I dalje gostujemo kod kume Antice. Šteta bi bilo ne iskopati još tajni zakopanih u kamarinu iz kantuna njezina dvora i ne prezentati je u našem virtualnom Kamarinu. Otkrivajući komedije i dramulete iz bogate Anticine arhive, pokušavamo oživjeti izumrli lik stare Makarke. Takva je znala o svakome sve! Začinjala je škandale, ali i mirila neprijatelje. Ugovarala je vjenčanja, ali i ubrzavala raspad loših brakova. Davala je zajmove uz kamate kartašima na mauš, a istodobno ostavljala borše pune spize pred vratima njihovih osiromašenih obitelji. Lik Antice iz našeg Kamarina, esencija je svih sličnih Antica, zvale se one Milice, Ivice ili Klemice. No, držimo se mi naše Antice.
Uz sve svoje manipulatorske sposobnosti i bistre možđane, Antica nije imala ni dana radnog staža, niti izglednu mirovinu. -Kako to da se niste negdi namistili i osigurali penziju?, upitao je autor redaka za dugih ispijanja najboljih kava koje su ikada zakuhane u makarskim kogumama. Antica je objasnila -Vako mi je rodica Ivka zapivala kad joj je muž odapeo -Budi voja tvoja, penzija je moja! Meni je moj ostavio, a ti se Antice misli šta ćeš! Ja san joj odgovorila -Kad penziju potrošiš, u mene ćeš šolde prosit doći! Tako je i bilo! Ja se nikad nisan tila nigdi za stalno namistit. A mogla san di oću, jer san im znala tajne. Tako san za jednoga šta je visoko avanca, znala da ispod veštita nosi ženske bičve s ligambama! Onda sam opet za jednog šefa znala da je zavitno zlato Gospe od Pompeja ukradeno nazad puno godina u njegovoj kasi i da komad po komad prodaje i širi kat po kat kuću!
Da sam takvima kazala -Dajte mi posal ili ću vas odat, danas bi sidila u kancelariji i čekala penziju! Ali ja nisan tila! Prvo zato šta su mi više vridili da ih držin u straju i izvlačin iz njih enformacije s kojima mogu više zaradit, a drugo zato šta san tila bit svoj gospodar, a ne da neko nad menon šefuje!, iznijela je svoj stav spram sigurnog zaposlenja kao prevelike cijene za vlastitu neovisnost. Današnjim jezikom rečeno, Antica je preteča današnjih ‘freelancera’ koji iz udobnosti svog doma s laptopom u krilu zarađuju lovu. Ona nije imala laptop, ali je imala svoj dvor, a u dvoru kamarin s više pohranjenih podataka nego na internetskoj Google-tražilici.
-Pa jeste li ikad dobili neki službeni honorar s pečatom? To bi vam danas vridilo za uredit socijalno osiguranje!, i dalje ju je intervjuirao vaš pripovjedač u želji za doznati još pokoji detalj iz njene živopisne karijere. -Deboto pa jesan!, zapeškerila se vidno uzrujana -Prokleta ura i čas kad san morala radit za njih!, kazala je dišperano. -Za koga?, bio je kurijož ispitivač sluteći pikanteriju. -Za UDBU, vrag joj ime i sime odnio!, šokirala je izjavom -Vako je bilo! Stopro posli rata malo je falilo da ne naheben. Nešto sam petljala sa švercon devizama i da me nije spasio šjor Mladen, zagnjojila bi u bajbuku. Oti je Mladen isto bio pod velikon prismotron, jer je u vrime rata bio u državnu službu. Nisu ga dirali jer im je falilo učenih pravnika.
Namistili su ga u miliciju i dali mu kancelariju od pasoša. Škapula me od apšenja, pa sam za jubav koju mi je učinio pomagala njegovoj ženi Amaliji u kući. U vik leša, ništa nije mogla sama. Ona je bila od stare nobile famije i naučila se na sluškinje. Klela je nove gospoje drugarice –Čobanice! Gudine po kadama drže! Kokoši im zobju kukuruz po tinelu, a muževi im nose vanka kapatoje umisto mantela! S menon je bila uvik jubazna. Jedno jutro mi je kazala -Ajde Antice moja, ne bilo ti po zapovidi, učini jutros spizu. Tu ti je na ceduju sve šta triba uzet. Ja san priuzela spisak, a da ga nisan ni pogledala. Ionako san znala da će prva štacija bit u bikara. Za meso se onda najviše čekalo i triba si imat sriće za uvatit boji bokun. –Šjor Glavina imate li štogo za u Amalijin bronzin viknila san odma s vrata butige. –Imate sriće! Jučer su Sinjani klali živinu, jer su čuli da će brzo sve dizat seljačka radna zadruga! Otkako je rat ferma još nije bilo u butigu vliko mesa!, kaza mi je bikar.
