Antica je upravo nad lavelom izlijevala lonac vrele vode po lancunima kada je u dvor upala kćer Kate gorko naričući -Jadni ti smo majko! Ubiše nam ga! Nema više našeg ranitelja, ni zaštinika! Nema našeg ćaće! Antica se inkantala, ispustila lonac i oparila po nogama. -Ćaću ubili?! Jadne ti smo sinje kukavice!, nastavila je sada ona s nabrajanjem.-Rekla sam mu da se ne intrigaje u nikoga! Ko ga je ubio, di ga je ubilo?!, naricala je tuta forca. -Dušmani ga ubili u Marseju! -Marsejo? Biće to koja nova krčma? Đava mu krčme odnijo! -Nije majko, to je u Francusku!, podučila je Kate. -Kako Vrancuska? Nije moga ni do Bratuša doć! Nema tri kvarta od ure da je izaša! Mate, Mate ubiše te bocuni šta si ih saloka! Čerce moja sad si bez ćaće ostala! -Ma ne majko ćaću moga i Matu muža tvoga, nego ćaću jugoslovenskog naroda! Kraja Alesandra ubilo u Francusku!
Antica je ispustila uzdah olakšanja, opaučila kćer mokrim lancunom po slipočnici, pa oplela -Enti gajde, a ja mislila Matu muža moga, a ćaću tvoga! Hebeš kralje! Bit će kralja al’ neće bit nas!
Upravo pri spominjanju blagopočivajućeg Karađorđevića, na ponistri susjedne kuće prizentao se Vice Pendrek, gradski redar u mirovini. Makar je uniformu objesio o klin, ostao je vjeran režimu. Penziju je honorarno upotpunjavao špijanjem građana koji su redovito lajali kontra kralja i otadžbine. -Slušan vas!, javio se zlokobno s prozora -Je li vi to Matu ili kralja spominjete? Antica se snašla -I jednoga i drugoga. Evo govorin mojoj Kati; da je Mate naheba, samo bi ona ostala bez ćaće, vako kad nam kralja dušmani smaknuše, svi bez ćaće ostadosmo!, kitila je brontulanje frazama, bolje od deputata u Narodnoj skupštini. Usput je kćer žestoko laktom munula pod rebra, pa je Kate od oštre boli zajaukala, a mater skupa s njom prigodno zarevala -Zbogon, mučeniče naš! Zbogon kralju i ćaća naš! Vice je promrmljao -Lijo da li lisice jedna!, i zakveštao škure.
Ovo je slika iz jednog makarskog dvora davne 1934. godine, inspirirana anegdotom koju autor redaka baštini od sjećanja starijih. No, situacije su bile slične i pri atentatu na nadvojvodu Ferdinanda 20 godina ranije, kao i na partence svih kasnijih vladara godinama kasnije.
Smrti vladara kod pučanstva su uvijek rezultirale stresnim posljedicama. Korijen tako povišenog emocionalnog stanja krio se u tri razloga; idealima, gubitku povlastica i strahu.
Smrt Josipa Broza Tita, ma kakvo god mišljenje imali o dobu njegove vladavine, slikovit je primjer ‘gemišta’ straha i strepnje. Iščekivanje sudbonosnog događaja u danima pred konačnu partencu 4.-og svibnja 1980. godine, zahvatilo je svekoliko pučanstvo.
I onima koji su taj dan iskreno žalovali i onima koji su falšo tugovali, treba vjerovati. Valja razumijeti i nalivene po konobama od tuge, kao i one što su po tinelima iza zakveštanih škura tiho nazdravljali kucajući se bićerinima. Crni su se štratovi vijali s balkona Komiteta, ali i niz ponistre crkvenog kora. S prvih, već prethodno pripremljenih komemoracija, izlazili su tronuti prvoborci. Naručivane su mise i uz geslo ‘Caru carevo, a Bogu Božje’, pjevani žalobni pomeni.
Razvoj situacije s pomijom je pratila i Zorka. Nikad politički aktivna, no oduvijek zainteresirana za vanjska i unutarnja zbivanja, nije mogla propustiti angažman u tako sudbonosnom trenutku.
