, Mare je poslala mojega brata da van poručin da odužite koliko god morete, jer da je Klemica još blida i sirova. Ja ne znan šta to znači, slegnuo je mali zbunjeno ramenima. -Znam ja!, pomislio je župnik dok ga oblijevao hladni znoj -Mare, Mare izdale ste me i ti i Klemica! Šta ću sad?
Te Deum je taman bio pri kraju. Sjetio se. -A sada ćemo zapjevati i Tebe Boga hvalimo po naški, da se zna da smo narod hrvatski!, najavio je puku koji se već spremao poškropiti svetom vodom i uputiti doma. Pri kraju domaće verzije zahvalnice, opet se dolibio malešni Špiro i šapnuo -Javila je Mare da ako možete još malo prolongat, Klemica je taman počela vatat boju! Nije bilo izbora, valjalo je odužit s misom sve dok Klemica ne bude jestiva.
-Braćo, zagrmio je s oltara -Svugdje po Evropi rađaju se bezbožnički pokreti i antikrsti. Na dobro ići neće! Zazovimo sada sve svece i svetice Božje da nas škapulaju od teškog kaštiga! Svijet je nanovo kleknuo, a velečasni izvlačio iz liturgijske naftaline nepoznate svece -Sveti Ekspedite, sveta Amalburga, sveti Eutihije… zazivao je svete za koji puk nikad nije čuo, ali je poslušno odgovarao -Moli za nas! Opet se prizentao ministrant -Još samo kvarat od ure, javila je Mare, pa će ona i Klemica bit spremne.
Očajni župnik je zazvao zadnjeg sveca koji mu je pao napamet, te najavio pastvi -I još ćemo se na zadnji dan od godine pomoliti da dogodine maslina rodi, jer ove godine ostadoše prazne kamenice, a obitelji naših težaka upadoše u neimaštinu!, očajnički je velečasni na rubu snaga produžio još jednom nikad dužu silvestrovsku misu.
-Mare je javila da je gotovo!, prošaptao je konačno Špiro friško javljenu vijest. -Gotov sam i ja sinko, odgovorio mu je župnik. Izgovorio je konačno -Ite misa est!, i udijelio brzinski blagoslov štufom puku.
Sve se dobro završilo. Klemica prinešena na žrtvenik trpeze bila je za prste polizat. Ameriaknac se hvalio kako nikad nije bolje omastio brk.
-Nema do naših tuka, a ne one amerikanske ko da karte jideš, mrmljao je zadovoljno između zalogaja. -Ali nema ni popa ko šta ste vi. Vako sirijus end špiritual santa mes, nisam nikad čuo!, kazao je na pečalbarskom engleskom i nadodao -Miritate da van pomognen za banke i sakristiju na slavu Boga i više nego šta sam naumio!, turnio je još par bankota s ovećom cifrom u kuvertu i svečano je predao don Dinku. -Jidite tuke, niste još ništa okusili, s osjećajem je krivnje nutkala đ Mare župnika. -Oću Mare moja. Ne kaže se zaludu ‘jidi pope tuke, ko od svoje muke’!, s olakšanjem je prionuo pijatu. Tako je prošlo Silvestrovo 30 i neke godine prošlog stoljeća u župnoj kući. Od svih je najgore prošla Klemica.
Kako je autor redaka dočekao novu, 1973. godinu, dakle pred ravno pola stoljeća, doznajte na kraju novogodišnjeg Kamarina iz djelića štorijice tiskanog u libru ‘Kavalaric’:
‘Bio bih ljutit, jer još nisam uspio uhvatiti onaj trenutak kad stara prelazi u novu godinu. Mislio sam da se tada događa nešto vidljivo i spektakularno, a ne bi se dogodilo ništa. Sutradan bi se izredala rodbina, ručali bi arambašiće i pečenu tuku, sladili se reform-tortom i gledali Bečki koncert. Iz godine u godinu istim ritmom. No jedna mi je od tih ranih Novih godina ipak ostala u posebnom sjećanju.
Kumovima je u vižitu stigla rodica Pineta iz Trsta s vrlo posebnim poklonom. Donijela je ‘filter za boje’. Tko se nije odgojio na crno-bijeloj televiziji ne može ni pojmiti revolucionarnost tog izuma. Dakle na stari televizor namontirala bi se folija, koja je navodno garantirala novi pogled u svijet s ekrana. Sve što smo do tada gledali dvobojno, pretvaralo se ovim izumom u obojeni svijet.
Folija je svečano postavljena, pa se uključio najprije stabilizator, a onda se televizor ugrijavao i pred očima nam se ukazalo do tada neviđeno. Zamislite lice Olivera Mlakara, u reprizi iz novogodišnje noći, u bojama. Gornji dio glave i čelo bili su zeleni, nos i ostatak lica prelazio je u drečeću narančastu, a ostatak se izmjenjivao redom; plava, žuta, zelena….Kad se kadar promijenio isto se dogodilo s Helgom Vlahović, a onda i sa svim ostalim što smo odgledali tog prvog kolor TV dana u mojem životu. Ljubičasti lipicaneri i crveno-zeleni lavovi, reportaža iz Splita u kojoj je žuto more tuklo o rivu.
-A vidi kako im je šporko more!, čudila se jedna od nazočnih, na što ju je druga poklopila -Nije šporko to je kolor, kako si primitivna! Nakon kratkog vremena svi su polako počeli odustajati od kolora. Ostali smo samo ja i stara gospođa iz Trsta. -Je li malešni da je ovako lipo gledat?, upitala me -Je!, spremno sam odgovorio -Ko da je u slikovnici! Toga dana imao sam još jedno posve novo iskustvo. Teta Pineta je nadolijevala svoju čašu neizbježnom Bakarskom vodicom, pa se sjetila i mene ponuditi.
-Pij ovo ti je kripno! I tako guc po guc…Pamtim tu Novu 1973. po eksploziji boja pred očima, onda uz šampanj i u glavi. Nijedna 3D ili koja već tehnika, odgledana kasnije, nije me fascinirala kao ‘filter za boje’. Bila je to dobra godina, toga sam ljeta Gospodnjega krenuo u školu, a tamo su tek krenule prave avanture!’
Autor vaše kolumne čvrsto je odlučio darovati vam jedan nostalgičan i fjabasti đir Kamarina. Bez mudrovanja, patetike i ozbiljnih poruka. Dežgracije, žalosti i mižerije, množe se ionako same od sebe i ne možemo im ništa nego im petat roge.
Nek vam je zdravo, sritno i berićetno Mlado lito 2024! Živili! Dabogda da ovako i dogodine!
Piše: Marino Srzić/ foto: privatni album