Ja san otvorila ceduju i spremila se govorit naruđbu, ali nisan zaustila ništa, jer su tamo umisto spize pisala sve nika imena i brojevi. Zato san da ne ispadnen bleka kazala –Ma dajte na svoje poštenje koliko više možete, pa ćemo spremit u mast. Doć će opet nestašice! Oduvik san slabo vidila na blizu, pa sam na kali natakla očale šta su mi ostale od pokojne tete Mile Ćorave. Odma sam znala o čemu je rič i promislila.–A tu smo ga tico-prepelico! S tim se baviš! Na kartu je pisalo i danas se sićan; Ante ‘Biokovac’ AR 754, Vinka ‘Leptirica’ FL 530, Luka ‘Motika’ GT 801. Nije tribalo bit vele pametan da bi čovik svatio da se radi o kofidentima UDBE, znakovito je namignula -Nije bidna Amalija bila kriva. To je šjor Mladen bio prisiljen špijat za UDBU. Ucinili su ga! Cedulja mu je ispala iz žepa, Amalija nije ni gledala šta piše, nego mislila da je to spisak od spize i dala ga meni. Ja san sve špjegala Mladenu, a on mi je odgovorio vako. -Sad je gotovo! Navonjala si ko su špije. Ja san mora pristat na suradnju. Sad i ti moraš surađivat, inače ćemo oboje završit u pržun-pansion. I šta ću? Morala san!, uzdahnula je Antica i nastavila dalje.
– Dobila san i šifrovano ime! Agent ‘Bonogracija dvasideset’ to će reč trideset. Zašto bonogracija, nisam nikad doznala. Svit se puno boja UDB-e. Bojala se i moja bidna teta šta nije ništa skrivila, ali joj je neko stavio u glavu da će je odvest na Goli otok, jer joj je sestra, to oće reč moja druga teta pobigla u Argentinu. Ja bi digo u nje išla na marendu. Uvik bi se zakveštala kad bi frigala, da je ne bi uvatila UDBA-a! A sad ću ti reč kakve veze ima friganje i hapšenje. Ja bi joj rekla –Teta rekla sam ti da se nemaš šta plašit da ćeš završit na Goli otok kad duperaš tu tavu! Ugušit ćeš se od friganja! Teta se nije dala omest nego bi kazala –Ti znaš čija je ovo tava bila, a grijota mi je bacit. U njoj se gavuni najboje frigaju, ponavjala bi uvik isto.–Ako je kogo vidi, mogli bi završit u pržun! Ja bi je išla razuvirit –Ma ko više zna da je tava bila od tete Marije i da je ostala u tebe kad je ko glavna od Ustaške mladeži pobigla u Argentinu? Pari da će gavuni iz tave vikat -Za dom spremni!, dalo bi mi u glavu. –Pusti ti kraju! I zidovi imaju uši! UDBA to je naša sudba! ostala bi uporna i sakrivala ‘ustašku tavu’ do smrti!
Na ovu se fjabu s tavom Antica zahihotala i zagrnucla, otišla po bičerin i nastavila ozbiljnije.
-Onda je đava doša po svoje i morala sam odradit prvi špijunski posal! Još uvik molin Boga da mi oprosti, ali vidit ćeš da je na kraju ispalo dobro, a počelo je vako… Bila su tri momka Ante, Filip i Jako, šta im je dopijezdilo radit za nikakve šolde u jednu malo marangunsko poduzeće. Još su svako malo išli i po omladinskim radnim akcijama činit ceste i pruge, a šoldi ni po svići. Oni su u amerikanske filmove vidili kako se vanka lipše živi, pa su odlučili otić na ribe. Ali ne na ribe za lovit ciple, nego pobić barkon priko mora u Italiju i onda daje u svit. Bilo je puno takvih, nekima bi uspilo, a neke bi vratili natrag, pa malo u zatvor i sve po starome. Njih su se trojica dugo pripremali, ali je jedan od njih popio žmul više u konobi i sve izbrblja prid sviton. Naša se koji je odma dojavio UDBI i mene je Mladen angažova da im spremim trapulu. Tako san se tribala dokazat. Prvo su žene ili matere ko nije bio oženjen, nosile judima na posal marendu. Mene je zamolila Jakina mater da joj umisto nje odnesen sinu marendin. Ona je morala obavit neki posal i nije mogla stić. Ušla san s njima u razgovor dok su marendavali i odma bacila ješku -Momci pročulo se da spremate na vijađ, šapnila san –Ne budite blekovi. Zato tribate bokun bojega broda i čovika na drugoj strani da vas priuzme! Ja van mogu sve osigurat. Inače ćete brže natrag nego tamo!