Mjesecima prije maršalove smrti, organizirala je kućni krizni štab. U štabu su uz supruga Juru bile aktivirane i susjede, Danka i Slavka. Bez njih se kao dijela kućnog inventara jednostavno nije moglo. Zorka je imala dobro pokrivene sektore i bila spremna na sve situacije. Posebno je vodila računa o logistici i ‘informativnoj sekciji’. Razgranala je mrežu od Vardara pa do Triglava i nije ju zateklo premještanje predsjednika iz Beograda u bolnički centar u Ljubljanu. Ulogu beogradskog informatora u liku Marice, čistačice u Vojnoj komandi, preuzela je nekadašnja časna Dolores koja je skinula monturu koludrice i nastavila karijeru medicinske sestre u Ljubljani. I jedna i druga su bile naše gore list.
Za informativne kontakte bila je zadužena isključivo Zorka. Tako delikatnu ulogu nije mogla povjeriti ni smantanom mužu Juri, ni tuki poput Danke, a ponajmanje lajoni poput Slavke. Čistačica beogradske Vojne komande telefonirala bi joj oko podne. Razgovori su zbog predsotrožnosti bili šifrirani.
–Kakvo je vrime gori?, upitala bi Zorka. Iz Maricinog odgovora –Sprema se velika košava, oblaci iđu put Slovenije!, shvatila je kako je bolesnik premješten. –Jesi jutros šta marendala?, zapitala bi sestru Dolores nakon bolničke noćne smjene. –Malo i ništa. Mliko mi je opet zagorilo! -To oće reč, protumačila bi konspirativnu lozinku Zorka –Da je stanje kuku-lele!
Nakon što bi obavila kontakte s vezom na terenu, podijelila bi zadatke svojim rezervnim podoficirima –Ti Danka ajde pitat Ivku šta čisti crkvu, jesu li velečasnom avizali štogo iz Vatikana. Ti se Slavka motaj oko Komiteta, pa kad izađe Radmila na marendu odvedi je na dvi šampite u Makedonca. Guloza je pa će izdat. Ti Jure otiđi u starog Bartula Amerikanca. On prima stranu štampu, pa vidi može li se šta doćukat iz ingleških novina.
Uhodano su djelovali iz dana u dan, a da nisu doznali ništa više od ostalih. Istina, došli su do tri nove informacije, ali su sumnjali u vjerodostojnost. Po jednoj je vijesti bolesnik poželio pojesti puricu s mlincima. –Šta će mu to!, komentirala je Slavka –Triba mu žbatit koje friško jaje sa prošekon da se čovik okripi. Da mu ja kuvan, rekupera bi se za manje od nedije dana! Druga je novitada bila vezana uz drugaricu Jovanku –Poslala mu je na dar lipi kapatojo, ali su ga dušmani ciloga isikli i bacili u škovace!, zadihano je upala s viješću Danka. Treća vijest, pristigla iz krugova klera, tvrdila je kako je maršal zatražio ispovijed. -Ko zna je li ispovidio da je ašikova s Indirom Gandi?, kurijožo je komentirala Slavka.
–Sve su to zvizdarije kume Marije i puste ćakule, rezimirala je Zorka –Ko da su maniti, pa će nama kazat šta se događa! Mi smo mali puk i sitna boranija!
Agonija se produžila i odustali su od svih aktivnosti. Preostalo im je kao i drugima, čekati.
Onda se oglasila teta Aneta iz Palmanove. Na telefon se javila Zorka. –Šta je reč da zoveš? Nisi zvala otkad je umra barba Luiđi 1953. –A eto u Italiju govore da je gotovo. Da je svaka sila za vrimena i da će se sve okrenit kad maršal parti. Pa san mislila, ako dođe do neke promine, da mi pogledate na onu kuću u Splitu šta su mi je digli i pritvorili u dom za siročad. Da je ne bi kogo drugi prioteo. Tribalo bi mi spasit to moje bokun krvavo stečene didovine! Premda i sama opečena otimačinom imovine, Zorka se zapinila –Je li moja! Sve će ti vratit na gvantijeru. To bokun kuće će uživat bidna dica, a ti drži bokune šta si ih primila od Talijana!, pa joj je lupnila slušalicom da se čulo do Palmanove. –Pantagane su se počele budit! Ko će o poštenju, nego kurba! Ne bi joj vratila ni uncu zemje, sve da se vrati Musolini na vlast! Pu, pu!, zaključila je pljuckajući po tlevu.
Te sudbonosne nedjelje 4.-og maja 1980.-te, Zorka je za svoj štab ispekla mladu janjetinu s Brača i pofrigala fritule. –Evo van pa blagujte! Kakva je situacija ko zna kad ćemo se opet moć osladit! Mogli bi svi završit u Bazanu na siromaški kazan!
Nakon šta su se napapali, svi su zauzeli pozicije po tinelu da ne bi propustili informacije s TV-a, pa su trudni i umorni, šta od spize, a šta od napetosti, blaženo zahrkali. Prva se probudila Zorka i ugledavši blijedi lik voditelja Nedjeljnog popodneva, zavikala –Ajme Šaša Zapelugin je nemilo problidio! Zbogon diko! Sad će javit da je gotovo! I javili su. Miroslav Lilić je s crnom kularinom iščitao vijest: ‘Radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima, narodima i narodnostima Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije: Umro je drug Tito.’ Slavka je počela nabrajat, Danku je uvatio proliv i odšprintala je put kondota, Jure je počeo tražit na radiju Glas Amerike. Zorka je provirila kroz grilje i izvjestila stanje. –Nikoga na kali! Silencijo ko da je prid veliki potop!
Najprije su popili bićerin da dođu sebi i kako je red, za pokoj duše. Onda je Zorka počela pištulu –Vele ti sam ih ispratila; Franu Ferdinanda, Stipana Radića, Acu Karađorđa, evo sad i njega. – Jadni ti smo šta će bit s nama!, plakale su u glas Danka i Slavka. –Ako nas bude dizalo u vojsku, ja ne mogu. Imam ravne tabane i anemičan san!, zamantano se oglasio Jure –Ako bude nestašica ja bi se doselila vama, bit će manje troška kad nas je više!, poduzetno je kontala Danka. –Ako nas okupiraju braća Rusi, ja sam nahebala! Uvik san žugala kontra Sovjeta sa starom emigranticom Nadeždom! U Sibir će me! –Stojte s miron!, prekinula je graju Zorka. –Za sada neće bit ništa. Najprije će izlist maštrapani svake vrste, ali neće moč ništa, jer će drugovi čuvat guzice i produživat sa ‘Hej Slaveni’. Onda će nan dignit kredite šta ih je stari lukavo agvantava po svitu. Nećemo moč vratit dug, pa će bit opet file prid butigama. Posli će malo krenit naprid, ali će puno nevinih, a pametnih nahebat, jer se drugovi boje pameti. A na kraju bi moglo bit svega, ali ja to neću doživit!, završila je poput biblijskog proroka.
Slijedeće dane su provodili pred ekranom. Danka je na sav glas zapivala ‘Falu’ s ispraćaja maršala u Zagrebu, a kad je ponesena pjesmom nastavila s ‘Marijanom’, Zorka je potegla za kosu i ušutkala. Slavka je komentirala kako mater predsjednika Cartera ima frizuru ko da je sa Zavetorja, a ne iz Amerike. Usput je za kuvajtskog predstavnika primjetila- Sram ga bilo, stavio je na glavu onu kanavacu ko da je u maškare, a ne na sprovod! Isplakale su se, izogovarale i nastavile po starom.
Danka je već za koji mjesec otišla sa Savezom boraca u posjet Kući cvijeća. Zvala je i Zorku, ali ona nije bila voljna. –Neću! Ja se samo svojoj materi poklonim na grobu! Sad svi falsuni iđu, a u žepu petavaju roge!
Iz hodočašća u Beograd Danka je donijela silne impresije i sumnjivi paketić. U omotu su bili jedan đeršamin i dvi ortenžije za posadit. –Nisam mogla odolit. Ovo sam lampnila kad me niko nije gleda. Dala je jednu ortenžiju Slavki, ali joj se nije primila. –Kako će ti se primit kad si uvik bila reakcionarka! Neće Titovo cviće rest u tvome pitaru!
U danima koji su dolazili naučili su živjeti bez maršala. Bile su to stare lije i imale su u nogama puno utakmica. Zorkine su se proročke prognoze počele ostvarivati i prije nego što su očekivali.
Današnji Kamarin sročen je bez određenog povoda. Onda je pred samo zaključivanje teksta odjeknulo saopćenje iz Predsjedničkih dvora. Srećom o nikakvoj smrti, no vijest je dovoljno intrigantna da bi dala štofa za neke nove nastavke. Naravno, uz fjabe koje idu u paketu s Kamarinom.
Piše: Mrino Srzić, foto: privatni album