Momci su se kleli se kako s time nemaju ništa, ali su se brzo uvatili na ješku. Za misec dana san im priopčila da je sve spremno i da ih brod čeka sakriven u Krajevon gaju. Oni su se do tada nakesali šoldi. Jedan je utopio materino zlato, drugi babi lampnio dolare od rodbine iz Amerike, a treći bez očeva znanja proda maslinadu na Glavici. Meni su dali veliki dio od tih šoldi za uslugu šta san im pomogla. Puno me pekla savjest i nisan mogla oka stisnit kad su tribali bižat. Kasnije su mi pričali kako je bilo!
Ovdje je vašem pripovjedaču palo napamet kako je čudno da prevareni tijek akcije prepričavaju špijunu, ali je pustio Anticu da nastavi dalje. I nastavila je…
-U noći partence ja sam ih otpratila do mista di je bila barka. Stivali su se u štivi ko slane srdele u mujači, a ja ih podučila. -Sad će svaki od vas popit po litru loze. Boje da se zamantate. Vitar je dobar i odvest će vas daleko. Onda ćete se taman odmantat, upalit motor i via Italija! Nalili su se rakije i složno zahrkali. Bit će bidni sanjali kako šetaju po Njujorku. Tako su plutali cilu noć. Ujutro se Jako prvi probudio i viknio. –Italija! Već su plakali za Makarskon kad je Filip ugleda –A vidi ona kuća na žalu ista ko kalafata Duževića –A eno tamo ona stara ista moja baba sa faculetom!, čudio se Ante. Onda su ugledali i milicijske monture.
Na žalu ih nisu čekali talijanski karabinjeri za sprovest u izbjeglički kamp, nego drugovi milicajci. Jednoga je baba klela za ukradene dolare, drugome mater nabrajala radi nestaloga zlata, a trećeg otac zalopatio priko škina zbog prodanoga terena. Svatili su da sam im podvalila i da su cilu noć pijani plutali od Kraljevog gaja do Donje luke, a ne Italije. Spratili su ih u pržun, ali nisu vele stali. Nije bilo mista u bajbuku za tako sitne grije, jer se privodilo krupniju ribu. -A kako ste onda bili u kontaktu s njima kad su znali da ste ih špijali?, nije izdržao vaš pripovjedač ne upitati Anticu. -Evo vako! Hebala sam najprvo sve po spisku Mladenu i rekla da ja to više neću radit! Glavni šef šta ga ne smim imentovat, jer je u novu Hrvatsku napisa mrmoare i posta vrlo viđen, pljunula je u stranu od gađenja.
-Otpustio bez činit progleme, jer bi mu inače odala ženi jubavnicu. Nisam imala mira šta san učinila tim mladićima. Onda sam uradila ovako! Vratila san Antinoj babi one dolare šta joj ih je lampnio, otkupila zlato u zlatara di je Jako proda materine kordune i otkupila od čovika zemju na Glavici šta ju je proda Filip bez očeva znanja. Kasnije, kad su doznali kako su neki loše prošli u Amerike, počeli su mi se javjat na kali, a kad su digli Titove kredite i sagradili kuće za afitavanje, postali smo prijateji. Danas me kuju u zvizde i časte di god stignu! -A zašto?, iznenadio se slušatelj Anticine štorije. -Zato jer sam im u novu državu svidočila da su bili politički proganjani, pa im je na penziju nadožuntatn lipi dodatak! -Šjora Antice, ima li danas UDBE? -Nema sinko UDBE! Ali bit će da ima koje UDBINE rodice, šta traži za špijat lipe zgodice!, odgovorila je u stihu i nadodala -Ali kad parti Antica, adio poštena makarska špijunica!
Tako je to bilo s Anticinom jedinstvenom špijunskom karijerom. Čuvar Kamarina na portalu Makarske danas, sigurno će još u kojem điru posegnuti za pikantnim detaljima iz onog pravog kamarina iz Anticinog dvora. Pri tom ga neće ometati UDBA koja više nije naša sudba. Šta nam je sudba to i sami znate…
Uz naznaku da likovi s pratećih litreta nisu akteri današnje štorije, nego drago sjećanje na stare Makarane, od kojih su neki Anticu i poznavali, sritni veseli bili do novog Kamarina.
Piše Marino Srzić / foto: privatni album/ ilustracija:O.F.
